Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje od 2012. godine. Konstatovano je neefikasno postupanje upravnih organa, koji kontinuirano vraćaju predmet na ponovno odlučivanje, i dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A, I . M, M . K, M . S . i B . T, svih iz Beograda, D . J . iz J, gradska opština Surčin, Beograd, Z. J . iz K, gradska opština Grocka, Beograd, D. P . iz sela S, opština Smederevska Palanka, M. I . iz Loznice, i B . S . i I. B, ob ojice iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A, I . M, M . K, M . S, B . T, D . J, Z . J, D . P, M . I, B . S . i I. B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-9427/21 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Beograda i ostala lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 30. aprila 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 27. juna 2019. godine, 17. januara i 26. juna 2020. godine i 25. februara 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetima br. 120-1316/08 i 120-2775/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-32/2009 -01 i 120-01-662/2017-01, Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 2120/09, Upravnim sudom u predmetima U. 7989/10, U. 9524/12, U. 18120/13 i U. 12164/15 i Ustavnim sudom u predmetu Už-4430/2010, kao i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-1076/2018-01“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 7989/10 (2009) od 8 . jula 2010. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4430/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4430/2010 od 5. jula 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od „1. decembra“ 2008. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije i vraća predmet na upravni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 3. decembra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva, kao i za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 7989/10 (2009) od 8. jula 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe.

M. A , jedan od podnosilaca ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu 13. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-4430/2010 od 5. jula 2012. godine usvojena je ustavna žalba podnosioca , utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-32/2009-01 od 26. februara 2009. godine i određeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 18. jula 2012. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 9524/12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom od 8. jula 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio drugostepeno rešenje od 26. februara 2009. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-268/2013-01 od 31. maja 2013. godine, kojim je usvojio žalbu podnosilaca i poništio prvostepeno rešenje od 9. decembra 2008. godine, u delu u kojem je odbijen zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, te je predmet u tom delu vratio prvostepenom organu na ponovni postupak. Istim rešenje je ocenjeno da je prvostepeno rešenje u delu u kojem je odbijen zahtev za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine do podnošenja zahteva, pravilno i na zakonu zasnovano. Prvostepeno rešenje od 9. decembra 2008. godine je u tom delu postalo pravnosnažno, te u nastavku postupka o pomenutom zahtevu više nije rešavano.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-1316/08-1 od 16. jula 2013. godine odbijen je zahtev podnosilaca, a rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-430/2013-01 od 17. oktobra 2013. godine „odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca i poništeno prvostepeno rešenje od 16. jula 2013. godine“.

Presudom Upravnog suda U. 18120/13 od 18. juna 2015. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak iz razloga što je tuženi organ odbio žalbu podnosilaca kao neosnovanu i istovremeno poništio prvostepeno rešenje, zbog čega je dispozitiv pobijanog rešenja kontradiktoran, što nije u skladu sa odredbama člana 198. st. 1. i 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-206/2015-01 od 21. jula 2015. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosilaca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 16. jula 2013. godine.

Presudom Upravnog suda U. 12164/15 od 14. novembra 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je ukazano na to da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 10. novembra 2015. godine zauzet stav da se uporednim radnikom u odnosu na koga se vrši utvrđivanje procenta povećanja osnovne plate smatra ovlašćeno službeno lice sa istim stepenom stručne spreme kao tužilac, a koji nema neredovnosti u radu. Stoga je Upravni sud našao da se ocena o osnovanosti zahteva podnosilaca ne može zasnivati na izvršenom upoređivanju podnosilaca sa zaposlenim koji radi na radnom mestu administrativno-tehnički poslovi u Upravni za logistiku.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-1368/2016-01 od 30. novembra 2016. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 16. jula 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-1414 od 7. marta 2017. godine, broj 120-3491/17 od 27. juna 2017. godine, broj 120-2775/18 od 28. marta 2018. godine, broj 120-2775/18-1 od 27. juna 2018. godine, broj 120-2775/18-2 od 1 . oktobra 2018. godine, broj 120-2775/19 od 28. januara 2019. godine, broj 120-2775/19-1 od 16. maja 2019. godine, broj 120-2775/19-2 od 16. avgusta 2019. godine, broj 120-2775/19-3 od 21 . novembra 2019. godine i broj 120 -1335/20 od 14. februara 2020. godine, kojima je odbijen zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-308/2017-01 od 28. aprila 2017. godine, broj 120-01-662/2017-01 od 29. septembra 2017. godine, broj 120-01-1076/2018-01 od 11. juna 2018. godine, broj 120-01-1190/2018-01 od 20. avgusta 2018. godine, broj 120-01-1303/2018-01 od 5. novembra 2018. godine, broj 120-01-1924/2019-01 od 5. aprila 2019. godine, broj 120-01-2280/2019-01 od 15. jula 2019. godine, broj 120-01-2557/2019-01 od 11. oktobra 2019. godine, broj 120-01-4/2020-01 od 8. januara 2020. godine i broj 120-01- 179/2020-01 od 27. aprila 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-1335/20-1 od 2. juna 2020. godine i broj 120-1335/20-2 od 26. avgusta 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-363/2020-01 od 28. jula 2020. godine i broj 120-01-679/2020-01 od 20. novembra 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-9427/21 od 5. januara 2021. godine odbijen je zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 3. decembra 2018. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu za period od 3. decembra 2005. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe koje se odnose na poništavanje pobijanog rešenja i odlučivanje o žalbenom zahtevu ili upravnoj stvari bile su sadržane i u članu 232. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 13. oktobra 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-4430/2010 od 5. jula 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4430/2010 od 5. jula 2012. godine Upravnom sudu, odnosno od 18. jula 2012. godine. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje osam godina i 11 meseci, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da se u posmatranom postupku odlučuje o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad na dane državnog i verskog praznika i rad noću, jer je u izvršenju Odluke Ustavnog suda predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak, dok je zahtev za isplatu naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora pravnosnažno odbijen, te o njemu u posmatranom postupku nije rešavano.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-4430/2010 od 5. jula 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 3. decembra 2005. do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula do 8. septembra 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu nakon više od osam meseci od dostavljanja navedene odluke Ustavnog suda, iako je to bio dužan da učini u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke. Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka donete još dve presude Upravnog suda, 16 rešenja drugostepen og i 14 rešenja prvostepenog organa. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje drugostepenom i prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske , predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pri tome, žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ koje stoje na raspolaganju stranci nisu namenjene za ispravljanje tog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci ustavne žalbe nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda kraće traje.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa i Upravnog suda , životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu ESLjP izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 3. decembra 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan još 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4430/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti