Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Veće prvostepenog suda je odlučivalo o prigovoru umesto nadležnog višeg suda o žalbi, čime je povređena odredba o stvarnoj nadležnosti, što predstavlja bitnu povredu postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5226/2022
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Milan Škulić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Z. iz Dubnice kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. Z i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine i IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Vranju IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o pravnom leku podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se ustavna žalba R. Z. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu II. 177/22 (raniji predmet II. 700/16).

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Z. iz Dubnice kod Vranja podneo je Ustavnom sudu, 6. maja 2022. godine, preko punomoćnika S. Lj. I, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine i IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu II. 177/22 (raniji predmet II. 700/16).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Vranju IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv osporenog rešenja istog suda II. 177/22 od 24. marta 2022. godine, a kojim je odbijen kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca kao izvršnog poverioca; da je osporeno rešenje Osnovnog suda u Vranju IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine doneto na osnovu pogrešne primene materijalnog prava i uz grubo narušavanje opšteg interesa i ravnopravnosti građana.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete, materijalnu štetu na ime troškova u postupku pred „redovnim sudom“, kao i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

S. J. je kao treće (zainteresovano) lice u izjašnjenju od 3. marta 2025. godine na dostavljenu ustavnu žalbu, između ostalog, naveo: da u celosti osporava navode iznete u ustavnoj žalbi; da je podnosilac ustavne žalbe samo prepričao činjenično stanje, a onda se pozvao na povrede ustavom zajamčenih prava, bez obrazlaganja u čemu se konkretno povreda sastoji; da prilikom odlučivanja sud nije povredio ustavom zajamčena prava na koja se podnosilac poziva, naročito pri činjenici da je vođen izvršni postupak koji se zasniva na načelu formalnosti i da je izvršni dužnik priznanicom dokazao da je dugovanje izmirio podnosiocu ustavne žalbe kao izvršnom poveriocu pre podnošenja predloga za izvršenje; da iz razloga napred iznetih ne postoje povrede prava koje su navedene u ustavnoj žalbi, jer su nižestepeni sudovi u izvršnom postupku pravilno primenili materijalno pravo na osnovu dokaza koji su dostavljeni, te da se iz tog razloga predlaže da se ustavna žalba odbaci.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju II. 177/22, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac R. Z, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. maja 2016. godine predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave – parnične presude, Osnovnom sudu u Vranju, protiv izvršnog dužnika Slobodana Jovanovića, radi namirenja novčanog potraživanja.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem II. 700/16 od 2. avgusta 2016. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem IPV(I). 464/16 od 22. decembra 2016. godine ukinuo rešenje istog suda II. 700/16 od 2. avgusta 2016. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Vranju je rešenjem II. 191/21 od 25. februara 2021. godine usvojio predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gži. 389/21 od 12. januara 2022. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Vranju II. 191/21 od 25. februara 2021. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Osnovni sud Vranju je rešenjem II. 38/22 od 25. januara 2022. godine odbio predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Vranju je rešenjem IPV(I). 114/22 od 24. februara 2022. godine ukinuo rešenje istog suda II. 38/22 od 25. januara 2022. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Osnovni sud Vranju je osporenim rešenjem II. 177/22 od 24. marta 2022. godine odbio predlog za izvršenje, dosudio troškove postupka izvršnom dužniku i odredio izvršenje radi namirenje troškova izvršnog postupka. U pouci o pravnom leku osporenog rešenja je konstatovano da se protiv ovog rešenja može izjaviti prigovor veću ovog suda.

Osnovni sud u Vranju je osporenim rešenjem IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavna žalbe i potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

Predmet je dostavljen javnom izvršitelju na dalje postupanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega

Odredbama člana 546. stav 1. i člana 551. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17-autentično tumačenje), 54/19 i 9/20 (autentično tumačenje)) (u daljem tekstu: Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine) propisano je da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuto rešenje o izvršenju, postupak se nastavlja primenom ovog zakona, a da ovaj zakon stupa na snagu 1. jula 2016. godine.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 7) navedenog zakona je propisano da „rešenje o izvršenju“ označava rešenje suda ili javnog izvršitelja kojim se usvaja predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave ili verodostojne isprave.

Odredbom člana 6. stav 2. navedenog Zakona je propisano da o žalbi protiv rešenja osnovnog suda odlučuje viši sud.

Odredbom člana 73. stav 2. navedenog Zakona je propisano da izvršni poverilac može žalbom da pobija rešenje o odbijanju predloga za izvršenje.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje Osnovnog suda u Vranju IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv osporenog rešenja istog suda II. 177/22 od 24. marta 2022. godine, a kojim je odbijen kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca kao izvršnog poverioca

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje 13. maja 2016. godine, dakle za vreme važenja Zakona o izvršenja i obezbeđenju iz 2011. godine, da je Osnovni sud u Vranju tek rešenjem II. 191/21 od 25. februara 2021. godine usvojio predlog za izvršenje, odnosno doneo je rešenje o izvršenju, ali da je Viši sud u Vranju (trebalo je veće suda) rešenjem Gži. 389/21 od 12. januara 2022. godine ukinuo navedeno rešenje o izvršenju i predmet vratio na ponovni postupak, kada je već stupio na snagu Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine (stupio je na snagu 1. jula 2016. godine). U ponovnom postupku su doneta, između ostalog, osporena rešenja (rešenja Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine i IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine). Navedenim Zakonom je propisano da ako posle stupanja na snagu ovog zakona bude ukinuto rešenje o izvršenju, što je ovde slučaj, postupak se nastavlja primenom ovog zakona (član 546. stav 1.). Znači, Ustavni sud ocenjuje da se na osporena rešenja izvršnog suda primenjivao Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine.

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem sudije pojedinca Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine odbijen je kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisano da izvršni poverilac može žalbom da pobija rešenje o odbijanju predloga za izvršenje (član 73. stav 2.). Međutim, u pouci o pravnom leku osporenog rešenja sudije pojedinca je konstatovano da se protiv rešenja može izjaviti prigovor veću toga suda. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na svoju ustaljenu praksu da u svakom konkretnom slučaju kada postoji pravo stranaka na podnošenje žalbe, sud je dužan da o tom pravu stranaka da zakonitu, pravilnu i potpunu pouku koja neće ostavljati bilo kakve dileme o tome da li postoji pravo na žalbu (videti Odluku Už-4231/2016 od 20. septembra 2017. godine, videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Zatim, Ustavni sud ukazuje da je o izjavljenom pravnom leku podnosioca ustavne žalbe protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine odlučivalo veće Osnovnog suda u Vranju (prvostepeni sud), osporenim rešenjem IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine, iako je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine propisano da o žalbi protiv rešenja osnovnog suda odlučuje viši sud (član 6. stav 2). Ustavni sud ocenjuje da je ovakvim postupanjem izvršnog suda povređen zakon u pogledu određivanja stvarno nadležnog suda za odlučivanje o žalbi u izvršnom postupku. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata i ovaj Sud, da povreda zakonskih odredbi u vezi sa nadležnošću suda dovodi, po pravilu, do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu u predmetu DMD GROUP a.s. protiv Slovačke, broj 19334/03, od 5. oktobra 2010. godine, stav 61, kao i Odluku Už-341/18 od15. oktobra 2020. godine).

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju izjašnjenje treće strane nije bilo od uticaja na drugačiju odluku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine i IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenje Osnovnog suda u Vranju IPV(I). 189/22 od 8. aprila 2022. godine i određenjem da nadležni sud ponovo odluči o pravnom leku podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju II. 177/22 od 24. marta 2022. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava na pravično suđenje, to nije posebno razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je samo utvrđenje povrede prava na pravično suđenje i poništaj osporenog drugostepenog rešenja adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnosioca na naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o pravnom leku podnosioca biti ponovo odlučivano, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Razmatrajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete na ime troškova u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu II. 177/22 (raniji predmet II. 700/16), Ustavni sud ukazuje da su osporenim rešenjima dosuđeni troškovi postupka izvršnom dužniku i istovremeno je određeno izvršenje radi namirenje troškova izvršnog postupka i predmet je dodeljen javnom izvršetelju na dalje postupanje. Vezano za navedeno, Ustavni sud ukazuje da se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno „delom utvrđenja građanskih prava i obaveza“ (v. Odluke Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine i Už-3844/2012 od 5. februara 2015. godine). Dakle, predmetni postupak je u trenutku podnošenja ustavne žalbe bio u toku. Ustavni sud konstatuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu navedeni Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti