Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog pogrešne primene zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je drugostepeni sud povredio pravo na pravično suđenje pogrešnom primenom instituta zastarelosti. Kod sukcesivnog nastajanja štete, kao kod penzija, rok zastarelosti počinje da teče od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. L . iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. L . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Somboru Gž. 518/16 od 3. juna 201 6. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Somboru Gž. 518/16 od 3. juna 2016. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 536/16 od 17. marta 201 6. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. L . iz Sombora je podneo Ustavnom sudu, 4. jula 201 6. godine, preko punomoćnika J. B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Somboru Gž. 518/16 od 3. juna 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije, načela zabrane diskriminacije iz člana 14. Evropske konvencije, kao i prava na zaštitu imovine iz člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, garantovani pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek, načelo zabrane diskriminacije i pravo na zaštitu imovine, čiju zaštitu suštinski pruža i Ustav Republike Srbije u članu 32. stav 1, članu 36. stav 2. i čl. 21. i 58, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene članove Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac, kao vojni penzioner, vodio parnicu protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, radi naknade štete zbog manje isplaćenih iznosa pripadajuće penzije za period od 1. januara 2008. godine pa zaključno sa decembrom 2014. godine. Podnosilac dalje navodi, da je u osporenoj presudi drugostepeni parnični sud pogrešno primenio odredbu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i svojim mišljenjem se svrstao na stranu tuženog koji je istakao prigovor zastarelosti samog prava iz kojeg proističe potraživanje , jer je preinačivši prvostepenu presudu po žalbi tuženog , u celosti pravnosnažno odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, iako stoji da mu kod isplate penzija nije izvršeno vanredno usklađivanje počev od 1. januara 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Somboru P. 536/16 od 17. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti toga suda za postupanje u ovoj parnici, u stav ovima drugom i trećem izreke je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, delimično usvojen pa je tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje obavezan da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćenih penzija za period od januara 2008. godine, pa zaključno sa decembrom 201 4. godine, isplati ukupan iznos od 190.645,92 dinara u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže označenom u stavu trećem izreke; u stavu četvrtom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatom preko dosuđenih do traženih iznosa, a u stavu petom izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.931,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Somboru je, osporenom presudom Gž. 518/16 od 3. juna 2016. godine, žalbu tuženog delimično usvojio i delimično odbio, pa je preinačio prvostepenu presudu u drugom, trećem i petom stavu izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim od tuženog potražuje naknadu štete zbog manje isplaćenih penzija za period od januara 2008. godine, pa zaključno sa decembrom 2014. godine u mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže označenim u stavu trećem izreke, kao i u delu o troškovima, tako što svaka stranka snosi svoje troškove, dok je u preostalom, pobijanom a nepreinačenom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena . Prema oceni drugostepenog suda datoj u osporenoj presudi, osnovani su navodi žalbe tuženog u pogledu istaknutog prigovora zastarelosti samog prava iz kojeg potiče potraživanje tužioca. Naime, budući da, prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema stavu 2. istog člana ovo potraživanje zastareva u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, drugostepeni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju šteta kao posledica deliktne građanske odgovornosti tuženog nastala 20. februara 2008. godine (kada je dospela razlika na ime manje isplaćene penzije za mesec januar 2008. godine). P rema shvatanju drugostepenog suda, po tom osnovu tužilac je pred sudom mogao staviti zahtev za isplatu materijalne štete najkasnije do 20. februara 2013. godine, kada mu zastareva pravo na naknadu materijalne štete (u smislu člana 376. stav 2. ZOO) i to bez obzira na to što je šteta sukcesivno nastajala za vremenski period od 20. februara 2008. godine do 20. februara 2013. godine, za svaki mesec pojedinačno. S obzirom na to da je tužilac aktuelni spor inicirao 25. marta 2015. godine, to se tuženi s pravom poziva da je tužiocu, u smislu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo pravo.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, kao i da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (član 360.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano, kao i da ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (član 361.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 363.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.); da samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, kao i da kad zastari pravo iz koga proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti (član 373. st. 1. i 2.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala, kao i da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (član 376.); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom naglašava da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su ti zaključci očigledno proizvoljni, odnosno arbitrarni, tako da za posledicu imaju povredu Ustavom zajemčenog prava ili slobode. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 42. i Milojević i drugi protiv Srbije, od 12. januar a 2016 . godine, § 83.).

Razmatrajući da li je, u konkretnom slučaju, postupanje i odlučivanje parničnog suda bilo proizvoljno ili arbitrerno, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe kojom je tražio isplatu razlike između isplaćenih i pripadajućih iznosa penzije za period od januara 2008. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, odbijen njegov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da mu je potraživanje zastarelo . Prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u osporenoj presudi , koje je suprotno stanovištu prvostepenog suda , u konkretnom slučaju, osnov potraživanja je naknada štete (nastale neisplaćivanjem pripadajućih iznosa penzija) pričinjene podnosiocu, pa budući da je šteta nastala 20. februara 2008. godine, kada je podnosilac primio manji iznos penzije od pripadajućeg, to je do podnošenja tužbe 25. marta 2015. godine, shodno odredbi člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zastarelo njegovo pravo.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su penzije povremena potraživanja, kao i da njihova neisplata u pripadajućim iznosima predstavlja nezakonit rad tuženog (kao što je to i utvrdio parnični sud) kojim je, u konkretnom slučaju, podnosiocu pričinjena šteta. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, odgovorno lice (bez obzira na to da li je ono i pričinilo štetu ili nije) ima zakonsku obavezu da nastalu štetu naknadi, a ukoliko on to ne učini, oštećeni ima pravo da naknadu potraži sudskim putem, u subjektivnom roku od tri godine, odnosno u objektivnom roku od pet godina od dospelosti obaveze. Objektivni rok zastarelosti počinje da teče nastankom štete, a početak toka subjektivnog roka vezuje se za momenat saznanja oštećenog za štetu (a time i njenu visinu) i za lice koje je štetu učinilo. Momenat dospelosti obaveze odgovornog lica je i momenat od ko ga oštećeni stiče pravo na naknadu štete. Kod sukcesivnog nastajanja štete, kao što je na primer kod povremenih potraživanja, rok zastarelosti potraživanja njene naknade počinje da teče nastankom svakog pojedinog iznosa štete posebno, s obzirom na to da eventualna greška kod svakog od tih isplata predstavlja novu štetu za onog čije je potraživanje.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je Viši sud u Somboru početak zastarelosti potraživanja po osnovu naknade pričinjene štete koja se u periodu od sedam godina sukcesivno javljala za oštećenog, računao od momenta kada se prvi put javila šteta za njega, odnosno od 20. februara 2008. godine i na temelju takvog stanovišta cenio osnovanost prigovora zastarelosti. Međutim, kako u takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zastarelost počinje da teče od dana dospelosti svakog od potraživanih razlika između isplaćenih i pripadajućih mesečnih iznosa, Ustavni sud je ocenio da nije pravno utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo stanovište parničnog suda o nastupanju zastarelosti celokupnog potraživanja podnosioca izraženo u osporenoj presudi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je označenom presud om Višeg suda u Somboru podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Somboru i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P. 536/16 od 17. marta 2016. godine , pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi tuženog, to nije posebno cenio njegove navode o povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog pogrešne primene zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti