Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro devet godina. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak, ističući nedelotvorno postupanje sudova kao glavni razlog dugog trajanja spora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5225/2012
24.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đoke Arsića iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đoke Arsića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 1300/03, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Han u u predmetu P1. 387/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đoka Arsić iz Vladičinog Hana, preko punomoćnika Slobodana Petrovića, advokata iz Vladičinog Hana, je 27. juna 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 1300/03, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Han u u predmetu P1. 387/12.

U ustavnoj žalbi se na vodi da je podnosilac ustavne žalbe 28. oktobra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu protiv HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i isplate razlike zarade, te iznosi dosadašnji tok parničnog postupka, koji ni nakon osam godina i osam meseci još nije okončan. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Saglasno članu 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Osnovnog sud a u Vranju – Sudska jedinica u Vladičin om Han u P1. 387/12 (ranije spisa Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1300/03), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu protiv tuženog HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja, sa predlogom da sud poništi rešenje tuženog broj 1031 od 15. oktobra 2003. godine o prestanku radnog odnosa tužioca i da obaveže tuženog da tužioca vrati na posao i rasporedi ga na odgovarajuće poslove u sedištu tuženog preduzeća. Na ročištu 1. aprila 2004. godine tužilac je proširio tužbeni zahtev , tako što je tražio isplatu razlike zarade, isplatu toplog obroka i uplatu doprinosa za zdravstveno i penizijsko osiguranje.

Opštinski sud u Vladičinom Hanu je 2. decembra 2004. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1300/03, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da uplati doprinose za penzijsko osiguranje tužioca za period i u iznosu opredeljenom u izreci, a u stavu drugom i trećem izreke odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i za isplatu razlike zarade. Navedena presuda dostavljena je tužiocu 18. januara 2006. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, izjavljenoj 24. januara 2006. godine, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 1656/06 od 17. oktobra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1300/03 od 2. decembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Vladičinom Hanu je doneo delimičnu presudu P. 747/06 od 16. februara 2007. godine , kojom je poništio rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i obav ezao tuženog da tužioca vrati na posao i ra sporedi na odgovarajuće poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, ali u kojoj je u uvodu i izreci presude kao tuženi umesto HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja označeno DOO "Binačka Morava – inženjering" iz Prokuplja. Ova presuda je dostavljena strankama označenim u presudi 15, odnosno 19. juna 2007. godine.

DOO "Binačka Morava – inženjering" iz Prokuplja je 27. juna 2007. godine podnelo žalbu protiv delimične presude , zbog nedostatka pasivne legitimacije.

U postupku po žalbi DOO Binačka Morava – inženjering, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 970/07 do 30. oktobra 2007. godine vratio predmet prvostepenom sudu radi dostavljanja delimične presude tuženom GHI DD „Binačka Morava“ iz Vranja, navodeći u obrazloženju da je prvostepeni sud svoju delimičnu presudu dostavio DOO „Binačkoj Moravi – inženjering“ iz Prokuplja, a ne tuženom HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja, jer se radi o dva pravna subjekta, a tužba je podneta protiv HGI DD „Binačka Morava“ Vranje. Pošto je prvostepeni sud delimičnu presudu dostavio i HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja, na koje se presuda ne odnosi, ovo preduzeće nije izjavilo žalbu protiv delimične presude.

Nakon toga, Okružni sud u Vranju je doneo delimičnu presudu Gž1. 48/08 od 20. maja 2008. godine, kojom je u stavu prvom utvrđeno da je bez pravnog dejstva delimična presuda Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 747/06 od 16. februara 2007. godine, a u stavu drugom odbijen tuže bni zahtev podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja tuženog HGI DD „Binačka Morava“ iz Vranja o prestanku radnog odnosa. Presuda Okružnog suda u Vranju je dostavljena prvostepenom sudu 16. juna 2008. godine, a strankama 31. jula 2008. godine.

U nastavku postupka Opštinski sud u Vladičinom Hanu je doneo presudu P. 747/06 od 26. septembra 2008. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev za isplatu neisplaćene razlike zarade i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period do 15. oktobra 2003. godine. Presuda je 13. novembra 2008. godine dostavljena strankama, koje se na istu nisu žalile.

Protiv delimične presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 48/08 od 20. maja 2008. godine tužilac je izjavio reviziju 29. avgusta 2008. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. II 219/10 od 24. februara 2010. godine usvojio reviziju i ukinuo delimične presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 48/08 od 20. maja 2008. godine i Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P1. 747/06 od 16. februara 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Revizijska presuda je primljena u Osnovnom sudu u Vranju 1. aprila 2010. godine.

U nastavku postupka, Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu je done o presudu P 1. 2478/10 od 4. aprila 2011. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i zahtev za isplatu zarade i uplatu doprinosa za period od 15. oktobra 2003. godine do 31. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca od 18. maja 2011. godine, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 1269/11 od 15. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P1. 2478/10 od 4. aprila 2011. godine.

Tužilac je 30. avgusta 2011. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Nišu od 15. jula 2011. godine, povodom koje je Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rev2. 875/11 od 25. januara 2012. godine, kojim je ukinuo presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1269/11 od 15. jula 2011. godine i Osnovnog suda u Vranju P1. 2487/10 od 4. aprila 2011. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Vranju na ponovno suđenje.

Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu je 19. aprila 2012. godine doneo rešenje P. 200/12, kojim je prekinuo postupak u ovom sporu usled otvaranja stečajnog posutpka nad tuženim, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 66/2010 od 27. septembra 2011. godine.

Po predlogu tužioca od 6. juna 2012. godine, Osnovni sud u Vranju – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu je 19. juna 2012. godine doneo rešenje P1. 387/12, kojim je odredio nastavka postupka, oglasio se stvarno i mesno nenadležnim, s tim da se predmet ustupa Privrednom sudu u Leskovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Rešenje je dostavljeno strankama 28. juna 2012. godine.

Spisi predmeta su dostavljeni na uvid Ustavnom sudu 1. avgusta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) , koji se primenjuje u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) , a odredbom člana 435. da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 28. oktobra 2003. godine, a da do razmatranja ustavne žalbe još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na sna gu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je do vremena razmatranja ustavne žalbe skoro devet godina , za koje vreme o tužbenom zahtevu još uvek nije konačno odlučeno.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da predmetni parnični posupk nije bio ni činjenično, ni pravno posebno složen, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju, sama po sebi ne predstavljaju opravdanje za tako dugo trajanje parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavn e žalbe, jer se njime rešavalo o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa, odnosno o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedelotvorno i neažurno postupanje nadležnog suda. Nedelotvorno postupanje sudova imalo je za posledicu da je u dosadašnjem toku postupka revizijski sud dva puta ukidao pravnosnažne odluke nižestepenih sudova, i to kako zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, (rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 219/10 od 24. februara 2010. godine), tako i zbog nepravilne primene materijalnog prava (rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 875/11 od 25. januara 2012. godine). Takođe, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistem u države (videti npr. Odluku u predmetima "Pavlyulynets protiv Ukarajine" od 6. septembra 2005. godine i "Cvetković protiv Srbije" od 10. juna 2008. godine).

Neprihvatljivu neažurnost u postupanju prvostepenog suda predstavlja, pre svega, okolnost da je pismeni otpravak presude od 2. decembra 2004. godine dostavljen tužiocu posle 13 i po meseci meseci od donošenja , a otpravak delimične presude od 16. februara 2007. godine – posle puna četiri meseca od donošenja. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojim se postupak okončava „ili ako je to kasnije, danom učučenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu u slučaju "Soares Fernandes protiv Portugalije" od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 1 7.).

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, a da ovakvu odredbu sadrži i važeći Zakon o radu iz 2005. godine. Iako ove odredbe ne ustanovljava ju imperativni rok za okončanje postupka, navedeno postupanje suda u ovom postupku u sporu iz radnog odnosa nikako se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P.1300/03, kasnije predmetu Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Vladičin om Han u P1. 387/12 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. Takođe, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u skladu sa postavljenim zahtevom, odlučio da se štetne posledice povrede prava podnosioca otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti