Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji je trajao 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Kao glavni razlog navedena je neefikasnost sudova, koja se ogleda u višestrukom ukidanju prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5235/2010
03.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Naumovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Naumovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 124/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2516/99) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Naumović iz Leskovca je 10. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 124/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 2516/99).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporeni postupak trajao više od 11 godina, iako nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojim bi se sud izjašnjavao. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u druge prikupljene i dostavljene dokumente, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, njegov brat N.N, kao tužilac, podneo je 25. oktobra 1999. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik ½ idealnih delova opisanih nepokretnosti (i to: terase, dve prostorije sa južne strane i dve prostorije koje se nalaze nad podrumom srednjeg, odnosno severnog dela opisane kuće i dvorišta u kome se ta kuća nalazi). Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 2516/99. Odmah zatim tuženi je podneo protivtužbu protiv tužioca u ovoj parnici, kojom je tražio da sud utvrdi da je tuženi vlasnik ½ idealnih delova istih nepokretnosti (i to: jedne sobe koja se nalazi sa severne strane kuće i dvorišta u kome se ta kuća nalazi), kao i pomoćnog objekta koji se nalazi na severnoj strani predmetnog dvorišta, te je povodom ove protivtužbe formiran predmet P. 3101/99, a na osnovu rešenja suda vođen je jedinstveni postupak.

Opštinski sud u Leskovcu je 12. januara 2001. godine, nakon sprovedenog postupka u kome je izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka, veštačenjem preko veštaka građevinske struke i uviđajem na licu mesta i izvršio uvid u određene dokumente, doneo presudu P. 2516/99 i P. 3101/99, kojom je usvojio tužbeni tužioca-protivtuženog i delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Okružni sud u Leskovcu je 24. decembra 2002. godine doneo rešenje Gž. 857/02, kojom je ukinuo označenu prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 279/03, Opštinski sud u Leskovcu je ponovo izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka i izvršio uvid u određena dokumenta, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 279/03 od 6. februara 2004. godine, kojom je usvojio i tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1126/04 od 30. novembra 2004. godine, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 279/03 od 6. februara 2004. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 5056/04. U ovoj fazi postupka Opštinski sud u Leskovcu je u dokaznom postupku izvršio uvid u određena dokumenta, te je, nakon što je glavnu raspravu zaključio 6. jula 2006. godine, istog dana doneo presudu P. 5056/04, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Okružni sud u Leskovcu, odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog, doneo je rešenje Gž. 2594/06 od 26. februara 2009. godine, kojim je ukinuo navedenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 718/09. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, postupak je nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu, a predmet je dobio broj P. 124/10. U ovoj fazi postupka prvostepeni sud je izvršio uvid u određena dokumenta i pročitao zapisnike sa ročišta na kojima su izvedeni dokazi u ovoj parnici. Nakon što je Osnovni sud u Leskovcu 8. juna 2010. godine zaključio glavnu raspravu, istog dana je doneo presudu P. 124/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Apelacioni sud u Nišu je, odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, doneo presudu Gž. 3951/10 od 26. oktobra 2010. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 124/10 od 8. juna 2010. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 25. oktobra 1999. godine Opštinskom sudu u Leskovcu, pa do njegovog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 26. oktobra 2010. godine, trajao 11 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, odnosno podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Trajanje parničnog postupka od 11 godina, u kome se u suštini odlučivalo o fizičkom razgraničenju susvojine i uređenju načina korišćenja nekoliko prostorija u kući, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je čak četiri puta donošena prvostepena presuda. Ustavni sud konstatuje da višestruko vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokuje odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovodi do njegovog prekomernog trajanja. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje istovetnih naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Wierciszewska protiv Poljske'', broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i ''Parizov protiv Makedonije'', broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i značaj koji je, objektivno, taj spor imao za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti