Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je Vrhovni sud Srbije odlučio u roku nešto dužem od godinu dana. U preostalom delu žalba je odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-523/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Sovtića iz Sredske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Sovtića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prizrenu u predmetu P. 20/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da u predmetu iz tačke 1. okončaju postupak u najkraćem mogućem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba Branislava Sovtića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 267/07 od 28. februara 2007. godine.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Branislav Sovtić iz Sredske izjavio je 7. maja 2008. godine Ustavnom sudu „žalbu“, u kojoj je naveo: da se „tužbom obratio“ Opštinskom sudu u Prizrenu marta 1990. godine; da je njegov tužbeni zahtev usvojen presudom Opštinskog suda u Prizrenu P. 26/01 od 17. januara 2005. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Prizrenu Gž. 2/05 od 20. maja 2005. godine, ali da je Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 267/07 od 28. februara 2007. godine ukinuo navedene presude, pozivajući se na Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, iako se u konkretnom slučaju radi o ugovornom odnosu, na koji se primenjuje Zakon o obligacionim odnosima. Takođe je navedeno da je zakon na koji se Vrhovni suda pozvao u svom rešenju donet 1998. godine, a da je predmetni parnični postupak pokrenut 1990. godine, te podnosilac smatra da mu je zbog neažurnosti suda povređeno „ustavno pravo na razumno suđenje“.

U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da isti ne sadrži sve podatke neophodne za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), jer nije sadržao naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje podnosilac tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, kao i zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 15. decembra 2008. godine obavestio podnosioca o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti podatke koji nedostaju i sprečavaju postupanje Ustavnog suda.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je 26. decembra 2008. godine dostavio uređenu ustavnu žalbu, u kojoj je naveo da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava, jer, kako je navedeno, ne samo zbog dužine trajanja postupka, već i zbog toga što je Vrhovni sud Srbije „njegovu tužbu rešavao kao 'predmet stare devizne štednje' ... a radi se o čistom obligacionom odnosu“, kao i zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, jer su mu „svojinska prava“ retroaktivno ograničena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prizrenu P. 20/07, kao i u svu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je neodređenog dana 2001. godine dostavio podnesak Opštinskom sudu u Prizrenu, označen kao P. 1176/92, u kojem je naveo: da je pred tim sudom vođen parnični postupak po tužbi koju je podneo njegov pokojni otac, Gojko Sovtić, protiv Osnovne banke „Bankos“ Prizren, radi utvrđenja; da taj postupak nije završen; da je u toku tog postupka, nakon smrti njegovog oca, on kao naslednik tužioca, stupio u parnicu, dok je nad tuženim bio otvoren stečajni postupak, da je obaveze tužene po osnovu devizne štednje preuzela „Jugobanka“ Osnovna banka Kosovska Mitrovica, pa se „u ovom sporu ista pojavljuje kao pravni sledbenik“. U podnesku je navedeno i da podnosilac ima pravni interes da se ova parnica okonča, te je „u tu svrhu“ pribavio kopiju tužbe, ugovor o oročavanju štednog uloga, kopiju štedne knjižice i više nalaza veštaka finansijske struke, koje dostavlja sudu.

Iz priložene dokumentacije sledi da je pokojni otac podnosioca ustavne žalbe, Gojko Sovtić, navedeni parnični postupak pokrenuo tužbom 1990. godine. U ovoj tužbi je navedeno da je Gojko Sovtić sa Osnovnom bankom iz Prizrena 31. jula 1980. godine zaključio ugovor o oročavanju deviznog štednog uloga na period od 25 meseci, sa kamatnom stopom od 10% godišnje, koja počinje da teče od dana uplate oročenog uloga, s tim da ukoliko se ni jedna ugovorna strana u roku od 30 dana po isteku ročnosti ne izjasni o daljoj sudbini oročenog ugovora, smatra se da je ulog oročen na novi rok, po dužini isti kao i prvobitni i sa svim ostalim uslovima navedenim u ovom ugovoru. Tužba je podneta jer je tužilac smatrao da mu je tužena banka za period od 1986. do 1989. godine upisivala iznose na ime kamate na oročena sredstva u visini od 8,1%, umesto ugovorenih 10%, te da ga je time „oštetila“ za određeni iznos deviznih sredstava, a tužbenim zahtevom je traženo da sud utvrdi da je tužiocu prema ugovoru o oročavanju štednog uloga pripala kamata po stopi od 10%, pri čemu su mu od strane tužene za 1986, 1987, 1988. i 1989. godinu „zakinuti“ naznačeni novčani iznosi, što je tužena dužna priznati i da taj iznos upiše u štednu knjižicu tužioca, sa zakonskom kamatom. Povodom ove tužbe bio je fomiran predmet P. 769/90.

Daljim uvidom u označeni predmet Opštinskog suda u Prizrenu utvrđeno je: da je nakon navedenog podneska ovde podnosioca ustavne žalbe od 2001. godine, Opštinski sud u Prizrenu tri puta zakazivao ročišta (za 12. jul, 6. septembar i 12. oktobar 2001. godine), ali su ona odložena na predlog tužene, jer joj sud nije dostavio tužbu i drug potrebna dokumenta koja se nalaze u predmetu, jer sa sadržajem predmeta nisu mogli biti upoznati, s obzirom da se dokumentacija koju su posedovali nalazi u zgradi banke, kojoj nemaju pristupa od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju. Takođe, ova banka je obavestila sud da je sve obaveze Osnovne banke „Bankos“ Prizren, nakon sprovedenog stečajnog postupka prihvatila Narodna banka Jugoslavije, a da je „Jugobanka Jugbanka“ a.d. Kosovska Mitrovica prihvatila obavezu servisiranja devizne štednje Osnovne Banke „Bankos“ Prizren.

Ročište zakazano za 5. decembar 2001. godine nije održano, jer tužena nije pristupila, a u spisima predmeta nije bilo dokaza da je uredno pozvana. Ročište zakazano za 5. februar 2002. godine održano je bez prisustva tužene, koja je bila uredno pozvana, iako je tužena tražila odlaganje i ovog ročišta, jer joj još uvek nisu dostavljena sva neophodna dokumenta, kako bi mogla da se pripremi za raspravu. Na ovom ročištu određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka finansijske struke. Nakon što je veštak 25. juna 2002. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, sud je zakazao ročište (nema datuma na zapisniku), ali je i ono odloženo jer tužena nije pristupila iako je uredno pozvana. Takođe, ročište zakazano za 18. oktobar 2002. godine odloženo je na ponovni zahtev tužene, jer joj i dalje nije dostavljena kopija devizne knjižice. Naredno ročište, zakazano za 15. novembar 2002. godine, nije održano, jer je punomoćnik tužioca bio sprečen da prisustvuje, a tužena je dopisom od 8. novembra 2002. godine obavestila sud da se neće upuštati u raspravu u ovoj parničnoj stvari, jer nije pravni sledbenik tužene Osnovne banke „Bankos“ Prizren. Opštinski sud u Prizrenu je, na predlog tužioca, dopisima od 2. aprila i 26. novembra 2003. godine, zatražio od Narodne banke Srbije obaveštenje o tome ko je „preuzeo poslove i ingerencije“ Osnovne banke „Bankos“ Prizren, odnosno ko je pravni sledbenik te banke „po osnovu stare devizne štednje“. Postupajući po zahtevu suda, Narodna banka Srbije je 21. aprila i 9. decembra 2003. godine dostavila dopise, kojima obaveštava sud da je pravni sledbenik Osnovne banke „Bankos“ Prizren bila „Kosovska banka“ a.d. Priština, nad kojom je 1990. godine otvoren stečajni postupak koji se u momentu dostavljanja odgovora vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu; da je devizna štednja te banke bila iskazana članom 2. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana („Službeni list SRJ“, br. 59/98, 44/99 i 53/01), u okviru devizne štednje „Jubanke“ a.d. Beograd, Jugobanke Jugbanke a.d. Kosovska Mitrovica i Jugobanke a.d. Podgorica; da je prestankom važenja tog zakona devizna štednja Kosovske banke a.d. Priština uključena u ukupan iznos javnog duga iskazanog članom 2. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 36/02), koji je, saglasno članu 3. ovog zakona, postao obaveza Republike Srbije, a koja je radi namirenja svoje obaveze po osnovu devizne štednje emitovala nematerijalne obveznice. Napomenuto je da se do stupanja na snagu ovog zakona, isplata devizne štednje građana štedišama „Kosovske banke“ a.d. Priština, u stečaju, obavljala preko „Jugobanke“ a.d. Beograd do otvaranja stečajnog postupka nad tom bankom, a nakon toga preko „Komercijalne banke“ a.d. Beograd.

Tužilac je, nakon ovih obaveštenja Narodne Banke Srbije, podneskom od 22. februara 2004. godine „proširio tužbu na državu Republike Srbije i Crne Gore“ i preinačio tužbeni zahtev, tako što je tražio da se utvrdi da su tužene Osnovna banka „Bankos“ i država Republike Srbije i Crne Gore dužne da solidarno po osnovu označenog ugovora o oročavanju štednog uloga, na ime kamate za određeni period, pripišu-isplate određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. Ovo „proširenje“ nisu prihvatile ni Republika Srbija, ni Jugobanka Jugbanka a.d. Kosovska Mitrovica.

U toku 2004. godine zakazano je tri ročišta, ali ni jedno nije održano. Tako je ročište zakazano za 16. april otkazano jer poziv tuženoj državi nije poslat na tačnu adresu, ročište zakazano za 14. maj – jer nisu bili prisutni svi članovi sudskog veća, mada ni na ovo ročište nisu došli zastupnici tuženih, s tim što je tužena država obavestila sud da neće pristupiti, ali da je saglasna da se ročište održi bez prisustva njenog zastupnika. Na ovom ročištu je, ipak, doneto rešenje da se izvrši dodatno veštačenje. Ročište zakazano za 30. decembar odloženo je, jer „Jugobanka Jugbanka“ a.d. Kosovska Mitrovica nije pristupila, a nije bilo dokaza da je uredno pozvana.

Drugo ročište u ovom predmetu održano je 17. januara 2005. godine. Ni na ovo ročište zastupnici tuženih nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani, ali su obavestili sud da iz ranije navedenih razloga neće pristupiti ni ovom ročištu. Na tom ročištu, nakon sprovedenog dokaznog postupka i završne reči tužioca, zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Prizrenu P. 26/01, koja je objavljena na ročištu održanom 17. januara 2005. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca postavljen u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju, dok je tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu Osnovnu banku „Bankos“ Prizren odbijen kao neosnovan.

Protiv ove presude, tužena Republika Srbija izjavila je žalbu 8. februara 2005. godine. Okružni sud u Prizrenu je, odlučujući o ovoj žalbi, doneo presudu Gž. 2/2005 od 20. oktobra 2005. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Prizrenu P. 26/01 od 17. januara 2005. godine.

Odlučujući o reviziji drugotužene, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 267/07 od 28. februara 2007. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Prizrenu Gž. 2/05 od 20. oktobra 2005. godine i presudu Opštinskog suda u Prizrenu P. 26/05 od 17. januara 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer je, u konkretnom slučaju, postupak trebalo obustaviti, a ne usvojiti tužbeni zahtev s obzirom da je Zakonom o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana iz 1998. godine utvrđen način izmirenja obaveza prema građanima po osnovu devizne štednje, koja je položena do 18. marta 1995. godine na devizne račune i devizne štedne knjižice kod ovlašćenih banaka, a odredbom člana 22. stav 1. tog zakona bilo je propisano da će se danom stupanja na snagu ovog zakona obustaviti svi započeti, a neokončani sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene tim zakonom. Takođe, i važeći Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, odredbom člana 36. propisuje da će se sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene tim zakonom obustaviti.

Nakon vraćanja spisa Opštinskom sudu u Prizrenu, predmet je dobio broj 20/07. U ponovnom posupku zakazano je dva ročišta, od kojih je prvo, zakazano za 11. mart 2008. godine, odloženo, jer tuženoj državi nije bilo dostavljeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 267/07 od 28. februara 2008. godine, dok je ročište zakazano za 14. april 2008. godine održano. Nakon toga, Opštinski sud u Prizrenu doneo je rešenje P. 20/07 od 14. aprila 2008. godine kojim je obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu 1. oktobra 2008. godine, koja je 2. juna 2009. godine dostavljena na odgovor Republičkom javnom pravobranilaštvu, ali koja do dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu - 25. novembra 2009. godine nije dostavljena drugostepenom sudu.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac uz podnesak dostavljen Sudu 19. jula 2010. godine dostavio i primerak rešenja Opštinskog suda u Prizrenu P. 769/90 od 25. februara 1991. godine kojim je prekinut postupak koji se pred tim sudom vodio po tužbi Gojka Sovtića, protiv tužene Osnovne banke „Bankos“ Prizren, s obzirom da je nad tuženom otvoren stečajni postupak, kao i da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenik tužene preuzme postupak ili kada ih sud na predlog tužioca pozove da to učine, kao i stručni nalaz veštaka finansijske struke od 21. januara 1997. godine iz koga sledi da je taj veštak rešenjima Opštinskog suda u Prizrenu P. 1176/92 od 5. jula 1993. godine, 6. oktobra 1996. godine i 10. januara 1997. godine određivan za veštaka u predmetu Opštinskog suda u Prizrenu P. 1176/92 po tužbi Gojka Sovtića protiv Osnovne banke „Bankos“.

4. Za ocenu navoda ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka i donošenja prve prvostepene odluke, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/209) propisano je: da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

Zakonom o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", br. 59/98, 44/99, 30/2000 i 53/01) bilo je propisano: da se ovim zakonom utvrđuju nosioci obaveza, rokovi, izvori sredstava i način izmirenja obaveza prema građanima po osnovu devizne štednje, koju su građani položili do 18. marta 1995. godine na devizne račune i devizne štedne knjižice kod ovlašćenih banaka sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: ovlašćene banke) (član 1.); da deviznu štednju, u smislu člana 1. ovog zakona, čini iznos deviza kod ovlašćenih banaka koje imaju deponovanu deviznu štednju kod Narodne banke Jugoslavije, sa stanjem na dan 31. decembar 1997. godine, uključujući i obračunatu kamatu kao i kamatu u visini 2% godišnje obračunatu za period od 1. januara 1998. godine do 31. decembra 2011. godine i da je štednja Kosovske banke AD Priština prikazana kod Jubanke AD Beograd, Jugbanke AD K. Mitrovica i Jugobanke AD Podgorica u navedenim iznosima (član 2.); da deviznu štednju, u smislu člana 1. ovog zakona, čine i devize položene na devizni štedni ulog kod ovlašćenih banaka u periodu od 15. oktobra 1988. godine do 18. marta 1995. godine, umanjenu za iznos obračunate kamate na taj ulog i za iznos izvršenih isplata po tom ulogu, uvećano za godišnje iznose kamata obračunatih za taj period po domicilnim kamatnim stopama, i to sa stanjem na dan 31. decembra 1997. godine, kao i kamatu u visini od 2% godišnje, za period od 1. januara 1998. godine do 31. decembra 2011. godine kod ovlašćenih banaka kojima je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, oduzeta dozvola za rad ili je nad njima pokrenut postupak likvidacije, odnosno postupak stečaja (član 3. stav 1.); da se devizna štednja iz člana 2. stav 1. i člana 3. ovog zakona pretvara se u oročeni depozit kod ovlašćene banke i predstavlja javni dug Savezne Republike Jugoslavije (član 4.); da se danom stupanja na snagu ovog zakona obustavljaju svi započeti, a neokončani sudski postupci, uključujući i izvršne postupke, za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom (član 22.).

Odredbom člana 36. Zakona o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana ("Službeni list SRJ", broj 36/02 i "Službeni glasnik RS", br. 80/04 i 101/05) propisano je da se danom stupanja na stagu ovog zakona obustavljaju sudski postupci za naplatu devizne štednje obuhvaćene ovim zakonom, uključujući i izvršne postupke.

5. Ispitujući razloge i navode ustavne žalbe u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 1990. godine, podnošenjem tužbe pokojnog oca podnosioca ustavne žalbe, da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu nakon što je rešenjem Opštinskog suda u Prizrenu O. 13/98 od 20. marta 1998. godine oglašen za jedinog naslednika tužioca, da je ustavna žalba izjavljena 7. maja 2008. godine, a da postupak po navedenoj tužbi još nije okončan, te da ovaj parnični postupak traje 20 godina. Ustavni sud je svoju tvrdnju u vezi dužine trajanja predmetnog parničnog postupka zasnovao na oceni Opštinskog suda u Prizrenu da je postupak koji se vodio pred tim sudom od 2001. godine pod brojem P. 26/01 nastavak postupka započetog pred istim sudom 1990. godine, kao i da su bile ispunjene procesne pretpostavke za njegov nastavak.

Ustavni sud je imao u vidu i da je podnosilac ustavne žalbe kao naslednik pokojnog tužioca Gojka Sovtića, oca podnoioca, preuzeo parnicu kada je ona trajala više od osam godina, ali je stao na stanovište da se u ovom slučaju ceni razumna dužina trajanja celog postupka - od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Prizrenu 1990. godine, nezavisno i od toga što je ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počela da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Ustavni sud je ovakav stav već zauzeo u Odluci Už - 378/2008 od 15. jula 2010. godine, imajući u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti Odluku Fütterer protiv Hrvatske od 20. decembra 2001. godine, pas. 24.).

Navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka samo po sebi ukazuje da on nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe i postupanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da u predmetu Opštinskog suda u Prizrenu P. 20/07 nedostaje deo spisa predmeta parničnog postupka koji se vodio do 2001. godine. Stoga je Ustavni sud postupanje suda koji je vodio postupak i podnosioca ustavne žalbe cenio u odnosu na period nakon 2001. godine.

Analizirajući postupanje Opštinskog suda u Prizrenu u označenom parničnom postupku, u kojem nije bilo složenog činjeničnog stanja, a ni komplikovanih pravnih pitanja za rešavanje, Ustavni sud je oceni da je opštinski sud postupao izuzetno neefikasno i nedelotvorno. Naime, do donošenja presude P. 26/01 od 17. januara 2005. godine održana su samo dva ročišta, dok ostala zakazana nisu održana, uglavnom jer sud nije dostavljao tuženoj potrebnu dokumentaciju, kako bi ona uspela da se pripremi za raspravu. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Prizrenu sve vreme dostavljao pozive kao tuženoj - banci „Jugobanka Jugbanka“ a.d. Kosovska Mitrovica, iako je tužilac kao tuženu sve vreme postupka označavao Osnovnu banku „Bankos“, čak i uz saznanje da je ta banka prestala da postoji. Dalje, za period od 15. novembra 2002. godine do 16. aprila 2004. godine, dakle godinu i pet meseci, nije zakazano ni jedno ročište. Ustavni sud ukazuje da je Opštinski sud u Prizrenu na dva zakazana ročišta koja nisu održana, jer tužena nije bila uredno pozvana, odnosno jer nisu bili prisutni svi članovi veća, kao i jednom van ročišta, odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka finansijske struke, a da prethodno nije odlučio o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije „Jugobanke Jugbanke“ a.d. Kosovska Mitrovica, kao i o navodima tužene države o dozvoljenosti tužbe, te je tako izložio tužioca nepotrebnim troškovima.

S druge strane, Ustavni sud je, ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da se podnosilac, bez obzira na opisanu neaktivnost suda, nije podnescima obraćao sudu, bilo postupajućem sudiji ili predsedniku suda ili drugim nadležnim, sa zahtevom da se omogući da se postupak sprovodi efikasno, iako je, prema oceni Suda, postavljeni tužbeni zahtev za podnosioca bio izuzetno značajan, jer je smatrao da je „oštećen“ za veći iznos deviznih sredstava, ali je konstatovao da je, pre svega, obaveza postupajućeg suda da se stara da se postupak sprovodi efikasno i bez odugovlačenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prizrenu u predmetu P. 20/07, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnosioca ustavne žalbe i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te je odlučeno kao u tački 4. izreke, a u tački 2. izreke je naloženo nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak koji se vodio u pred Opštinskim sudom u Prizrenu u predmetu P. 20/07 okončao u najkraćem mogućem roku.

6. U pogledu dela ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije 267/07 od 28. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba nedopuštena iz sledećih razloga:

Iz navedene odredabe člana 170. Ustava, kao i odredbe člana 82. Zakona o Ustavnom proizlazi da je jedna od pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi da je ona izjavljena protiv pojedinačnih akata ili radnji protiv kojih su iscrpljena pravna sredstava, što znači da je postupak u kome su doneti osporeni pojedinačni akti, odnosno u kome su izvršene osporene radnje prethodno okončan.

Imajući u vidu da su osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute nižestepene presude i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, dakle da nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o ustavnom sud, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

Slični dokumenti

• Už 8870/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku
• Už 2046/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku
• Už 5065/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku po reviziji
• Už 398/2009: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom imovinskom sporu
• Už 4885/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 1965/2009: Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini postupka
• Už 418/2015: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja spora