Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak pred trgovinskim sudom trajao je duže od šest godina i nije meritorno okončan, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge "Eko Step" d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge "Eko Step" d.o.o. i utvrđuje da u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4025/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za proizvodnju, trgovinu i usluge "Eko Step" d.o.o. iz Beograda je 5. aprila 2009. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine i P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine, kao i rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1866/08 od 5. novembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbom člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih odredbama člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbom člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava.
   
Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da se povreda prava na suđenje u razumnom roku sastoji u tome što je postupak pred prvostepenim sudom trajao od 9. oktobra 2002. godine kada je podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv tuženog radi isplate iznosa od 972.073,20 dinara, pa sve do 6. marta 2009. godine kada mu je uručeno rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 1866/08, što je preko šest godina i sedam meseci, a da spor nije meritorno rešen, već da je okončan povlačenjem tužbe; da je posle dve godine od podnošenja tužbe prvostepeni sud doneo presudu 24. novembra 2004. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, koja je u postupku po žalbi ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje; da je posle više od godinu dana od ukidanja prvostepene presude, parnični postupak nastavljen pred novim sudijom koji je rešenjem od 21. juna 2006. godine tužbu odbacio kao neurednu; da je rešenje o odbacivanju tužbe ukinuto rešenjem Višeg trgovinskog suda Pž. 7635/06 od 18. aprila 2007. godine, a predmet ponovo vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je prvostepeni sud na ročištu za glavnu raspravu od 14. novembra 2007. godine, prikazujući netačnu situaciju o prisustvu stranaka, doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, koje je u postupku po žalbi potvrđeno od strane drugostepenog suda; da je takođe prvostepeni sud odbacio kao neblagovremen predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, kao i da mu naknadi materijalnu štetu u iznosu vrednosti njegovog potraživanja i troškova postupka.

   
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Odredbom člana 21. stav 1. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki.
   
Odredbama člana 22. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.
   
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
   
Odredbama člana 58. st 1. i 2. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 4025/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
   
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 9. oktobra 2002. godine Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) podneo tužbu protiv preduzeća "Hidrostan" d.o.o. iz Beograda radi isplate naknade za obavljeni posao za 1999, 2000, 2001. godinu, kao i za januar i februar 2002. godine u iznosu od 972.073,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate. Nakon devet održanih ročišta (29. januara, 26. marta, 15. oktobra i 3. decembra 2003. godine, 11. februara, 14. aprila, 9. juna, 6. oktobra i 24. novembra 2004. godine) i dva neodržana ročišta (7. maja i 30. juna 2003. godine) „zbog nedostatka procesnih uslova“, Trgovinski sud je doneo presudu P. 3711/02 od 24. novembra 2004. godine kojom je u stavu prvom izreke odbio u celini kao neosnovan tužbeni zahtev, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
   
Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 262/05 od 17. februara 2005. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 3711/02 od 24. novembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
   
U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je pet ročišta za glavnu raspravu (22. juna, 21. septembra i 21. decembra 2005. godine, 22. maja i 21. juna 2006. godine), dok dva ročišta nisu održana (31. oktobra 2005. godine i 20. februara 2006. godine) „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, a jedno zbog „nestanka električne energije“. Na ročištu održanom 29. marta 2006. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu, pod pretnjom odbacivanja, kao i da pruži dokaze za navode iz tužbe, jer je u međuvremenu stupio na snagu novi Zakon o parničnom postupku sa odredbama koje regulišu postupanje suda u prethodnom ispitivanju urednosti tužbe.
   
Rešenjem Trgovinskog suda P. 857/05 od 21. juna 2006. godine u stavu prvom izreke odbačena je tužba tužioca kao neuredna. Stavom drugim izreke ovog rešenja obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
   
Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 7635/06 od 18. aprila 2007. godine ukinuo rešenje Trgovinskog suda P. 857/05 od 21. juna 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
   
Nakon neodržanog ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 1. oktobar 2007. godine, „zbog nedostatka procesnih uslova“, na ročištu održanom 14. novembra 2007. godine uskraćeno je zastupanje Angelini Bošković, osnivaču tužioca, jer nije imala punomoćje za zastupanje tužioca. Trgovinski sud je istoga dana doneo rešenje P. 4025/07 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Postupajući po podnesku tuženog Trgovinski sud je 3. decembra 2007. godine doneo rešenje P. 4025/07 kojim je obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.
   
Tužilac je 28. novembra 2007. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je Trgovinski sud dopunskim rešenjem P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine odbacio kao neblagovremen. Rešenjem Trgovinskog suda P. 4025/07 od 11. januara 2008. godine odbačen je kao nedozvoljen podnesak tužioca protiv rešenja istog suda P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine.
   
Tužilac, je zatim izjavio žalbe protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine, P. 4025/07 od 3. decembra 2007. godine, P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine i P. 4025/07 od 11. januara 2008. godine.
   
Odlučujući o žalbama tužioca, Viši trgovinski sud ih je rešenjem Pž. 1866/08 od 5. novembra 2008. godine odbio kao neosnovane i potvrdio pobijana rešenja Trgovinskog suda. Iz obrazloženja drugostepenog rešenja proizlazi da su neosnovani žalbeni navodi tužioca u odnosu na rešenje prvostepenog suda P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine kojim se tužba smatra povučenom, jer činjenica da je Angelina Bošković osnivač tužioca je bez uticaja na pravilnost odluke. Ovo stoga što je u smislu odredbe člana 482. Zakona o parničnom postupku, zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik). Pored toga, navedeno je: da je tužilac poziv primio 9. oktobra 2007. godine neposredno, te je do zakazanog ročišta imao dovoljno mogućnosti da uspostavi vezu sa punomoćnikom i da proveri razloge neposrednog uručenja poziva i podnesaka, odnosno da angažuje drugo lice za zastupanje; da je povodom dopunskog rešenja od 3. decembra 2007. godine kojim je na osnovu podneska tuženog od 26. novembra 2007. godine obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka, drugostepeni sud našao da je prvostepeni sud pravilnom primenom odredaba Zakona o parničnom postupku obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka, jer je povlačenje tužbe usledilo posle ispunjenja zahteva od strane tuženog, primenom odredbe člana 153. Zakona o parničnom postupku; da je podneskom tužioca od 31. decembra 2007. godine dostavljena dopuna žalbe, odnosno obrazloženje žalbe tužioca protiv rešenja od 14. novembra 2007. godine koji je za tužioca podneo punomoćnik - advokat Miodrag Vasilijević koji uz ovaj podnesak nije priložio punomoćje; da je u ovoj pravnoj stvari tužioca zastupao advokat Petar Vasiljević, a ne Miodrag Vasilijević, počev od 22. juna 2005. godine kada je pristupio za tužioca na ročište i priložio punomoćje od 21. juna 2005. godine; da je dopuna žalbe, odnosno obrazloženje žalbe tužioca od 31. decembra 2007. godine podneto od neovlašćenog lica zbog čega je prvostepeni sud rešenjem od 11. januara 2008. godine pravilno odbacio podnesak kao nedozvoljen; da je drugostepeni sud ocenio žalbene navode tužioca kojima pobija rešenje od 6. decembra 2007. godine kojim je odbačen kao neblagovremen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i konstatovao da je pravilan stav prvostepenog suda da se predlog mora podneti u roku od osam dana od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, odnosno od dana saznanja za propuštanje, a da je bez uticaja činjenica kog datuma je saznato za posledice propuštanja; da je prvostepeni sud konstatovao da priloženi putni nalog direktora tužioca od 12. novembra 2007. godine samo potvrđuje dan povratka - 14. novembar 2007. godine, kada ga je osnivač tužioca mogao obavestiti o propuštenom ročištu, s obzirom na to da je on sam i podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje; da je pri tom, prvostepeni sud u obrazloženju rešenja naveo da je iz samog predloga za vraćanje u pređašnje stanje jasno da je tužilac bio upoznat sa činjenicom da advokatu tužioca nije dostavljen poziv za ročište i da je bio upoznat sa činjenicom promene adrese advokata; da je drugostepeni sud cenio i navode tužioca u žalbi protiv rešenja od 11. januara 2008. godine u kojoj je istakao da je punomoćnik - advokat Miodrag Vasilijević istovremeno podneo tri podneska, prilažući jedno punomoćje; da međutim, ovi navodi tužioca, ne proizlaze iz spisa predmeta, jer iz podneska tužioca od 21. septembra 2007. godine priloženog uz dopunu žalbe protiv rešenja od 14. novembra 2007. godine proizlazi da je priloženo punomoćje u kome nije naveden datum izdavanja punomoćja.
   
4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, a kojima je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
   
Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04), koji se primenjivao od 23. februara 2005. godine do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može biti stranka u postupku, a taj se nedostatak može otkloniti, pozvaće tužioca da izvrši potrebne ispravke u tužbi (član 78. stav 1.); da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat i kad je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, sud će ga odbaciti (član 103. stav 6.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje, da kad se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja doneo (član 111.); da se predlog mora podneti u roku od osam dana, računajući od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kad je za to saznala (član 112. stav 2.); neblagovremene i nedozvoljene predloge za vraćanje u pređašnje stanje odbaciće sud rešenjem (član 115. stav 1.); da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 153. stav 1.); da kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, sud će radi otklanjanja ovih nedostataka preduzeti potrebne mere predviđene u ovom zakonu (čl. 78. i 103.) (član 278.); da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti (član 279. stav 1. tačka 7)); da je zastupnik stranke lice upisano u registar kao ovlašćeno lice (statutarni zastupnik) (član 482.).
    
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Trgovinskom sudu 9. oktobra 2002. godine, pa do donošenja rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1866/08 od 5. novembra 2008. godine.
Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica ukupno trajala šest godina i jedan mesec.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatuje da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, posebno imajući u vidu da prvostepeni sud nije meritorno odlučio o tužbenom zahtevu.

Ocenjujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on svojim ponašenjem doprineo da se postupak ne okonča meritorno. Naime, ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 14. novembar 2007. godine u ime tužioca pristupila je Angelina Bošković, njegov osnivač, a da tom prilikom nije imala validno punomoćje za zastupanje, zbog čega je Trgovinski sud doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom.

Ipak, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju ovog postupka je nedelotvorno postupanje Trgovinskog suda koji u nekim situacijama nije postupao ažurno, dok u nekim drugim nije postupao u skladu sa odredbama procesnog zakona. Naime, Trgovinski sud je 21. juna 2006. godine – tri godine i osam meseci nakon podnošenja tužbe, pogrešnom primenom odredaba parničnog postupka, kako je to konstatovao Viši trgovinski sud u svom rešenju od 18. aprila 2007. godine, tužbu odbacio kao neurednu, čime je postupak nepotrebno prolongiran za punih deset meseci. Takođe, treba imati u vidu da je pre toga Viši trgovinski sud rešenjem Pž. 262/05 od 17. februara 2005. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 3711/02 od 24. novembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Trgovinskog suda, da pravovremeno i efikasno postupa, dovelo do toga da je parnični postupak u kome nije meritorno odlučeno o tužbenom zahtevu trajao duže od šest godina.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao prvom delu tačke 1. izreke.

Primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
   
7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta drugih istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Trgovinskog suda P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine, Trgovinskog suda P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 1866/08 od 5. novembra 2008. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 21. stav 1, člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su ustavnom žalbom osporena rešenja doneta od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama zakona. Naime, Viši trgovinski sud se osvrnuo na sve navode iz žalbe podnosioca ustavne žalbe, te konstatovao da je Angelini Bošković - osnivaču tužioca, koja je pristupila na ročište 14. novembra 2007. godine kao zastupnik tužioca, uskraćeno zastupanje, jer nije imala punomoćje. S obzirom na to da ni suprotna stranka nije pristupila na ročište za glavnu raspravu, primenom odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Takođe, odlučujući o navodima žalbe u vezi sa rešenjem Trgovinskog suda P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje, Viši trgovinski sud je na jasan način obrazložio da se takav predlog mora podneti u roku od osam dana od dana saznanja za propuštanje i da je bez uticaja činjenica kog datuma je saznato za posledice propuštanja. Ovo stoga, što iz samog predloga za vraćanje u pređašnje stanje proizlazi da je tužilac bio upoznat sa činjenicom da advokatu tužioca nije dostavljen poziv za ročište i da je bio upoznat sa činjenicom promene adrese advokata. Dakle, po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih rešenja zasnovana su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni procesnog prava. Suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava, tako da se ne može smatrati da je ono rezultat proizvoljne ili arbitrerne primene prava.

Ustavni sud konstatuje da, s obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to ni navodi o povredi prava na sudsku zaštitu zajemčenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava ne mogu biti osnovani.

Podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka suda koji je odlučivao u poslednjoj instanci u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Razmatrajući navode o povredi prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da mu je povređeno pravo na imovinu.
   
S obzirom na to da po oceni Ustavnog suda podnosiocu nisu povređena ustavna prava označena u ustavnoj žalbi, to nije moglo doći ni do povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. Ustava u pogledu ostvarivanja ovih prava.

Na osnovu svega izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu P. 4025/07 od 14. novembra 2007. godine i P. 4025/07 od 6. decembra 2007. godine, kao i rešenja Višeg trgovinskog suda Pž. 1866/08 od 5. novembra 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
   
8. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević