Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka službe civilnog lica u Vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu civilnog lica u Vojsci kome je služba prestala zbog ukidanja radnog mesta. Ocenjeno je da naknadno pribavljanje dokaza u drugostepenom upravnom postupku, radi utvrđivanja relevantnih činjenica, ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5225/2011
02.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. V. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 8540/11 od 16. septembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. V . iz B . podneo je 27. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 8540/11 od 16. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i "prava na jednaku zaštitu prava pred sudom", zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je drugostepeni organ "sam od sebe ili što je još gore od potčinjenog organa iz svog sastava" pribavio potvrdu, koja sadrži podatke o nemogućnosti rasporeda podnosioca na neko drugo radno mesto u Vojsci ili Ministarstvu odbrane. Ističe se da je to učinjeno šest godina nakon što je prvostepeni organ bio u obavezi da sprovede postupak prestanka službe podnosioca u skladu sa tada važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije i Uredbom o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore. Podnosilac smatra da ocena Upravnog suda u osporenoj presudi da ta potvrda predstavlja relevantan dokaz, ukazuje na "zloupotrebu, zbog čega se otvoreno može posumnjati u objektivnost tog suda". Potom navodi da su ubrzo nakon "nezakonitog prestanka službe" podnosioca, u časopisu "Odbrana" i na sajtu Ministarstva odbrane, objavljeni oglasi za popunu radnih mesta za koja je podnosilac bio "školovan, obučen, stručan i ocenjen odličnim ocenama", ali da Upravni sud to nije cenio, "jer nije smeo da se toga dotakne". Konačno, suprotno stavu Upravnog suda, tvrdi da se u konkretnom slučaju morala obrazovati stručna komisija, koja bi odlučivala o kriterijumima za otpuštanje iz službe, na šta je "jasno ukazao" drugostepeni organ u rešenju od 12. septembra 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse UP-2 broj 25-4/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 2977-2 Beograd pov. broj 976-1 od 8. aprila 2005. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da J. V, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine. Istim rešenjem utvrđeno je da će Računovodstveni centar Ministarstva odbrane podnosiocu isplatiti jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate, koju je ostvario za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba u Vojsci, u opredeljenom novčanom iznosu (tačka 2. dispozitiva) i određen je otkazni rok od 30 dana počev od 10. aprila do 9. maja 2005. godine (tačka 3. dispozitiva). U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da na osnovu odluke ministra odbrane za smanjenje kadra strukture civilnih lica i naređenja načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore pov. broj 672-2 od 2. aprila 2005. godine i pov. broj 778-22 od 4. aprila 2005. godine, podnosiocu prestaje "radni odnos po potrebi službe bez njegove saglasnosti" sa danom 10. maj 2005. godine.

Nakon što je Vojna pošta 2977 Beograd rešenjem Up-2 broj 16-2 od 9. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG. 910/06 od 27. februara 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da tuženi organ nije dostavio tražene spise predmeta, zbog čega sud nije u mogućnosti da sa sigurnošću proveri osporeno činjenično stanje i bitne povrede pravila postupka na koje se ukazuje u tužbi, niti da oceni pravilnost primene merodavnih propisa.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse je donelo rešenje broj 1389-3 od 12. septembra 2008. godine, kojim je uvažena žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine, te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni organ je našao da prvostepeno rešenje ne sadrži utvrđeno činjenično stanje, zbog čega razlozi koji se navode u obrazloženju tog rešenja ne upućuju na pravilnost donete odluke i na pravilnu primenu odredbe člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Vojna pošta 2977 Beograd je u ponovnom postupku donela rešenje pov. broj 976-2 od 10. novembra 2008. godine, sa identičnim dispozitivom kao prethodno, navodeći u obrazloženju da se, saglasno odluci ministra odbrane pov. broj 2326-3 od 28. februara 2005. godine, u svim organizacijskim celinama unutar Vojne akademije pristupilo analizi stanja i utvrđivanju konačnog broja lica koja su, nakon izmena formacije, ostala neraspoređena i bez postavljenja, bilo zbog gašenja pojedinih formacijskih mesta ili smanjenja broja izvršilaca na jednom formacijskom, odnosno radnom mestu. Dalje je navedeno da je u konkretnom slučaju rasformiran "Mešoviti bataljon školski" VP 2977-20 Pančevo, čime su ugašena sva formacijska, odnosno radna mesta, te je sačinjen spisak neraspoređenih lica iz tog sastava, koji je dostavljen pretpostavljenoj komandi - Ministarstvu odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove radi iznalaženja mogućnosti raspoređivanja u drugim organizacijskim celinama Vojske. Kako je ugašeno radno mesto na koje je bio postavljen podnosilac, a u trenutku izmene formacije nije postojalo drugo upražnjeno radno mesto na kome bi mogao biti postavljen u skladu sa svojom stručnom spremom, prvostepeni organ je doneo rešenje kao u dispozitivu.

Drugostepeni organ je rešenjem int. broj 464-3 od 23. februara 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, ocenivši da navodi žalbe ne mogu dovesti u pitanje zakonitost pobijanog rešenja.

Odlučujući o tužbi podnosioca podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 2659/09 od 31. avgusta 2009. godine uvažio tužbu i poništio osporeno rešenje, iz razloga što se u spisima predmeta ne nalazi rešenje prvostepenog organa, zbog čega taj sud nije mogao da oceni zaključak tuženog organa o pravilnosti nedostajućeg rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene sudske presude doneo rešenje int. broj 464-12 od 24. decembra 2009. godine, identične sadržine kao i prethodno, kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca.

Presudom Upravnog suda U. 16980/10 od 12. maja 2011. godine ponovo je uvažena tužba podnosioca u upravnom sporu i poništeno pobijano drugostepeno rešenje. Taj sud je ocenio da se osnovano tužbom ukazuje da je prilikom donošenja osporenog rešenja povređen zakon na štetu podnosioca, jer u spisima predmeta nema dokaza na osnovu koga je u sprovedenom postupku utvrđeno da podnosilac nije mogao biti raspoređen na drugo radno mesto. Upravni sud je dodatno ocenio da je neosnovan navod tužbe da je trebalo formirati komisiju koja bi, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, utvrdila razloge za smanjenje broja izvršilaca, jer je u postupku utvrđeno da je ugašeno radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen.

U izvršenju navedene sudske odluke, drugostepeni organ je 1. jula 2011. godine doneo rešenje Up-2 broj 25-4/11, kojim je po četvrti put odbio žalbu podnosioca. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je navedeno da je iz pribavljene potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 1072-9 od 29. juna 2011. godine utvrđeno da se podnosiocu nije moglo obezbediti nijedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog toga što su, pored ukidanja više formacijskih i radnih mesta, odnosno smanjenja broja izvršilaca na pojedinim formacijskim i radnim mestima na kojima su bila raspoređena civilna lica u Vojsci, ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci, kao i u ustanovama Ministarstva odbrane.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8540/11 od 16. septembra 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenio da je tuženi organ u ponovnom postupku postupio po primedbama iz ranije presude, pribavivši pomenutu potvrdu, koja se može smatrati pravno relevantnom za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, budući da se odnosi na činjenice iz perioda koji je prethodio prestanku radnog odnosa podnosioca, bez obzira na vreme njenog izdavanja. Taj sud je ponovio svoju raniju ocenu da je neosnovan navod tužbe u vezi obaveznog formiranja komisije u slučaju prestanka službe podnosioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (član 144. stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je o zakonitosti odluke o prestanku njegove službe u Vojsci odlučivano na osnovu dokaza koji su pribavljeni šest godine nakon donošenja prvog prvostepenog rešenja kojim je odlučeno o njegovom radnopravnom statusu u Vojsci.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene upravnih organa i sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni načina na koji su ti organi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava, te da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da u prvostepenom upravnom postupku nije bila pouzdano utvrđena činjenica da se podnosiocu ustavne žalbe nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali da je navedena povreda otklonjena u postupku pred drugostepenim organom. Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

Ustavni sud je identičan stav izneo u Odluci Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine.

Pored toga, Ustavni sud je našao da nije bilo neophodno da se Upravni sud u osporenoj presudi pojedinačno izjašnjava o navodu tužbe kojim je isticano da su nakon što je podnosiocu prestala služba u Vojsci, objavljeni oglasi za popunu slobodnih radnih mesta u Vojsci, koji su, kako se tvrdi, sadržali uslove za prijem u službu koje je podnosilac ispunjavao. Ovo iz razloga što je mogućnost raspoređivanja podnosioca ustavne žalbe na drugo odgovarajuće radno mesto ispitivana u odnosu na vreme kada mu je prestala služba zbog ukidanja radnog mesta na kojem je bio raspoređen, a ne u odnosu na period koji je nakon toga usledio.

Takođe, Upravni sud je naveo dovoljne razloge za zauzeti stav da se u slučaju prestanka službe u Vojsci zbog ukidanja radnog mesta ne sprovodi komisijski postupak i rangiranje civilnih lica, budući da služba prestaje svakom licu koje je bilo raspoređeno na ukinutom radnom mestu.

S obzirom na to da je drugostepeni organ, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, našao da se upravna stvar mora rešiti na isti način kao što je rešena prvostepenim rešenjem, Ustavni sud nalazi da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena Upravnog suda u osporenoj presudi o tome da je o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe odlučeno u skladu sa zakonom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kada je u pitanju istaknuta povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi navodi da je Upravni sud u nekoliko ranijih presuda zauzeo drugačiji stav vezano za podobnost dokaza pribavljenih nakon donošenja prvostepenog rešenja. Međutim, uz ustavnu žalbu nisu priložene presude Upravnog suda kojima bi se potkrepila tvrdnja podnosioca o "preokretu u stavu i mišljenju" tog suda.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka službe civilnog lica u Vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti