Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Agencija za restituciju i sudovi su pogrešno primenili procesno pravo, odbacivši zahtev za vraćanje imovine bez prethodnog poziva na dopunu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi C. F . i E . F, oboje iz Republike Austrije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. F . i E . F . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 1 66/15 od 12. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. F . i E . F, oboje iz Republike Austrije, preko punomoćnika Z . B, advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu , 2. j ula 2016. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-034790/2014 od 5. decembra 2014. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvencij u za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od nadležnog arhiva tražili da im dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivšeg vlasnika C. F . (1), koji je bi o pripadni k nemačke narodnosti i državljan in Kraljevine Jugoslavije; da se akt o podržavljenju imovine nalazi „isključivo i jedino“ u tom arhivu i da podnosioci ne mogu do njega doći na drugi način; da nadležni arhiv nije izdao podnosiocima traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan.

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnosioci ističu da je Agencija za restituciju propustila da im odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak njihovih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje da je Agencija trebalo da primeni član 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da će organ koji vodi postupak po službenoj dužnosti pribaviti ispravu koja se nalazi kod drugog organa, ako stranka nije uspela da je pribavi, s obzirom na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuju oduzetu imovinu, jer i ako naknadno od arhiva dobiju akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 1. marta 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-034790/2014 od 5. decembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasni ka C. F . (1). U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“; da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan. Agencija je, polazeći od navedenog, odlučila kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 166/15 od 12. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporili zakonitost zaključka Agencije od 5. decembra 2014. godine. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije i ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da primeni odredbe čl. 58. i 127. Zakona o opštem upravnom postupku. Taj sud je istakao da se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku primenjuju samo na pitanja koja nisu uređena Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a da je pitanje postupanja sa neurednim zahtevom uređeno odredbom člana 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koju je tuženi organ pravilno primenio. Upravni sud je našao da se neosnovano tužbom ukazuje na neažurnost nadležnog arhiva prilikom dostavljanja tražene dokumentacije, navodeći za to sledeće razloge: da su podnosioci imali rok od dve godine za podnošenje zahteva za vraćanje imovine; da iz dokaza dostavljenih uz tužbu proizlazi da su se podnosioci 2 8. februara 2014. godine obratili Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, tražeći dokumentaciju koja se odnosi na imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika – koju nisu ni precizno opisali; da je prekluzivni rok za podnošenje zahteva za vraćanje imovine isticao 3. marta 2014. godine, pa je bez uticaja pozivanje podnosilaca na nepostupanje nadležnog arhiva, u situaciji kada je njihova zahtev neuredan.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 166/15 od 12. oktobra 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, budući da iz spisa predmeta proizlazi da podnosioci u prilogu zahteva nisu dostavili ispravu o podržavljenju imovine čiji povraćaj traže. Vrhovni kasacioni sud je ocenio neosnovanim navode zahteva da je pre donošenja odluke o odbacivanju zahteva trebalo podnosiocima ostaviti primeren rok za dostavljanje dokaza uz zahtev, jer su Zakon om o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito propisan a pravila postupka, pa nema mesta shodnoj primeni Zakona o opštem upravnom postupku .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl. (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da Agencija za restituciju nije mogla da odbaci njihov zahtev za vraćanje imovine, pre nego što im ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivšeg vlasnika. Podnosioci, takođe, ističu da im je osporenim zaključkom Agencije za restituciju uskraćeno pravo da potražuju oduzetu imovinu, jer i ako naknadno pribave akt o podržavljenju imovine, neće moći da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci prevashodno ukazuju na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (na isti način Sud je postupio, između ostalih, u Odluci Už-4930/2010 od 18. decembra 2013. godine). Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije ocenio neosnovanim navode podnosioca da je Agencija trebalo da mu ostavi rok za dostavljanje dokumentacije, nalazeći da su za konkretnu situaciju posebnim zakonom izričito propisana pravila postupka, te nema mesta supsidijarnoj primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine, takođe, ocenio da nema mesta primeni odredbe člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, s obzirom na to da su Zakon om o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju izričito propisa na pravila postupka.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, izraženog u presudi kojom je ocenjena zakonitost osporenog zaključka Agencije, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už-8241/2015 od 26. oktobra 2017. godine i Už-5984/2015 od 26. oktobra 2017. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnosioce ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnosioce da u toku postupka same pribave ispravu koja se nalazi kod drugog organa, odnosno da istaknu da ne mogu sami da pribave tu ispravu. Ustavni sud je konstatovao da, u konkretnom slučaju, nije protekao maksimalni rok propisan Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, od obraćanja nadležnom arhivu za dostavljanje dokumentacije do podnošenja zahteva Agenciji za vraćanje oduzete imovine, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja (videti odluke Už-6117/2015 od 31. maja 2018. godine i Už-1993/2016 od 8. februara 2018. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je zaključkom Agencije od 5. decembra 2014. godine o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnosiocima ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev bude suštinski razmotren, te da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu stanovište Vrhovnog kasacionog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da presuda tog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, što je dovelo do povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavnom žalbom osporili samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njihovom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 166/15 od 12. oktobra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosioci nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 774/15 od 30. marta 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da, saglasno odredbi člana 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine nema strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora (tačka 1)) ili su inače obeštećeni (tačka 2)), kao i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici (tačka 3)). Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da zahtev za vraćanje oduzete imovine ne bi mogao biti usvojen – čak i ako je bivši vlasnik rehabilitovan, dok se u postupku ne utvrdi da li su bivši vlasnik, odnosno njegovi zakonski naslednici obeštećeni za imovinu koja je oduzeta, odnosno ostala u Jugoslaviji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave, dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio.

Ustavni sud je konstatovao da advokat Z. B . nije u ostavljenom rok u postupio po nalogu Suda, već je po proteku tog roka dostavio p unomoćje za zastupanje podnositeljke ustavne žalbe E. F . Sud, međutim, nije odbacio ustavnu žalbu ove podnositeljke, imajući u vidu da se ona nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, te da se o dluka kojom je predmetna ustavna žalba uvažena, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, odnosi i na E. F , bez obzira na to da li je podnela ustavnu žalbu .

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti