Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presude Višeg suda u Leskovcu. Sud je zaključio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo o odgovornosti države za štetu nastalu zbog nenamirenja potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća , u postupku po ustavnim žalbama G. S . iz Oraovcie – Grdelica, N. A . iz Grdelice i I. M iz Oraovice – Grdelica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 202 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. S . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 193/18 od 8. marta 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 193/18 od 8. marta 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluk u o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 117/17 od 6. decembra 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalb a N. A . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 238/18 od 29. marta 2018. godine podnosiocu ustavne žalb e povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 238/18 od 29. marta 2018. godine i određuje da isti sud donese nov u odluk u o žalb i tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 1 59/17 od 19. januara 2018. godine.

5. Usvaja se ustavna žalba I. M . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 379/18 od 15. juna 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

6. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 379/18 od 15. juna 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi t užioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 46/18 od 22. marta 2018. godine.

7. Odbija se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu nematerijalne štete.

8. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. S . iz Oraovice – Grdelica je 11. aprila 2017. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Leskovca, podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu , zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 69/10.

U ustavnoj žalb i je, pored ostalog, navedeno da je propustom Privrednog suda u Leskovcu da u predmetnom stečajnom postupku namiri potraživanja podnosioca iz radnog odnosa, utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, povređeno pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu usvojen prigovor podnosioca radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je povređeno pravo na imovinu u predmetn om stečajnom postupku, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete u vis ini utvrđenog potraživanja .

Podnosilac G. S . je ustavnom žalbom od 20. aprila 2018. godine, podnetom preko istog punomoćnika, u suštini, dopunio ranije podnetu ustavnu žalbu, tako što je osporio i presudu Višeg suda u Leskovcu iz tačke 1. izreke, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, te ju je Ustavni sud i cenio kao dopunu ustavne žalbe. Naveo je da je, nakon što mu je pravnosnažno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na su đenje u razumnom roku, podneo tužbu protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete, ali da je osporenom presud om njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen. Nave o je istovetne razloge za utvrđenje povrede prava na imovinu u predmetnom stečajnom post upku, kao i u prethodno podnetoj ustavn oj žalb i, te je ponovio iste zahteve o kojima Ustavni sud treb a da odluči. U vezi sa osporenom presud om, predložio je da Ustavni utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporenu presudu i predmet ponovo vrati Višem sudu u Leskovcu sa nalogom za pravilno postupanje i d onošenje odluke kojom se usvaja tužbeni zahtev u celosti. Pored toga, postavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede „svih navedenih prava“, kao i zahtev za troškove na ime sastava ustavne žalbe.

N. A . iz Grdelice i I. M . iz Oraovice – Grdelica, su 11. maja 2018. godine i 19. jula 2018. godine, preko istog punomoćnika, podneli Ustavnom sudu ustavne žalbe protiv presuda iz tač. 3. i 5. izreke, zbog povrede istog ustavnog prava. Ustavne žalbe sadrže identične navode i zahteve kao i dopunjena ustavna žalba G. S.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja. Ustavne žalbe su prvobitno u Ustavnom sudu bile zavedene u okviru predmeta Už-3005/2017, a zatim pod sadašnjim brojem Už-5237/2020.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavn e žalb e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni su prigovori podnosilaca ustavnih žalbi radi ubrzavanja postupka, i to: rešenjem R4 St. 27 68/16 od 21. decembra 2016. godine – podnosiocu G. S , rešenjem R4 St. 2672/16 od 19. decembra 2016. godine – podnosiocu N. A . i rešenjem R4 St. 109/17 od 23. januara 2017. godine – podnosiocu I. M . i utvrđeno je da je podnosiocima povređeno prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St . 69/10 nad stečajnim dužnikom T. „T .“ AD Grdelica – u stečaju , koji predstavlja privredno društvo sa državnim kapitalom. Podnosioci su u predmet nom stečajnom postupku prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa, a koja su im i utvrđena zaključkom o listi potraživanja od 8. jula 2011. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 193/18 od 8. marta 2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca G. S , ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 117/17 od 6. decembra 2017. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu imovinske štete po osnovu potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 69/10.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 238/18 od 29. marta 2018. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 159/17 od 19. januara 2018. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca N. A, ovde podnosioca ustavne žalbe , za naknadu imovinske štete po osnovu potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 69/ 10, sa traženom zakonskom zateznom kamatom i preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 379/18 od 15. juna 2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca I. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 46/18 od 22. marta 2018. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu imovinske štete po osnovu potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 69/10.

U obrazloženjima osporenih presuda je istaknuto da se u pogledu ispunjenosti uslova za naknadu imovinske štete, pored postojanja pravnosnažne odluke predsednika suda kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, primenjuju i odredbe Zakona o obligacionim odnosima o objektivnoj odgovornosti tužene države i merila za ocenu trajanja suđenja u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, što znači da je bitno da je tužilac pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja je uzročno-posledično vezana za povredu tog prava; da kada se radi o imovinskoj šteti, tužilac je dužan da dokazuje da je šteta nastala kao posledica dugog trajanja postupka sudske zaštite, tj. da je postojala uzročno-posledična veza sa povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer ni svaki uzrok nije dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete; da po oceni drugostepenog suda, tužioci ni su dokazal i postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da su pretrpel i imovinsku štetu u utuženom iznosu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom slučaju od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku: prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak (član 11. stav 1.); da istim rešenjem predsednik suda određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, zatim stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora i stranka čija je žalba usvojena (član 22. stav 1.); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

4.1. Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete.

U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije , predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije , predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.), a što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital (videti odluku u predmetu Milunović i Čekrlić protiv Srbije , predstavke br. 3716/09 i 38051/09, od 17. maja 2011. godine, st. 61.). U tom kontekstu, Evropski sud je stao na stanovište da kada je reč o izvršenju pravnosnažnih sudskih odluka donetih protiv države ili subjekata koji ne uživaju „dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države“, nedostatak sopstvenih sredstava ili nemaštinu dužnika država ne može da navodi kao opravdanje za neizvršenje tih odluka. Dalje, prema stavu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u navedenim predmetima Kačapor i drugi protiv Srbije , st. 123–126. i Crnišanin i drugi protiv Srbije , stav 139, kao i u predmetu Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11, od 22. oktobra 2013. godine, stav 47.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije, predstavke br. 43815/17… 6256/18, od 27. avgusta 2019. godine. U navedenoj presudi Evropski sud je konstatovao da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo (saglasno relevantnim odredbama Zakona o stečaju), te je stoga zaključio da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. Evropski sud je dalje naveo da iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje se primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

4.2. Za odlučivanje u konkretnom slučaju od značaja je i dosadašnja praksa Ustavnog suda u predmetima u kojima je ustavna žalba izjavljena zbog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom i/ili stečajnom postupku prema dužniku koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Ustavni sud je u tim predmetima, uvažavajući praksu Evropskog suda, usvajao ustavne žalbe i utvrđivao povredu prava na imovinu, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Uslov za utvrđenje povrede prava na imovinu i posledično prava na naknadu materijalne štete je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom sudskom postupku, bilo da je Ustavni sud sam utvrdio, ili da je to učinio nadležni sud svojom odlukom u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, saglasno Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojim je bilo predviđeno da se zaštita prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudom (čl. 8a do 8v). Prema stanovištu Ustavnog suda, propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom protiv izvršnog, odnosno stečajnog dužnika, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava, usled čega podnosilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, a koji mu u tom postupku nije isplaćen (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službenom glasniku RS“, broj 40/15), kojim je uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku, Ustavni sud je zauzeo stav da stranka, saglasno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona, čiji je prigovor za ubrzavanje postupka usvojen, ima pravo da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Saglasno tome, Ustavni sud je u postupku ispitivanja pretpostavki za odlučivanje o ustavnim žalbama izjavljenim zbog povrede prava na imovinu u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, konstatovao da podnosioci pre obraćanja Ustavnom sudu nisu iskoristili Zakonom propisano sredstvo za zaštitu svojih prava u postupku pred nadležnim sudom, te je ocenio da nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (videti npr. odluke Už-2040/2016 od 24. decembra 2018. godine, Už-5575/2018 od 26. septembra 2019. godine i Už-1013/2018 od 16. septembra 2021. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

4.3. Ustavni sud ukazuje i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine, prema kome: Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u drugoj polovini 2019. godine i tokom 2020. i 2021. godine podnet veći broj ustavnih žalbi protiv presuda kojima je pravnosnažno usvojen zahtev za naknadu imovinske štete, izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku, na ime glavnog duga, a odbijen u delu u kome je odlučivano o zakonskoj zateznoj kamati. Podnosioci su osporili te presude u delu kojim je odbijen njihov zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na glavni dug nakon otvaranja stečajnog postupka. Ustavni sud konstatuje da su sudovi u tim presudama, povodom suštinski identičnog pravnog pitanja, zauzeli stav da je tužena Republika Srbija odgovorna za imovinsku štetu prouzrokovanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetnim stečajnim postupcima. Među osporenim sudskim odlukama su i odluke koje je doneo Osnovni sud u Leskovcu i Viši sud u Leskovcu u drugoj polovini 2019, odnosno u toku 2020. godine. Obrazlažući takvu svoju ocenu, sudovi se u odlukama pozivaju na stavove izražene u praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, koji su prethodno navedeni u ovoj odluci. U pojedinim presudama sudovi ukazuju i na pomenuti Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine. U pogledu prava na zakonsku zateznu kamatu na glavni dug, sudovi se u prilog svojoj oceni o neosnovanosti takvog zahteva pozivaju i na stavove iznete u presudi Evropskog suda u predmetu Stevanović i drugi protiv Srbije. S tim u vezi, ukazuje se da je Ustavni sud, po pravilu, odbacivao ustavne žalbe kojima se osporavaju sudske odluke u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, nalazeći da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava (videti npr. Odluku Už-5643/2020 od 28. oktobra 2021. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

5. Razmatrajući ustavne žalbe podnosilaca u odnosu na ospor ene presude iz tač. 1, 3. i 5. izreke , Ustavni sud je utvrdio da podnosioci navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o nepravičnoj primeni merodavnog prava . Iako se podnosioci nisu formalno pozvali na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osnovanost navoda podnositeljki o nepravičnoj primeni merodavnog prava prilikom odlučivanja o predmetnim tužbenim zahtevima treba ispitivati u okviru ustavnopravnih garancija prava na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od činjenica utvrđenih u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud konstatuje da je osporenim presudama Višeg suda u Leskovcu odlučivano o tužbeni m zahtevi ma podnosilaca za naknadu imovinske štete nastale zbog nenamirenja njihovih potraživanja iz radnog odnosa u predmetnom stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnim dužnikom „T .“ AD Grdelica – u stečaju, a koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital. Viši sud u Leskovcu je pravnosnažno odbio tužbene zahteve za naknadu imovinske štete, iz razloga što je ocenio da tužioci, ovde podnosi oci ustavnih žalbi, nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da su pretrpele imovinsku štetu upravo zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka.

Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca ustavnih žalbi kojima dovode u pitanje pravičnost primene materijalnog prava, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba Ustava i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i relevantne prakse Evropskog suda i ustavnosudske prakse. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku predviđeno je pravo stranke da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, čime je propisan pravni put za ostvarivanje prava na naknadu ove vrste imovinske štete . Navedenim zakonom je propisano da sud prilikom odlučivanja o predmetnoj tužbi primenjuje odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku . Uz to, propisano je da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu objektivna.

Međutim, kada je reč o naknadi imovinske štete nastale zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, u kome svojstvo izvršnog, odnosno stečajnog dužnika ima privredno društvo koje je u vreme nastanka obveze imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital, treba imati u vidu i napred navedene stavove Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države i prava na naknadu imovinske štete u tim slučajevima , a koje je dosledno prihvatio i Ustavni sud u svojoj praksi. Prema stanovištu Evropskog suda, kad god se utvrdi povreda Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili njenog Protokola broj 1, podnosiocima predstavki se dosuđuje naknada materijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda, Ustavni sud je u svojim odlukama , u cilju otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, utvrđivao i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu.

Po oceni Ustavnog suda, sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Dakle, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud naglašava da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja .

Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu da su , u međuvremenu, i nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda i Ustavnog suda, kao i na navedeni Zaklj učak Vrhovnog kasacionog suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da Viši sud u Leskovcu u osporenim presudama nije na ustavnopravno prihvatljiv način tumačio odredbe merodavnog materijalnog prava o odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu imovinske štete, kada je ocenio da podnosioci kao tužioci nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Višeg suda u Leskovcu podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon,i 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavne žalbe podnosilaca u ovom delu, odlučujući kao u tač. 1, 3. i 5. izreke .

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenih presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 193/18 od 8. marta 2018. godine, Gžrr. 238/18 od 29. marta 2018. godine i Gžrr. 379/18 od 15. juna 2018. godine i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese nove odluke o žalbama tužilaca , odnosno tuženog izjavljenim protiv presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 117/17 od 6. decembra 2017. godine, Prr1. 159/17 od 19. januara 2018. godine i Prr1. 46/18 od 22. marta 2018. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ust avnom sudu, odlučeno kao u tač. 2 , 4. i 6. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporene presude, tako da će se o osnovanosti predmetnih tužbenih zahteva za naknadu imovinske štete ponovo odlučivati pred nadležnim sudom.

7. Odlučujući o zahtevima podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioce. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prav a otkloniti poništajem osporenih ak ata. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ove zahtev e kao neosnovan e, odlučujući kao u tački 7. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 8. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47 . stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti