Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku koji je, sa prekidom zbog parnice, trajao 22 godine. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. V . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 292/07 (prvobitno O. 975/94), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 2050/15, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijaln e štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. V . iz Beograda je , 1. jula 2016 . godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu proti v rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 12341/15 od 13. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava nasleđivanja, iz člana 32. stav. 1. i člana 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je ostavinski postupak u kome je doneto osporeno rešenje , a koji je bio prekinut zbog upućivanja podnosioca na parnicu, trajao ukupno 22 godine; da je osporeno reš enje Višeg suda u Beogradu kojim je odbijena žalba naslednih učesnika doneto pogrešnom primenom materijalnog prava, što se u ustav noj žalbi bliže obrazlaže; da su ovakvim postupanjem povređena navedena ustavna prava podnosioca. Predlaže se da Ustavni sud poništi rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 12341/15 od 13. aprila 2016. godine i da se podnosiocu na ime naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku isplati šteta u iznosu od 1.000.000,00 dinara .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 2050/15 i Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5563/00, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Va. V . iz Beograda je 20. juna 1994. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za pokretanje ostavinskog postupka iza pok. Đ . V . iz Beograda. Na ročištu održanom 10. novembra 1994. godine proglašen je svojeručni testament pok. Đ. V . sačinjen 10. marta 1994. godine i prekinut ostavinski postupak radi upućivanja naslednih učesnika na parnicu. Rešenjem O. 975/94 od 10. novembra 1994. godine V . V, sin ostavioca – ovde podnosil ac ustavne žalbe i G. M , ćerka ostavioca, upućeni su da u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti rešenja pokrenu parnični postupak protiv Va. V . radi utvrđenja nepunovažnosti t estamenta ili da je, ukoliko bi testament bio punovažan, istim povređen njihov nužni deo. Rešenje je dostavljeno punomoćniku naslednih učesnika upućenih na parnicu 22. novembra 1994. godine.

3.2. V. V . i G . M . su 24. januara 1995. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Va. V . sa predlogom da sud utvrdi da je ništav svojeručni testament pok. Đ . V . sačinjen 10. marta 1994. godine, te da se ostavina iza pok. Đ . V . ima raspraviti po zakonu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 456/95 od 22. septembra 1999. godine , kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan , doneo posle četiri godine i osam meseci od podnošenja tužbe . U tom periodu prvostepeni sud je zakazao 12 ročišta, od kojih četiri nisu održana – jedno od njih, 8. septembra 1999. godine – zbog sprečenosti punomoćnika tužilaca.

U ovom postupku prvostepeni sud je, na predlog tužilaca, pored saslušanja šest svedoka, od Doma zdravlja u Z. pribavio zdravstveni karton pok. Đ. V, kao i medicinsku dokumentaciju od KBC Z . i sproveo više veštačenja.

Na ročištu 12. marta 1996. godine, prvostepeni sud je odredio veštačenje preko grafologa B. R, umesto koga je 19. aprila 1996. godine odredio veštaka D. O, na okolnost da li je sporni testament napisan od strane pok. Đ . V . Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 28. juna 1996. godine, a 29. septembra 1997. godine se pismeno izjasnio na primedbe tužioca iz zapisnika sa ročišta od 2. septembra 1997. godine.

Prvostepeni sud je 28. januara 1998. godine odredio novo grafološko veštačenje preko veštaka Ž. A, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio 11. maja 1998. godine.

Na ročištu 18. decembra 1998. godine određeno je veštačenje putem veštaka neuropsihijatra H. B. na okolnost zdravstveno g stanj a pok. Đ . V . na dan 10. marta 1994. godine , odnosno da li je prilikom pisanja testamenta bio sposoban za rasuđivanje i shvatao značaj preduzetih radnji. Veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 4. marta 1999. godine. N a ročištu 22. septembra 1999. godine, Prvi opštinski sud je odbio predlog tužilačke strane za određivanje veštačenje psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta u B . i zaključio glavnu raspravu.

Protiv odbijajuće presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 456/95 od 22. septembra 1999. godine, tužioci su izjavili žalbu 8. decembra 1999. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 576/00 od 27. septembra 2000. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, u periodu o d 8. februara 2001. do 28. oktobra 2005. godine, zakazano je 16 ročišta, od kojih nije održano sedam. Do neodržavanja ročišta 22. aprila i 26. maja 2005. godine je došlo iz razloga na tužilačkoj strani. U 2002. godini je došlo do promene postupajućeg sudije .

Na ročištu 26. oktobra 2001. godine je saslušan veštak neuropsihijatar H. B, a 25. marta 2003. godine je određeno veštačenje Sudskomedicinskog odbora Medicinskog fakulteta u B . na okolnost zdravst venog stanja pok. Đ. V . Odgovor Medicinskog fakulteta na rešenje o određivanju veštačenja je primljen u prvostepenom sudu 19. juna 2003. godine, a tužioci su dostavili dokaz o uplati predujma troškova veštačenja 23. februara 2004. godine. Komisija Sudskomedicinskog odbora je svoj nalaz i mišljenje dostavila sudu 9. februara 2005. godine, a predstavnici komisije su saslušani na ročištu 28. oktobra 2005. godine. U toku celog ponovnog prvostepenog postupka, prvostepeni sud je na ponovljene predloge tužioca tražio pribavljanje dodatne dokumentacije od Doma zdravlja u Z. i KBC Z, koji je u dopisu od 16. aprila 2004. godine kojim je dostavio traženi obdukcioni nalaz, istakao da je , osim obdukcionog nalaza, svu raspoloživu dokumentaciju već dostavio sudu i priložio kopije svojih dopisa od 6. juna 2002. godine, 15. septembra 2002. godine i 6. decembra 2002. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 5563/00 od 28. oktobra 2005. godine odbio tužbeni zahtev podnosilaca kao neosnovan.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 2. februara 2006. godine.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 3505/06 od 14. novembra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5563/00 od 28. oktobra 2005. godine.

Tužioci su 2. marta 2007. godine podneli reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 3505/06 od 14. novembra 2006. godine zajedno sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje.

Nakon pravnosnažnog odbijanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, revizija je dostavljena na odlučivanje Vrhovnom kasacionom sudu koji ju je odbacio rešenjem Rev. 902/08 od 8. aprila 2008. godine.

3.3. Va. V . je 7. februara 2007 . godine podnela Pr vom opštinskom sudu u Beogradu predlog za nastavak ostavinskog postupka uz koji je dostavila kopiju pravnosnažne presude tog suda P. 5563/2000 od 28. oktobra 2005. godine , kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Na ročištu 16. marta 2007. godine doneto je rešenje O. 292/07 da se postupak nastavi, protiv koga su V . V . i G. M . izjavili žalbu 30. aprila 2007. godine, navodeći da je u toku postupak po reviziji koju su izjavili protiv pravnosnažne presude donete u navedenom parničnom postupku . Okružni sud u B eogradu je rešenjem Gž. 8039/07 od 27. decembra 2007. godine odbio žalbu i potvrdio rešenje o nastavku postupka. Rešenje je sa spisima dostavljeno prvostepenom sudu 1. februara 2008. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je zatim zakazao pet ročišta (21. marta, 22. aprila, 13. maja, 5. juna i 11. jula 2008. godine), od kojih su održana četiri, a na ročištu 11. jula 2008. godine je zaključio ostavinsku rasp ravu. Na ovom ročištu ostavinski sud je obavestio podnosioca da je već tri ročišta odložio radi opredeljivanja prava na nužni deo, te upozorio podnosioca da ako odbije da da nasledničku izjavu isto će smatrati za opstrukciju postupka i zloupotrebu procesnih ovlašćenja i upozorio ga na mogućnost novčanog kažnjavanja u smislu člana 1 81. Zakona o parničnom postupku, nakon čega je podnosilac izjavio da se prihvata nasledstva koje mu po testamentu pripada, te opredeljuje zahtev za nužni deo kao stvarnopravni zahtev u pogledu zaostavštine.

Prvi opštinski sud je prvim ostavinskim rešenjem u ovom postupku O. 292/07 od 1. oktobra 2008. godine utvrdio imovinu koja čini zaostavštinu pok. Đ. V . (stav prvi izreka), oglasio Va. V . za testamentalnu naslednicu , i to u cel osti na imovini opisanoj u stavu prvom izreke rešenja (stav drugi izreke), izvršio redukciju zaveštajnih rasp olaganja ostavioca učinjenih u svojeručnom zaveštanju od 10. marta 1994. godine, a proglašenog na ročištu 10. novembra 1994. godine, i z a nužne naslednike oglasio V . V . i G . M . u visini od po ¼ z aostavštine utvrđene u stavu prvom izreke rešenja (stav treći izreke), odbio zahtev testamentalne naslednice Va. V . da pasivu zaostavštine sačinjava i dinarska protivvrednost preko 30.000 DEM (stav četvrti izreke) i obavezao naslednike da plate paušalnu sudsku taksu (stav peti izreke rešenja).

Protiv navedenog ostavinskog rešenja Va. V . je izjavila žalbu 29. decembra 2008. godine, a V. V . 9. januara 2009. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3631/09 od 26. juna 2009. godine ukinuo ožalbeno rešenje Pr vog opštinskog suda O. 292/07 od 1. oktobra 2008. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupka.

Ostavinski postupak je u 2010. godini nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pred kojim je do donošenja drugog ostavinskog rešenja 14. novembra 2012. godine , zakaz ano 13 ročišta (23. aprila, 20. maja i 25. novembra 2010. godine, 28. januara, 24 . februara, 8. aprila, 27. maja i 2. decembra 2011. godine, 17. januar a, 10. aprila, 4. juna, 18. septembra i 14. novembra 2012. godine).

Prvo ročište 23. aprila 2010. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Naredna ročišta (od maja 2010. do maja 2011. godine) su odlagana radi pribavljanja dokaza o celokupnoj imovini ostavioca, a ostavinski sud je zatražio od opštine S . da popis na komisija izvrši popis pokretnih stvari u stanu ostavioca, kao i podatke od Narodne banke Srbije i Fonda za hartije od vrednosti o eventualnim računima koji se vode na imenu ostavioca, a koji nisu navedeni u predmetu zaostavštine. Kasnije su pribavljeni podaci i od B . banke u stečaju i I. banke.

Ročište zakazano za 27. maj 2011. godine nije održano radi donošenja odluke o predlogu V. V . za izuzeće sudskog pomoćnika, koji je odbačen rešenjem od 23. juna 2011. godine kao ne dopušten. Istovrsni predlog pod nosilac je stavio na ročištu 17. januara 2012. godine, a on je odbačen rešenjem od 5. marta 2012. godine. Na narednom ročištu 10. aprila 2012. godine, podnosilac je stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, koji je odbijen rešenjem od 18. aprila 2012. godine.

Na roč ištu 4. juna 2012. godine ostavinski sud je naložio V . V . da u roku od osam dana dostavi predlog ukoliko smatra da ima imovi ne koja nije utvrđena tokom postupka i upozorio ga da će na narednom ročištu biti saslušan, biće mu uzeta naslednička izjava, te će se utvrditi sastav zaostavštine i ukoliko ne pristupi njegov punomoćnik, s obzirom na to da ima dovoljno vremena da ukoliko njegov punomoćnik nije u mogućnosti da pristupi na zakazano ročište angažuje novog advokata . Naredno ročište 18. septembra 2012. godine je odloženo na zahtev podnosioca zbog sprečenosti njegovog punomoćnika , pri čemu punomoćnik po dnosioca u ponovljenom postupku nije pristupio ni na jedno ročište na koje je bio uredno pozvan .

Prvi osnovni sud u Beogradu je drugim ostavinskim rešenjem u ovom postupku O. 981/10 od 14. novembra 2012. godine utvrdio imovinu koja čini zaostavštinu pok. Đ. V . (stav prvi izreka), oglasio Va. V . za testamentalnu naslednicu na celokupnoj imovini naveden oj u stavu prvom izreke pod tač. 1, 2, 3, 4. i 5. (stav drugi izreke), utvrdio da je ostavilac zaveštanjem od 10. marta 1994. godine ostavio legat svom sinu V. V , i to: zlatni ručni sat opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 6 . i pištolj opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 7 . (stav treći izreke) i odbacio zahtev testamentalne naslednice Va. V . kojim je tražila da se utvrdi da pasivu zaostavštine sačinjava iznos do 30.000 DEM , u dinarskoj protivvrednosti (stav četvri izreke).

Nasledni učesnici V. V . i G . M . su protiv navedenog ostavinskog rešenja izjavili žalbu 8. aprila 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7606/13 od 25. septembra 2013. godine ukinuo ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 981/10 od 14. novembra 2012. godine u prvom, drugom i trećem stavu izreke i spis vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku održana su ročišta 26. februara i 13. marta 2014. godine, kojima nije prisustvovao punomoćnik naslednih učesnika V. V . i G . M, iako uredno poz van i zaključena ostavinska rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je trećim ostavinskim rešenjem u ovom postupku O. 15484/13 od 13. marta 2014. godine odbio predlog V . V . za prekid postupka podnet 13. marta 2014. godine (stav prvi izreke), utvrdio imovinu koja čini zaostavštinu pok. Đ . V . (stav drugi izreke), oglasio Va. V . za testamentalnu naslednicu na celokupnoj imovini navedenoj u stavu prvom izreke pod tač. 1, 2, 3, 4. i 5. (stav treći izreke) i utvrdio da je ostavilac zaveštanjem od 10. marta 1994. godine ostavio legat svom sinu V. V , i to: zlatni ručni sat opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 6 i pištolj opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 7. (stav četvrti izreke).

Protiv navedenog ostavinskog rešenja V. V . i G . M . su izjavili žalbu 14. maja 2014. godine, a Va. V . 23. maja 2014. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6179/14 od 12. februara 2015. godine ukinuo ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 15484/13 od 13. marta 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano je sedam ročišta (16. aprila, 28. aprila, 14. maja, 24. juna, 4. avgusta i 7. septembra 2015. godine). Ročišta od 16. aprila 2015. i 28. aprila 2015. godine nisu održana iz razloga na strani suda, a ročište 4. avgusta 2015. g odine nije održano na predlog V. V. zbog sprečenosti njegovog punomoćnika.

Na ročištu 14. maja 2015. godine Prvi osnovni sud je odredio veštačenje putem veštaka građevinske struke i veštaka aktuara na okolnost vrednosti nepokretne i pokretne imovine ostavioca, a odbacio je predlog podnosioca za izuzeće sudijskog p omoćnika i postupajućeg sudije; takođe je upozorio podnosioca da u daljem toku pos tupka blagovremeno dostavlja podneske, pod pretnjom novčanog kažnjavanja zbog zloup otrebe procesnog prava. S obzirom na to da nasledni učesnici V. V . i G . M . nisu uplatili predujam, sud je na ročištu 7. septembra 2015. godine odustao od izvođena veštačenja i zaključio ostavinsku raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je četvrtim ostavinskim rešenjem u ovom postupku O. 2050/15 od 7. septembra 2015. godine utvrdio imovinu koja čini zaostavštinu pok. Đ . V . (stav prvi izreka), oglasio Va. V . za testamentalnu naslednicu na celokupnoj imovini navedenoj u stavu prvom izreke pod tač. 1, 2, 3, 4. i 5. (stav drugi izreke), utvrdio da je ostavilac zaveštanjem od 10. marta 1994. godine ostavio legat svom sinu V. V , i to: zlatni ručni sat opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 6 i pištolj opisan u stavu prvom izreke rešenja pod tačkom 7 (stav treći izreke).

Protiv navedenog ostavinskog rešenja V. V . i G . M . su izjavili žalbu 8. oktobra 2015. godine.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 12341/15 od 13. aprila 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu naslednih učesnika i potvrdio prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 2050/15 od 7. septembra 2015. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je po nalaženju Višeg suda, pravilna ožalbena odluka prvostepenog suda, jer je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, odnosno odredbi Zakona o na sleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 52/74 i 1/80), koji se primenjuju u konkretnom slučaju, a na koje se prvostepeni sud pozvao u svojoj odluci i da je suprotno žalbenim navodima prvostepeni sud za svoju odluku dao potpune i jasne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud; da su, polazeći od odredaba člana 231. Zakona o parničnom postupku, neosnovani žalbeni navodi da teret dokazivanja da postoji povreda nužnog dela nije na naslednim učesnicima V . V . i G . M, već na testamentalnoj naslednici Ve. V; da u konkretnom slučaju, teret dokazivanja da im je testamentalnim raspolaganjem povređen nužni deo leži na zakonskim naslednicima V. V . i G . M, posebno s obzirom na činjenicu da je ostavilac u testamentu odredio da se testamentom gasi njegov dug prema testamentalnoj naslednici u vrednosti od tadašnjih 30.000 dinara, odnosno 30.000 nemačkih maraka, koje je od nje primio na ime izmirenja njegovih dugova iz period a pre zasnivanja njihove zajednice, a koja vrednost , po oceni tog suda, predstavlja pasivu zaostavštine; da je stoga u ovoj stvari bilo potrebno veštačenjem utvrditi vrednost zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo u smislu člana 28. Zakona o nasleđivanju, a zakonski naslednici nisu predložili veštačenje; da je prvostepeni sud odredio ovu vrstu veštačenja, iako novi Zakon o parničnom postupku koji se u ovoj stvari primenjuje ne predviđa izvođenje dokaza koje stranke nisu predložile, ali je sud od izvođenja ovog dokaza odustao, jer zakonski naslednici, kojima je sud naložio uplatu predujma troškova veštačenja, u ostavljenom roku nisu postupili po ovom nalogu; da iz ovih razloga, zakonski naslednici na kojima leži teret dokazivanja snose i rizik nedokazanosti određene činjenice, odnosno da im je testamentom povređen nužni deo; da su neosnovani navodi žalbe da teret dokazivanja da pos toji dug zaostavštine leži na Va. V . i da postojanje duga predstavlja prethodno pitanje od čijeg r ešenja zavisi utvrđenje vrednosti zaostavštine i samim tim, da li postoji povreda nužnog dela, te da je prvostepeni sud bio dužan da prekine raspravljanje zaostavštine i uputi Va. V . na parnicu radi dokazivanja da njeno potraživanje u iznosu od 30.000 dinara predstavlja dug zaostavštine; da je ovo zbog toga što je ostavilac priznao navedeni dug prema testamentalnom nasledniku i odredio da se testamentom taj dug gasi na taj način svoju imovinu posle svoje smrti ostavlja testamentalnoj naslednici, te su otuda neosnovani i žalbeni navodi da se navedeno potraživanje Va. V . ugasilo sjedinjenjem u smislu člana 353. Zakona o obligacionim odnosima i usled zastarelosti potraživanja prema odredbi člana 371. istog zakona; da su i nače zakonski naslednici u toku postupka rešenjem od 10. novembra 1994. godine upućeni da u parnici protiv testamentalne naslednice dokazuju povredu prava na nužni deo, po kojem nalogu nisu postupili u ostavljenom roku, tako da je rešenje o upućivanju na parnicu postalo pravnosnažno, a ponovni predlog istih naslednika za prekid postupka raspravljanja zaostavštine predstavlja zloupotrebu prava, koju je sud dužan da spreči primenom odredbe člana 9. Zakona o parničnom postupku.

Protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu, V . V . je 5. jula 2016. godine izjavio reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 188/18 od 31. januara 2018. godine odbačena kao nedozvoljena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 59. stav 1. Ustava jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak trajao od podnošenja predloga za pokretanje postupka 20. juna 1994. godine, a da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu 13. aprila 2016. godine. Prilikom ocene postojanja povrede navedenog prava, Ustavni sud nije uzimao u obzir postupak po reviziji podnosioca protiv rešenja Višeg suda u Beogradu koja je odbačena kao nedozvoljena.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja vanparničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni vanparnični postupak trajao dvadeset jednu godinu i nešto manje od deset meseci, s tim što je zbog upućivanja naslednih učesnika na parnicu bio u prekidu 12 godina i tri meseca . Ovakvo trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost ostavinskog (vanparničnog) postupka u odnosu na parnični postupak. Naime, u ostavinskom postupku sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjeničnih pitanja. Tako, kada se u vanparničnom postupku postavi prethodno pitanje, ono u suštini ima ista obeležja kao prethodno pitanje u parničnom postupku. Međutim, vanparnični sud nema ovlašćenja da sam rešava prethodno pitanje ako su sporne činjenice od značaja za rešavanje tog pitanja, već tada vanparnični sud učesnike u postupku upućuje da u određenom roku pokrenu parnicu radi rešavanja prethodnog pitanja. Taj rok nije prekluzivan, iz čega proizlazi da ga učesnik može pokrenuti do okončanja vanparničnog postupka. Nakon okončanja parnice, meritorna odluka doneta u parničnom postupku predstavlja osnov za rešavanje spornog prava u ostavinskom postupku.

Dakle, u ovom slučaju, predmetni ostavinski postupak (koji je prekinut nakon pet m eseci) se ne može posmatrati odvojeno od parničnog postupka koji su pokrenuli učesnici u vanparničnom (ostavinskom) postupku radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja – punovažnosti testamenta ostavioca. Dakle, donošenje odluke u ovom vanparničnom predmetu bilo je uslovljeno prethodnim pravnosnažnim okončanjem parnice. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da prekid jednog postupka do okončanja nekog drugog postupka u kome se rešava o prethodnom pitanju, ne dovodi a priori do utvrđivanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali neopravdano odugovlačenja u drugim postupcima čije se okončanje čeka, uzrokuje povredu prava podnosioca u odnosu na prekinuti postupak. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio takvo stanovište (videti presudu u predmetu Smoje protiv Hrvatske , aplikacija broj 28074/03 od 11. januara 2007. godine, stav 45.).

Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5563/00 (prvobitno P. 456/95), u kome je odlučivano o ništavosti spornog testamenta pok. Đ. V, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon 11 godina i skoro deset meseci, što ukazuje na to da nije okončan u okvirima prihvaćenih standarda razumnog trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom postupku u kome su donete dve prvostepene presude, prvostepeni sud izveo obiman i složen dokazni postupak tokom koga je izvršio uvid u pismenu dokumentaciju, saslušao svedoke i sproveo po dva grafol oška i medicinska veštačenja, ali da sporna činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati ovoliko trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac svojim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka, tako što su tri ročišta odložena iz razloga na strani tužioca (8. septembra 1999. godine , 22. aprila 2005. i 26. maja 2005. godine), a dokaz o uplati predujma za medicinsko veštačenje je dostavio sudu posle sedam meseci od naloga za uplatu (23. februara 2004. godine) . Pored toga, iako je zadatak parničnog suda da vodi računa o tome da se izbegne nepotrebno odugovlačenje dokaznog postupka, mora se staviti i na teret podnosioca okolnost što su po njegovim predlozima ponavljani zahtevi za dostavljanje medicinske dokumentacije od strane KBC Z. i kada je KBC već bio dostavio dokumentaciju kojom raspolaže.

Međutim, bez obzira na doprinos podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud, pred kojim je postupak trajao ukupno skoro de vet i po godina, te je trajanje ovog parničnog postupka uticalo i na neopravdano dugo trajanje osporenog vanparničnog postupka.

Nakon okončanja navedenog parničnog postupka, osporeni vanparnični postupak, koji je bio prekinut posle pet meseci , je trajao još devet godina i dva meseca.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac je i u ovom postupku doprineo njegovom dužem trajanju. Ovde se ima u vidu da je na ročištu od 11. jula 2008. godine sud opomenuo podnosioca zbog opstrukcije postupka, imajući u vidu da je već tri ročišta odložio radi njegovog opredeljivanja prava na nužni deo; da je podnosilac dva puta stavljao predloge za izuzeće sudijskog pomoćnika, koji su odbačeni kao nedozvoljeni, a zbog čega nije bilo održano ročište zakazano za 27. maj 2011. g odine; da je na ročištu 14. maja 2015. godine upozorio podnosioca da u daljem toku postupka blagovremeno dostavlja podneske, pod pretnjom novčanog kažnjavanja zbog zloupotrebe procesnog prava; da su ročišta 18. septembra 2012. godine i 4. avgusta 2015. godine odložena na molbu podnosioca zbog sprečenosti njegovog punomoćnika, pri čemu punomoćnik podnosioca nije prisustvovao većem delu ročišta na koja je bio uredno pozvan.

Međutim, kod činjenice da je u predmetnom postupku prvostepeni sud doneo četiri ostavinska rešenja, od kojih su tri bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprinos dugom trajanju postupka dali postupajući sudovi. Ustavni sud ovde ukazuje da, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u p ravnom sistemu države (videti npr. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godin e).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 292/07 (prvobitno O. 975/94), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 2050/15, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1 . izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdela Mini starstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, kako dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, tako i složenost predmeta i doprinos podnosioca trajanju postupka . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12341/15 od 13. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju razlozi koje je podnosilac iznosio i u žalbi protiv prvostepenog rešenja, a da je Viši sud u Beogradu našao da je ožalbeno prvostepeno rešenje doneto praviln om primenom materijalnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud ponovo oceni zakonitost i pravilnost osporenog rešenja.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava nasleđivanja iz člana 59. stav 1. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava nasleđivanja.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti