Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je Apelacioni sud u Beogradu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo suprotne odluke, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M. iz Lipljana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6885/10 od 15. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz Lipljana podneo je, 26. juna 2012. godine, preko punomoćnika Đ. A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Kako podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje i na to da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu u „nedostatku argumenata za pravnu osnovanost takve odluke“ , to je Ustavni sud ustavnu žalbu ispitivao i sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje (prava na pravnu sigurnost) obrazlaže time što je „po istom pravnom osnovu sa svim istim (ne sličnim nego istim) dokazima i neizmenjenim okolnostima“, Apelacioni sud u Beogradu ranije pravnosnažno presudio (presudom Gž1. 2551/10 od 3. decembra 2010. godine) i usvojio tužbeni zahtev tužioca, koji je sa podnosiocem ustavne žalbe bio kolega sa posla i koji je bio u istom statusu i u istom državnom organu kao i podnosilac ustavne žalbe, a u sudskom postupku su izvedeni isti dokazi kao i u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine. Podnosilac navodi i da drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev odbijen, nije dao „argumente za pravnu osnovanost takve odluke“, imajući pri tome u vidu da je isti sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupio suprotno, kada je usvojio tužbeni zahetv u presudi Gž. 2551/10 od 3. decembra 2010. godine, čime ukazuje, u stvari, na pogrešnu primenu materijalnog prava. Od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i poništi osporenu presudu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudsk e stvari:

Osporenom presudom Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine preinačena je prvostepena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6885/10 od 15. juna 2010. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se ponište rešenja tužene Republike Srbije – Ministarstva finansija – Poreska uprava br. 112-1965/05-5 od 30. juna 2005. godine i br. 117-00699/2005-05 od 15. jula 2005. godine, kao i zahtev kojim je tražio da mu tužena na ime naknade štete za izgubljenu zaradu, za period od jula 2005. do oktobra 2006. godine, isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom Fondu PIO, za utuženi period.

Navedenom prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca tako što su poništena rešenja o neraspoređivanju tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od jula 2005. do oktobra 2006. godine isplati pojedinačno opredeljene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom Fondu PIO, za navedeni period. U obrazloženju prvostepene presude bilo je, između ostalog, navedeno: da je Vlada Republike Srbije svojim Zaključkom od 23. decembra 2004. godine naložila svim ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade da izvrše ocenjivanje zaposlenih saglasno odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima i Uredbi o ocenjivanju zaposlenih u državnim organima, te da o tome dostave izveštaje i da će te ocene biti osnov za napredovanje, nazadovanje zaposlenih i smanjenje broja zaposlenih; da tuženi nije postupio po navedenom zaključku i nalogu, pa je stav suda da su predmetna rešenja o neraspoređivanju tužioca nezakonita i da nisu mogla biti doneta bez prethodno sprovedene procedure rangiranja svih zaposlenih kod tuženog; da se prema daljem nalaženju suda, nezakonitost u postupanju tuženog ogleda u činjenici što je odluku o neraspoređivanju tužioca doneo 30. juna 2005. godine, u trenutku kada su se na traženje tuženog da li postoji potreba za preuzimanjem, odnosno radnim angažovanjem neraspoređenih zaposlenih kod tuženog, izjasnilo samo 11 ministarstava od ukupno 17 koliko je predviđeno Zakonom o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 19/04...79/05); da se od posebnih organizacija predviđenih članom 21. Zakona o ministarstvima izjasnio samo Republički geodetski zavod, dok se preostalih devet posebnih organizacija nije izjasnilo; da je iz razloga što je tužilac ostao neraspoređen na osnovu nezakonite odluke tuženog, sud obavezao tuženu da mu naknadi štetu na ime manje isplaćene zarade i uplati doprinose za utuženi period.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom našao da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ožalbena presuda preinačena, a tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je osporenim rešenjem tužene od 30. juna 2005. godine tužilac ostao neraspoređen, iz razloga što je kod tužene usvojena nova sistematizacija, odnosno donet novi Pravilnik koji je stupio na snagu 23. juna 2005. godine, a kojim je smanjen broj radnih mesta i broj izvršilaca kod tužene, pa i za ekspozituru u G, gde je tužilac radio, usled čega je tužilac ostao neraspoređen; da je suprotno zaključku prvostepenog suda, tužena postupila u skladu sa odredbom člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91,...32/02), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja; da prema navedenoj odredbi zakona, ako je u državnom organu došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica usled promene u organizaciji i metodu rada, odnosno smanjenja obima i ukidanja poslova, zaposlena i postavljena lica se raspoređuju na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koji odgovara njihovoj stručnoj spremi; da ukoliko se zaposleni, odnosno postavljeno lice ne može rasporediti u skladu sa prethodnim stavom ovog člana, funkcioner, odnosno organ iz stava 2. ovog člana donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni, odnosno postavljeno lice ostalo neraspoređeno; da je u konkretnom slučaju tužilac radio na mestu poreskog inspektora, koje je novim Pravilnikom ukinuto, a nije postojala mogućnost da se rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi u okviru ekspoziture G, niti u drugom državnom organu; da je tužena ispitivala da li postoji bilo kakva mogućnost da se tužilac rasporedi na odgovarajuće radno mesto, s obzirom na njegov dotadašnji rad, kvalitet rada, radno iskustvo i odgovarajući smer stručne spreme, ali da takvog radnog mesta nije bilo (od ukupno 17 ministarstava, 11 ministarstava je odgovorilo na dopis tužene da nema potrebe za radnim angažovanjem tužioca, a od posebnih organizacija se izjasnio Republički geodetski zavod, dok se ostale organizacije nisu izjašnjavale); da je tužilac vraćen na rad rešenjem tužene od 6. decembra 2006. godine, kada su se kod tužene stvorili uslovi i nastala potreba za ponovnim radnim angažovanjem tužioca; da iz navedenog proizlazi da su osporena rešenja zakonita, zbog čega je i odbijen kao neosnovan zahtev za njihov poništaj, da je iz navedenih razloga neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog umanjenja zarade za vreme za koje je bio u statusu neraspoređenog radnika; da je iz istih razloga neosnovan i zahtev za uplatu doprinosa nadležnom Fondu PIO, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, imajući u vidu uspeh stranaka u sporu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2551/10 od 3. decembra 2010. godine, koja je dostavljena kao dokaz različitog postupanja suda iste instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 684/08 od 15. juna 2009. godine. Navedenom prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su kao nezakonita rešenja tužene kojima je utvrđeno da je tužilac ostao neraspoređen, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu zbog umanjene zarade za vreme za koje je bio neraspoređen, od jula 2005. do oktobra 2006. godine, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Drugostepeni sud je našao da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je našao da su rešenja tužene o neraspoređivanju tužioca nezakonita. Naime, sudovi su ocenili da tužena nije poštovala odredbe čl. 33. i 36. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno nije izvršila ocenjivanje tužioca i nije vodila evidenciju o svim okolnostima vezanim za rad tužioca, da nije shodno odredbama Opšteg kolektivnog ugovora izvršila rangiranje zaposlenih prema osnovnim i dopunskim kriterijumima, te da nije tužiocu ponudila drugo radno mesto, a da je pri tom raspisala i konkurs za prijem novih radnika raznih zanimanja. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim navod žalbe tužene da ocena zaposlenih služi samo da bi se izračunala plata državnih službenika i da ona ne predstavlja odlučujući kriterijum prilikom rešavanja eventualnog viška zaposlenih u državnom organu, imajući u vidu merodavne odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05) bilo je propisano: da zaposleni u državnim organima napreduju sticanjem višeg zvanja, kao i da se radi utvrđivanja postojanja uslova za napredovanje, rad zaposlenih ocenjuje jednom godišnje (član 33. st. 1. i 2.); da se z a sve zaposlene u državnim organima i postavljena lica vodi evidencija o svim okolnostima vezanim za njihov rad (radni list), kao i da se u radni list upisuju ocene zaposlenog (član 36. st. 1. i 2.).

Opštim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/08 – Aneks I i 8/09 – Aneks II) propisano je: da se ovim kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz oblasti rada i radnih odnosa, postupak izmena i dopuna, međusobni odnosi učesnika ovog kolektivnog ugovora, kao i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca (član 1.); da se ovoj kolektivni ugovor neposredno primenjuje (član 2.). U delu sedmom koji nosi naslov – „Višak zaposlenih“, u čl. 38.-40. propisano je: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, te da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom; da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja; da se rezultati rada utvrđuju za period od najmanje godinu dana, a ako zaposleni ostvaruju jednake razultate rada, primenjuju se dopunski kriterijumi.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tj. o različitom postupanju sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, a da se takve razlike mogu javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03 od 24. marta 2009. godine, pasus 29.). U konkretnom slučaju, podnosilac je kao dokaz o različitom postupanju dostavio samo jednu drugostepenu presudu u kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučio u identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja. Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima, po pravilu, ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, niti da je to dovelo do ustavnopravno relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu (Ustavni sud konstatuje da je isti stav izrazio i Evropski sud za ljudska prava, videti presudu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u parničnim postupcima koji su u predmetima Gž. 2551/10 i Gž. 6439/10 vođeni pred Apelacionim sudom u Beogradu, te da li je navedeni sud doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva u tim predmetima.

Naime, uvidom u dostavljene presude, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2551/10 od 3. decembra 2010. godine odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 684/08 od 15. juna 2009. godine, kojom je usvojen zahtev tužioca za poništaj rešenja tužene o neraspoređivanju tužioca i obavezana je tužena da mu, shodno tome, isplati naknadu štete na ime razlike zarade za period od jula meseca 2005. do oktobra 2006. godine, odnosno da je njome na suprotan način odlučeno u odnosu na tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, koji je bio istovetan sa tužbenim zahtevom tužioca, o kome je pravnosnažno odlučeno navedenom presudom. U obrazloženju presude Apelacionog suda u Beogradu je istaknuto da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je našao da su rešenja tužene o neraspoređivanju tužioca nezakonita zato što tužena nije poštovala odredbe čl. 33. i 36. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, odnosno nije izvršila ocenjivanje tužioca i nije vodila evidenciju o svim okolnostima vezanim za rad tužioca, da nije shodno odredbama Opšteg kolektivnog ugovora izvršila rangiranje zaposlenih prema osnovnim i dopunskim kriterijumima, te da nije tužiocu ponudila drugo radno mesto, a da je pri tom raspisala i konkurs za prijem novih radnika raznih zanimanja. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio neosnovanim navod žalbe tužene da ocena zaposlenih služi samo da bi se izračunala plata državnih službenika i da ona ne predstavlja odlučujući kriterijum prilikom rešavanja eventualnog viška zaposlenih u državnom organu, imajući u vidu merodavne odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Suprotno navedenom, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe odbio sa obrazloženjem da je osporenim rešenjem tužene od 30. juna 2005. godine tužilac ostao neraspoređen, iz razloga što je kod tužene usvojena nova sistematizacija, odnosno donet novi Pravilnik, koji je stupio na snagu 23. juna 2005. godine, a kojim je smanjen broj radnih mesta i broj izvršilaca kod tužene, pa i za ekspozituru u G, gde je tužilac radio, usled čega je tužilac ostao neraspoređen; da je suprotno zaključku prvostepenog suda, tužena postupila u skladu sa odredbom člana 66. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91...32/02) i pokušala da tužioca rasporedi na drugo radno mesto, ali da nije uspela da tužioca rasporedi, te da je tužilac ostao neraspoređen.

Ustavni sud je, dakle, utvrdio da je drugostepeni sud, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude u odnosu na zakonitost rešenja tužene o neraspoređivanju radnika i prava na naknadu štete zbog umanjene zarade za isti period, kada su radnici bili neraspoređeni i da je na taj način podnosilac ustavne žalbe, kome je odbijen tužbeni zahtev, doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci, čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance, u konkretnoj situaciji, kada su tužioci bili kolege sa posla u istoj ekspozituri G, odnosno u istom statusu i u istom državnom organu, suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu u presudama Gž1. 2551/10 i Gž1. 6439/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439 /10 od 5. aprila 2012. godine zasniva na argumentaciji da je tužilac ostao nerspoređen iz razloga što je kod tužene usvojena nova sistematizacija, odnosno donet novi Pravilnik, koji je stupio na snagu 23. juna 2005. godine, a kojim je smanjen broj radnih mesta kod tužene, pa i za ekspozituru u G, gde je tužilac radio, a tužena shodno članu 66. Zakona o radnim odnosima nije uspela da ga rasporedi na drugo radno mesto.

Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište suda zauzeto u osporenoj presudi. Naime, Ustavni sud polazi od tužbenog zahteva postavljenog u tužbi kojim je tražen poništaj kao nezakonitog rešenja kojim je tužilac ostao neraspoređen, te naknada štete zbog manje zarade u traženom periodu. Pri tome, Sud ima u vidu da nije poštovana procedura (postupak) propisana Opštim kolektivnim ugovorom i merodavnim odredbama Zakona o radu, kojima je uređen postupak ocenjivanja i rangiranja svih zaposlenih kod poslodavca. Naime, sporan je način na koji je određeno da je prestala potreba za radom tužioca, te on nakon toga nije mogao da bude raspoređen na drugo radno mesto, odnosno, tužena nije izvršila ocenjivanje tužioca i nije vodila evidenciju o svim okolnostima vezanim za rad tužioca, te nije shodno odredbama Opšteg kolektivnog ugovora izvršila rangiranje zaposlenih prema osnovnim i dopunskim kriterijumima. Naime, Ustavni sud smatra da ocenjivanje zaposlenih ne služi samo da bi se izračunala plata državnih službenika, već da predstavlja jedan od odlučujućih kriterijuma prilikom rešavanja eventualnog viška zaposlenih u državnom organu, imajući u vidu merodavne odredbe Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini usvojio i utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6439/10 od 5. aprila 2012. godine i određivanjem da isti sud u ponovnom parničnom postupku donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6885/10 od 15. juna 2010. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 5116/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse
• Už 5319/2012: Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu zaposlenog
• Už 7526/2013: Ustavna žalba: povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje
• Už 8337/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu bivšeg saveznog službenika
• Už 936/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava
• Už 5005/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pravne nesigurnosti
• Už 3677/2013: Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene materijalnog prava u radnom sporu