Odgovornost Garantnog fonda za štetu prouzrokovanu neosiguranim vozilom

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, nalazeći da redovni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo. Garantni fond ima pravo regresa isključivo od vlasnika neosiguranog vozila, a ne i od vozača koji je prouzrokovao štetu, jer obaveza fonda nastaje zbog propusta vlasnika da osigura vozilo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. K. iz Bečeja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. K. i utvrđuje da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5276/07 od 29. septembra 2009. godine i presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11870/10 od 28. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 11870/10 od 28. marta 2012. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5276/07 od 29. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. K. iz Bečeja podneo je, 25. juna 2012. godine, preko punomoćnika A. P, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac osporava stav redovnih sudova da se Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond (u daljem tekstu: Garantni fond) može regresirati ne samo od vlasnika neosiguranog vozila, već i od lica kome je takvo vozilo povereno na korišćenje. Prema mišljenju podnosioca, sudovi su, pozivajući se na član 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, neosnovano proširili krug lica prema kojima Garantni fond može da istakne regresni zahtev, poistovećujući ga sa zahtevom za naknadu štete, za šta, kako tvrdi, nema osnova u Zakonu o osiguranju imovine i lica. Pored toga, navodi da mu je označeno ustavno pravo povređeno i onemogućavanjem da izvrši uvid u spise predmeta. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i prizna mu troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5276/07 od 29. septembra 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 11870/10 od 28. marta 2012. godine tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, pravnosnažno obavezan da tužiocu, Garantnom fondu, na ime regresa isplati određeni novčani iznos, sa kamatom. U obrazloženju navedenih odluka je istaknuto da je u toku postupka utvrđeno da je tuženi, upravljajući neregistrovanim i neosiguranim vozilom čiji je vlasnik R. P, 24. februara 2001. godine prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je povređena K. S, te da je povodom tog štetnog događaja, presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2626/01 od 13. aprila 2004. godine, tužilac obavezan da oštećenoj naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, što je i učinio isplatom određenog novčanog iznosa 20. septembra 2005. godine. Viši sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da se tužilac izvršenom isplatom subrogirao u prava oštećene prema tuženom, istakavši da je subrogacija, saglasno odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica i čl. 174. i 176. Zakona o obligacionim odnosima, posledica činjenice da je tuženi izazavo saobraćajni udes i da je tužilac iz svojih sredstava naknadio štetu oštećenom licu. Ocenjujući kao neosnovan žalbeni navod tuženog da je, u konkretnom slučaju, jedino pasivno legitimisano lice vlasnik neosiguranog vozila, drugostepeni sud je, ukazujući na sadržinu člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da tužilac ima pravo da se regresira od bilo kog lica koje označi regresnim zahtevom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano: da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu (član 176. stav 1.); da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu (član 939. stav 1.).

Zakonom o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99 ), koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju u smislu ovog zakona (član 99. stav 2. tačka 1)); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva čiji vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, a bio je dužan da se osigura prema odredbama ovog zakona, naknađuje u istom obimu i prema istim uslovima kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i da se regresni zahtev, po isplati naknade štete, ostvaruje od vlasnika motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove (član 104.).

5. Budući da se navodima ustavne žalbe, pored ostalog, ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kojeg je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasnivaju osporene presude, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su uslovi pod kojima dolazi do personalne subrogacije, na koju se pozivaju redovni sudovi , propisani članom 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema pomenutoj zakonskoj odredbi, dejstva subrogacije nastaju momentom isplate ugovorene naknade iz ugovora o osiguranju i od tog momenta osiguravač se legitimiše za isticanje regresnog zahteva prema odgovornom licu - štetniku. Dakle, ugovor između osiguranika i osiguravača je pravni osnov da se isplatom naknade iz osiguranja prava osiguranika prenesu na osiguravača prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetni događaj.

S druge strane, sredstva Garantnog fonda mogu se koristiti isključivo u slučajevima taksativno navedenim u članu 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica. Jedan od tih slučajeva je i kada je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Iz iznetog sledi da nepostojanje ugovora o obaveznom osiguranju dovodi do nastanka obaveze naknade štete na strani Garantnog fonda. Dalje, članom 104. stav 2. pomenutog zakona propisano je da se po isplati naknade štete, regresni zahtev ostvaruje od vlasnika motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Pomenuta zakonska odredba ne predviđa mogućnost da Garantni fond ostvaruje regresni zahtev prema drugim licima odgovornim za štetu, pa stoga, Garantni fond isplatom naknade štete pričinjene neosiguranim vozilom ne može da stupi u prava trećih oštećenih lica prema licu koje je odgovorno za štetu u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga, što je, kako je prethodno rečeno, osnov za korišćenje sredstava Garantnog fonda odsustvo ugovora o obaveznom osiguranju, pa se korišćenje sredstava Garantnog fonda ne može izjednačavati sa Zakonom o obligacionim odnosima propisanom odgovornošću za štetu bilo po osnovu krivice, bilo po osnovu rizika. Dakle, radi se o obavezi Garantnog fonda da u slučaju nastanka štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju isplati štetu oštećenom licu. Ispunjenjem te obaveze, Garantni fond, saglasno članu 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, stiče pravo da se regresira od vlasnika neosiguranog vozila jer je njegovim, a ne propustom lica koje je vozilo koristilo, nastupila obaveza na strani Garantnog fonda.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi, i pored izričite odredbe iz člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, primenom pravila o odgovornosti za štetu po osnovu rizika iz čl. 174. i 176. Zakona o obligacionim odnosima, izveli pravni zaključak da je, u konkretnom slučaju, regresni dužnik podnosilac ustavne žalbe, kao lice koje je upravljalo opasnom stvari - motornim vozilom za koje vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju. Po nalaženju Ustavnog suda, postupajući redovni sudovi su izvodeći ovakav pravni zaključak, izgubili iz vida zakonom propisane slučajeve zbog kojih dolazi do nastanka obaveze na strani Garantnog fonda, što je za posledicu imalo proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnosioca, jer je vlasnik vozila bio taj koji je imao obavezu da zaključi ugovor o osiguranju za štete pričinjene trećim licima, te je samo njegovim propustom i aktivirana odgovornost za isplatu štete na strani Garantnog fonda, koji nema funkciju osiguravača.

S obzirom na prethodnu ocenu, Ustavni sud nije ispitivao osnovanost ostalih navoda ustavne žalbe koji su istaknuti u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5276/07 od 29. septembra 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 11870/10 od 28. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs ).

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odgovornost Garantnog fonda za štetu prouzrokovanu neosiguranim vozilom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti