Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku pokrenutom povodom smrti kćerke podnosilaca. Postupak je trajao preko devet godina, što je ocenjeno kao nerazumno dugo, i dosuđena je naknada nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R, V . R, J . R . i N . R, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2020. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i V . R . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 4914/13 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u vezi sa pravom na život iz člana 24. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe D. R . i V . R . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000,00 evra, u dinarskoj protivredn osti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se ustavna žalba J. R . i N . R.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. R, V . R, J . R . i N . R, svi iz Beograda , izjavili su Ustavnom sudu, 18. januara 2017. godine, preko punomoćnika S. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16 od 1. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na život i prava na pravično suđenje, zajmečenih odredbama člana 24. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci D. R . i V . R . izjavili su ustavnu žalbu kao lica koja su u krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom imali svojstvo oštećenih. Podnositeljke ustavne žalbe J . R . i N . R . nisu učestvovale u predmetnom krivičnom postupku.
U ustavnoj žalbi je navedeno da oštećenima osuđujuća presuda ne bi vratila člana porodice, ali satisfakcija je ležala u nadi da će presuda ostvariti ulogu generalne prevencije i da će dovesti do toga da se lekari više zauzmu za svoje pacijente, te da opravdaju zakletve koje polažu.
Obrazlažući povredu prava na život iz člana 24. Ustava, podnosioci su naveli da je drugostepeni sud u osporenoj presudi na 12. strani, u trećem pasusu , naveo da je dopunskim mišljenjem veštaka potvrđeno da su okrivljeni mogli da posumnjaju na eventualni razvoj sepse, a na strani 15 . se u trećem pasusu konstatuje da se okrivljeni prilikom pružanja lekarske pomoći pacijentkinji J . R . očigledno nesavesno postupali, a u sledećem pasusu sud navodi da sud nije uspeo da pronađe vezu između tog nesavesnog postupanja i smrti pacijenta. Podnosioci su naveli da je navedeni zaključak suda besmislen, jer, ukoliko je pacijentkinja primljena u bolnicu zdrava, a iz iste prebačena u Urgentni centar u kritičnom stanju, i već sledećeg dana je došlo do letalnog ishoda, u ustavnoj žalbi je postavljeno pitanje: šta je još potrebno da bi se utvrdila uzročno-posledična veza između nesavesnog postupanja lekara i smrti pacijenta?
U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosioci su naveli da u konkretnom slučaju nije bilo ni pravičnog suđenja ni suđenja u razumnom roku, ukazujući da je postupak trajao punih deset godina , što je nedopustivo, kao i da je sud u osporenoj presudi naveo da okrivljeni jesu krivi, ali za nesavesno postupanje za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, te da je jedan od članova drugostepenog sudskog veća postavljao sugestivna pitanja svedocima, navodeći ih kako treba da odgovore, da bi se mogla doneti presuda kakva je na kraju doneta.
Predložili su da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16 od 1. septembra 2016. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu, spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4914/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Zahtevom za sprovođenje istrage Trećeg opštinskog javnog tužilaštva Kt. 1441/06 od 17. januara 2007. godine osumnjičenima S.T, N.D, M.S. i M.M. stavljeno je na teret izvršenje produženog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. a u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.
Predmetni krivični postupak je započeo donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ki. 72/07 od 19. februara 2007. godine.
U toku istrage, nakon saslušanja okrivljenih izvršeno je sudsko medicinsko veštačenje na osnovu obdukcionog nalaza pokojne oštećene J. R, ćerke podnosilaca ustavne žalbe D . R . i V . R, u kojem je konstatovano da se na osnovu obdukcionog nalaza, mikroskopskog pregleda isečka organa, rezultata bakterioloških i virusoloških pretraga i dostupnih podataka iz medicinske dokumentacije, zaključuje da je smrt nastupila neposredno usled oštećenja više organa i sledstvenog razvoja tzv. sindroma više organske slabosti; saslušani su svedoci – majka oštećene D . R, otac pokojne oštećene V . R, ovde podnosioci ustavne žalbe, medicinske sestre V.B. i V.Ž, M.M, V.P, V.Z, lekari P.J, S.V, V.Ž, S.T, I.T, N.R, I.B, kao i svedoci V.A, I.A, N.A, M.S, sprovedeno je sudsko medicinsko veštačenje na okolnost utvrđivanja uzročno – posledične veze između izvršene hirurške intervencije i nastupele smrtne posledice oštećene J . R.
Podnosioci ustavne žalbe su istakli imovinsko-pravni zahtev pred sudom i to: D. R . 30. aprila 2007. godine , koji nije opredelila, a V. R . 12. novembra 2010. godine . J. R . i N . R . u predmetnom kriv ičnom postupku nisu bile pozivane u svojstvu oštećenih.
Optužnicom Trećeg opštinskog suda u Beogradu Kt. 1441/06 od 10. decembra 2007. godine okrivljenim lekarima T.S, M.S. i O.J. bilo je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, a okrivljenoj S.S. stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika.
Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 1137/07 – Kv. 113/08 od 6. februara 2008. godine vraćena je optužnica Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1441/06 od 10. decembra 2007. godine radi stavljanja predloga za dopunu istrage, jer je , po oceni suda , bilo potrebno u svojstvu svedoka saslušati svedoke B.N, R.J, T.D. i I.R, zdravstvene inspektore Ministarstva zdravlja Republike Srbije na okolnosti koje su konstatovali u svojim zapisnicima o vanrednom inspekcijskom pregledu klinike „D“ u periodu od 13. do 18. septembra 2006. godine, kao i narediti dopunu veštačenja medicinske struke Sudsko -medicinskom odboru M. f . u Novom Sadu od 29. novembra 2007. godine na okolnost koje su tačno obaveze pojedinih okrivljenih kao lekara u odnosu na njihove specijalnosti prema pacijentu u postoperativnom toku u skladu sa pravilima medicinske nauke, struke i etike, te da li su okrivljeni pojedinačno postupali u skladu sa tim pravilima i ukoliko nisu , da li su ti propusti u uzročno –posledičnoj vezi sa smrtnim ishodom, kao i da se veštaci izjasne na okolnost da li je svaki od okrivljenih pojedinačno, postupajući u skladu sa pravilima medicinske nauke, struke i etike bio u mogućnosti da konstatuj e prisustvo bakterije Acinetobacter kod pokojne Jelice i u kom trenutku postoperativnog toka, kao i na okolnost da li je , i ako jeste , koju je terapiju i ko od okrivljenih prepisao, a koja terapija je i od strane kog okrivljenog morala biti prepisana.
Zahtevom za proširenje istrage Trećeg opštinskog javnog tužilaštva Kt. 1441/06 od 21. februara 2007. godine okrivljenoj O.J. stavljeno je na teret izvršenje produženog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika.
Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 659/08 – Kv. 1008/08 od 5. novembra 2008. godine razdvojen je krivični postupak u odnosu na okrivljenog M.S. i prema njemu je istog dana naređeno raspisivanje poternice naredbom tog suda K. 659/08 – Kv. 988/08, po kojoj je okrivljeni lišen slobode 4. februara 2009. godine.
U dopuni istrage saslušana je zamenik direktora specijalne ortopedske i hirurške bolnice „D“ – S.S. u svojstvu osumnjičene , po zahtevu za proširenje istrage, te su ispitani u svojstvu svedoka zdravstveni inspektori Ministarstva zdravlja Republike Srbije B.N, R.J, T.D, i I.R, nakon čega je određeno dopunsko medicinsko veštačenje.
Optužnicom Trećeg opštinskog javnog tužilaštva Kt. 1441/06 od 19. avgusta 2008. godine okrivljenom S.T, M.S. i O.J. stavljeno je na teret izvršenje po jednog krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, a okrivljenoj S.S. jedno krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, a u vezi sa članom 61. stav 1. Krivičnog zakonika.
Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 659/08 – Kv. 1028/08 od 12. novembra 2008. godine optužnica je vraćena da se isprave nedostaci i pogledu vremena, mesta i radnji izvršenja krivičnih dela koja se okrivljenima stavljaju na teret.
Optužnicom Trećeg opštinskog javnog tužilaštva Kt. 1441/06 od 20. novembra 2008. godine okrivljenima S.T, M.S. i O.J. stavljeno je na teret po jedno krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi sa članom 251. stav 3. u vezi sa stavom 1, a u vezi sa članom 61. stav 1. Krivičnog zakonika, a okrivljenoj S.S. krivično delo nesavestan rad u službi iz član 361. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika, u vezi sa članom 61. stav 1. Krivičnog zakonika.
Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 108/09 – Kv. 223/09 od 18. februara 2009. godine odbijen je kao neosnovan prigovor protiv optužnice okrivljenog M.S, pa je prvi glavni pretres započeo 12. marta 2009. godine u predmetu K. 108/09 (ranije K. 926/08) . U toku 2009. godine glavni pretres je bio održan sedam puta, kada su saslušani okrivljeni i ispitano je 17 svedoka. U 2010. godini glavni pretres je morao da počne iznova, zbog toga što je uspostavljanjem nove pravosudne mreže došlo do promene predsednika veća, te je glavni pretres održan četiri puta , a odložen jedanput. Podnositeljka ustavne žalbe D . R . je 24. septembra 2010. godine na glavnom pretresu izjavila da ostaje kod neopredeljenog imovinsko-pravnog zahteva, dok je V. R . na glavnom pretresu 12. novembra 2010. godine istakao imovinsko -pravni zahtev čiju visinu nije opredelio. U toku 2011. godine glavni pretres je održan tri puta, kada su ispitani sudski veštaci, te je 25. jula 2011. godine doneta presuda K. 7566/10 kojom su okrivljeni oglašeni krivim, a podnosioci ustavne žalbe su upućeni da istaknute imovinsko-pravne zahteve ostvaruju u parnici. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2206/13 od 29. januara 2013. godine, donetom u žalbenom postupku, ukinuta je prvostep ena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak. U toku 2013. godine glavni pretres je u ponovnom postupku bio održan dva puta, a u toku 2014. godine sedam puta. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4914/13 od 30. jula 2015. godine okrivljeni su oglašeni krivim nakon četiri puta održanog glavnog pretresa, a ova presuda je preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16 od 1. septembra 2016. godine, tako što su troje okrivljenih oslobođeni od optužbe da su izvršili krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi, dok je četvrtookrivljenoj izrečena uslovna osuda zbog učinjenog krivičnog dela nesavestan rad u službi.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi oci ustavne žalbe ukazuj u, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.) ; da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. ).
5. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.
Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinsko-pravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.
Drugi izuzetak odnosi se na pozitivnu obavezu države koja proizlazi iz procesnih garancija prava na život, koje je zajemčeno članom 24. Ustava, a koja se sastoji u sprovođenju efikasnog postupka u kome će se rasvetliti okolnosti pod kojima je neko lice izgubilo život (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 288 83/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111, Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 202, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine).
U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe D. R . i V . R . presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 7566/10 od 25. jula 2011. godine upućeni da istaknuti imovinsko-pravni zahtev ostvaruju u parnici, dok podnositeljke ustavne žalbe J . i N . R . u toku predmetnog krivičnog postupka nisu ostvarivale prava oštećenih u predmetnom krivičnom postupku. S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe D. R . i V . R . osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su imali svojstvo oštećenih, pri čemu su istakli imovinsko-pravni zahtev, Ustavni sud je ocenio da su oni aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u ra zumnom roku iz člana 32. Ustava, a da podnositeljke ustavne žalbe J. R . i N . R . nisu aktivno legitimisane za po dnošenje ustavne žalbe. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu J. R . i N . R, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 3. izreke.
Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe podnosilaca D. R . i V . R . o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak započeo 19. februara 2007. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ki. 72/07, da je podnosi teljka D . R . istakla imovinsko -pravni zahtev 30. aprila 2007. godine , a podnosilac V. R . 12. novembra 2010. godine , kao i da je krivični postupak pravnosnažno okončan 1. septembra 2016. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16, iz čega sledi da je postupak trajao devet godina i sedam meseci, odnosno da je od isticanja imovisko-pravnog zahteva podnositeljke D . R . do pravnosnažnog okonča nja krivičnog postupka proteklo devet godina i pet meseci, a od isticanja imovinsko-pravnog zahteva podnosioca V . R . do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka proteklo je pet godina i deset meseci.
Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tome, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činilaca, trajanje od devet godina i sedam meseci predmetnog krivičnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca.
Naime, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak zbog događaja koji se odigrao od 6. do 8.septembra 2006. godine započeo donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, 19. februara 2007. godine. Postupak je pr avnosnažno okončan donošenjem osporene presude 1. septembra 2016. godine. U toku gotovo desetogodišnjeg trajanja predmetnog krivičnog postupka podignuta optužnica je dva puta vraćana nadležnom tužiocu, najpre na dopunu istrage, a potom i radi otklanjanja nedostataka, zbog čega je glavni pretres započeo tek nakon dve i po godine od kritičnog događaja, odnosno nepune dve godine od pokretanja postupka (12. marta 2009. godine), a prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 75 66/10 od 25. jula 2011. godine, kojom su podnosioci ustavne žalbe upućeni da istaknute imovinsko-pravne zahteve ostvaruju u parnici, ukinuta je i predmet vraćen na ponovno suđenje nakon sedam godina i četiri meseca (29. januara 2013. godine) od kritičnog događaja, odnosno nepunih sedam godina od pokretanja postupka.
Podnosioci ustavne žalbe su imali nesporni interes da se u postupku utvrdi da li je smrt njihove kćeri 8. septembra 2006. godine nastupila usled propusta i krivice okrivljenih ili nije, što za njih bez sumnje ima posebnu važnost. Podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama nisu doprineli dužem trajanju sudskog postupka, a nisu imali na raspolaganju delotvorna pravna sredstva protiv neopravdano dugog trajanja krivičnog postupka. Iako u ovom krivičnom predmetu ima složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, a činjenično stanje je kompleksno, jer treba da se utvrdi da li postoji uzročno-posledična veza između radnji okrivljenih i posledice koja je nastupila – smrti kćerke podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog prvostepenog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.
Po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje postupka u ovom slučaju isključivo je prouzrokovano propuštanjem nadležnih organa krivičnog gonjenja da pravovremeno i efikasno postupaju, a kompleksno činjenično stanje ne može se smatrati valjanim razlogom koji bi mogao da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske odluke.
Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, a posebno činjenice da je krivični postupak pokrenut povodom smrti kćerke podnosilaca ustavne žalbe, starosti 19 godina, koja je nastupila nakon ortopedsko-hirurške operacije u bolnici, iako je oštećena J. R . u bolnicu primljena bez hroničnih i drugih bolesti, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava, u vezi prava na život iz člana 24. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe D. R . i V . R . zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.000,00 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, pa je posebno cenio, sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka i značaj postupka za podnosioce ustavne žalbe, a sa druge strane životni standard građana u Republici Srbiji, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Ustavni sud ukazuje da je, imajući u vidu da je povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena u vezi povrede prava na život, visinu naknade odredio u iznosu koji je iznad iznosa naknade nematerijalne štete koju ovaj Sud u svojoj praksi dosuđuje kada je utvrđena samo povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nijedan novčani iznos ne može da bude kompenzacija za gubitak koji su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe, ali nalazi da dosuđeni iznos nematerijalne štete predstavlja pravično zadovoljenje podnosiocima zbog utvrđene povrede prava.
7. U pogledu ostalih navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojima podnosioci osporavaju presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16 od 1. septembra 2016. godine, Ustavni sud ukazuje da se pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj oštećenog ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, odnosno što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija, a na šta se u suštini svode navodi ustavne žalbe podnosioca.
Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da su izneti razlozi o tome da je osporena presuda „flagrantan primer kako mito i korupcija izgledaju u praktičnoj primeni“, da „smo u konkretnom slučaju imali pred sobom knjiški primer svesnog nehata“, ratione personae nespojivi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 62/16 od 1. septembra 2016. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući ka o u drugom delu tačke 1. izreke.
8. U skladu sa svim iznetim, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika i radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.