Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je, u odnosu na podnosioce, trajao jedanaest godina. Zahtev za naknadu štete je odbijen zbog značajnog doprinosa podnosilaca dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . J. i R. J, obojice iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J. i R. J. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 812/01, a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41194/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . J. i R. J, obojica iz B, su 4. februara 2011. godine, preko punomoćnika N. D, advokata iz B, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 812/01.

Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, naveli: da je parnični postupak po tužbi B. J, njihovog pravnog prethodnika, pokrenut još 1969. godine pred Petim opštinskim sudom u Beogradu; da je prvostepeni sud doneo dve presude koje su ukinute rešenjima drugostepenog suda; da je 1980. godine sud prekinuo postupak zbog smrti tužioca; da su, posle saznanja da postupak miruje, 2001. godine podneli predlog za nastavak postupka; da je postupak nastavljen, ali je prvostepeni sud njihovu tužbu, sada kao pravnih sledbenika, odbacio; da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1409/06 od 30. maja 2007. godine rešenje kojim je tužba odbačena ukinuto i spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na dalji postupak.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da im se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Petog opštinskog suda u Beogradu P. 812/01, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41194/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B. J. iz B. je 8. decembra 1969. godine podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih, radi utvrđenja. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3794/69.

Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3794/69-79 od 7. januara 1976. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2930/76 od 2. jula 1976. godine uvažio žalbu tužioca, ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3794/69 od 7. januara 1976. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 2509/76.

Peti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2509/76 od 10. januara 1977. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1889/77 od 19. decembra 1977. godine uvažio žalbu drugotuženog, ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2509/76 od 10. januara 1977. godine i predmet vretio istom sudu na ponovno suđenje.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 57/78.

Podneskom od 17. decembra 1979. godine punomoćnik tužioca je obavestio sud da je tužilac preminuo.

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 57/78 od 8. januara 1980. godine prekinuo postupak u toj parnici zbog smrti tužioca, a do pojave naslednika pok. tužioca.

S. J. i R. J, ovde podnosioci ustavne žalbe, su podneskom od 12. februara 2001. godine tražili da sud nastavi postupak. Postupak je nastavljen u predmetu broj P. 812/01, i nakon ročišta održanog 22. maja 2001. godine na ročištu od 12. juna 2002. godine punomoćnik tužioca je predložio da se ročište odloži na neodređeno vreme, do donošenja Zakona o denacionalizaciji.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 31. januara 2003. godine naložio punomoćniku tužioca da se izjasni da li povlači tužbu imajući u vidu činjenicu da još uvek nije donet Zakon o denacionalizaciji.

Punomoćnik tužioca se u podnesku od 24. februara 2003. godine izjasnio da ne povlači tužbu, da će se posebnim podneskom izjasniti o dokazima koji treba da se izvedu i da će preinačiti tužbu.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 22. oktobra 2004. godine ponovo naložio punomoćniku tužioca da se izjasni da li povlači tužbu imajući u vidu njegovo prethodno izjašnjenje, a dopisom od 6. maja 2005. godine je naložio tužiocima da se izjasne o tome da li u ovoj pravnoj stvari povlače tužbu, pošto to nije učinio njihov punomoćnik, kako mu je bilo naloženo dopisima suda.

Na ročištu održanom 28. juna 2005. godine punomoćnik tužilaca je predložio da sud postupak prekine iz razloga što se kao prethodno pitanje u ovom postupku postavlja pitanje donošenja Zakona o denacionalizaciji.

Peti opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 812/01 od 7. februara 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbio predlog tužilaca S. J. i R. J. za prekid parničnog postupka, do donošenja Zakona o denacionalizaciji, u stavu drugom izreke tužbu odbacio kao neurednu i u stavu trećem izreke obavezao tužioce da tuženom solidarno naknade parnične troškove.

Punomoćnik tužilaca je pismeni otpravak rešenja primio 31. avgusta 2006. godine i protiv istog izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14090/06 od 30. maja 2007. godine potvrdio rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 812/01 od 7. februara 2006. godine u stavu prvom izreke i žalbu tužilaca u ovom delu odbio kao neosnovanu, a u stavu drugom ukinuo navedeno prvostepeno rešenje u stavu drugom i trećem i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Predmetu je u ponovnom postupku dodeljen broj P. 2194/07. Na ročište od 9. novembra 2007. godine nisu pristupile parnične stranke, pa je sud doneo rešenje P. 2194/07 da se tužba smatra povučenom.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2234/08 od 23. oktobra 2008. godine ukinuo rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2194/07 od 9. novembra 2007. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku u predmetu P. 3736/08 zakazao deset ročišta za glavnu raspravu (5. juna, 14. septembra i 27. novembra 2009. godine, 19. marta, 1. juna, 21. septembra i 7. decembra 2010. godine, 3. februara, 25. maja i 23. septembra 2011. godine), koja su u najvećem broju održana. Posle 1. januara 2011. godine postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41194/2010 koji je 23. septembra 2011. godine doneo presudu.

Navedenom presudom, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da tužioci S. J. i R. J, obojica iz Beograda, kao pravni sledbenici pok. B. J, imaju pravo korišćenja navedene katastarske parcele, što je tuženi dužan da prizna i trpi da tužioci upišu svoje pravo korišćenja na navedenoj katastarskoj parceli u evidencijama Republičkog geodetskog zavoda, u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na drugotuženu, u stavu trećem izreke određena je uknjižba brisanja prava korišćenja prvotuženog na predmetnoj katastarskoj parceli i naloženo uspostavljanje uknjižbe prava korišćenja tužilaca na označenoj nepokretnosti, u stavu četvrtom je dozvoljeno preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 24. maja 2011. godine, u stavu petom je obavezan prvotuženi da tužiocima naknadi parnične troškove i u stavu šestom su obavezani tužioci da drugotuženom naknade parnične troškove.

Tužilac i prvotuženi su izjavili žalbu protiv navedene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 530/12 od 22. februara 2012. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 41194/2010 od 23. septembra 2011. godine u stavu prvom, trećem i petom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužioce da tuženima naknade parnične troškove.

Pismeni otpravak drugostepene presude je uručen punomoćniku tužilaca 11. aprila 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Analizirajući dužinu trajanja postupka i imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe podneskom od 12. februara 2001. godine prvi put tražili da sud nastavi parnični postupak, koji je pre toga bio u prekidu 20 godina, posle smrti tužioca – njihovog pravnog prethodnika, da je sud odredio nastavak postupka koji je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 530/12 od 22. februara 2012. godine, iz čega proizilazi da je osporeni postupak u odnosu na podnosioce ustavne žalbe ukupno trajao jedanaest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka u odnosu na podnosioce ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je na predlog tužioca od 12. juna 2002. godine odložio ročište na neodređeno vreme u trajanju od tri godine (do 28. juna 2005. godine, kada je ponovo održao ročište), da bi rešenjem P. 812/01 od 7. februara 2006. godine odbacio tužbu kao neurednu. Pri tome, navedeno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 14090/06 od 30. maja 2007. godine, što je produžilo trajanje postupka za više od četiri godine. Pored navedenog, prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu tužilaca (presudom P. 41194/2010 od 23. septembra 2011. godine) posle deset godina od njihovog stupanja u parnicu.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da sud okonča parnični postupak u koji su stupili na mesto svog pravnog prethodnika, kao tužioci i da odluči o njihovom tužbenom zahtevu. Međutim, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci svojim ponašanjem doprineli dužini trajanja postupka. Naime, nakon što su podneskom od 12. februara 2001. godine tražili da stupe u parnicu na mesto svog pravnog prethodnika i da sud nastavi postupak koji je bio u prekidu, podnosioci ustavne žalbe su već na ročištu od 12. juna 2002. godine predložili da sud odloži ročište na neodređeno vreme. Iako im je sud tri puta (dopisima od 31. januara 2003. godine, 22. oktobra 2004. godine i 6. maja 2005. godine) nalagao da se izjasne da li povlače tužbu ili ostaju pri tužbenom zahtevu, oni nisu postupili prema nalozima suda, pa sud nije zakazivao ročište u periodu od skoro tri godine. Podnosioci ustavne žalbe nisu pristupili ni na ročište od 9. novembra 2007. godine, pa je prvostepeni sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je kasnije ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2234/08 od 23. oktobra 2008. godine, čime je postupak bio produžen za još godinu dana.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 812/01, a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41194/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe podneskom od 12. februara 2001. godine prvi put tražili da sud nastavi parnični postupak, koji je pre toga bio u prekidu 20 godina, posle smrti tužioca – njihovog pravnog prethodnika , kao i da su podnosioci svojim ponašanjem doprineli dužini trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe, te je u tački 2. izreke odbio zahtev podnosila ca za naknadu nematerijalne štete.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti