Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, gde su kolegama podnosilaca zahtevi usvajani, predstavlja povredu principa pravne sigurnosti i jednake zaštite prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5238/2011
13.11.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi D. B . i V . B . V, obe iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. B . i V . B . V . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2410/10 od 9. marta 2011. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . B . i V . B . V, obe iz B, izjavile su 26. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2410/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnositeljke ustavne žalbe pravni sledbenici sada pok. J. B . koji je bio zaposlen u J . p . za v . s . „J . A .“ na radnom mestu „kapetana na avionu DC 10“; da je poslodavac pravnom prethodniku podnositeljki ustavne žalbe rešenjem odobrio neplaćeno odsustvo u trajanju od godinu dana počev od 1. marta 2000. godine, pa do 1. marta 2001. godine, radi odlaska na rad u Ganu, nakon čega mu je neplaćeno odsustvo produženo za još godinu dana; da je nakon upućivanja na neplaćeno odsustvo , „J . A .“ sa tužiocem zaključio ugovor i aneks ugovora, na osnovu kojih se sada pok. J. B . obavezao da plaća „J. A .“ mesečno iznos od 600 tadašnjih nemačkih maraka ; da je sada pok. J. B. uplatio poslodavcu ukupan iznos od 4.439 američkih dolara; da podnositeljke smatraju da su navedeni ugovor i aneks ugovora ništavi, jer su suprotni pojedinačnom kolektivnom ugovoru kod tuženog kojim je propisano da se stručno osposobljavanje i usavršavanje vrši na teret preduzeća; da je ovakav vid nameta r azrezan samo pilotima; da je visina naknade koju su letači, pa i pravni prethodnik tužilja bili u obavezi da plaćaju poslodavcu, varirala po slobodnoj oceni Generalnog direktora; da je Okružni sud u Beogradu u konačnom ishodu u svajao identične tužbene zahteve kolega sa posla pravnog prethodnika podnositeljki, nalazeći da su takvi ugovori i aneksi ugovora - ništavi. Podnositeljke ustavne žalbe kao dokaz za svoje tvrdnje o različitom postupanju sudova dostavljaju presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3327/2008 od 9. jula 2008. godine i Gž1. 1621/2008 od 9. aprila 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 68/09 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P1. 68/09 od 7. jula 2009. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilja , ovde podnositeljki ustavne žalbe, u delu kojim su zahtevale da sud utvrdi da su ništ ave i bez pravne važnosti odluke generalnog direktora tuženog AD za v. s. „J. A .“ broj 620 od 27. juna 1994. godine, broj 758 od 16. aprila 1999. godine i broj 1220 od 23. jula 1999. godine; stavom drugim izreke je utvrđeno da su ništave i bez pravne važnosti odredbe čl. 4, 5. i 6. ugovora broj 920 od 18. maja 2000. godine, kao i odredbe čl. 4. do 6. aneksa ugovora broj 411 od 20. februara 2001. godine , zaključenih između pravnog prethodnika tužilja - sada pok. J. B . i tuženog ; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiljama solidarno isplati iznos od 4.439 američkih dolara, sa domicilnom kamatom poč ev od 28. februara 2003. godine pa do konačne isplate , sve u dinarskoj protivvrednosti, dok je stavom četvrtim izreke obavezan tuženi da tužiljama na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 103.370 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž1. 2410/10 od 9. marta 2011. godine preinačena je presuda Opštinskog suda P1. 68/09 od 7. jula 2009. godine, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što su tužbeni zahtevi tužilja odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno , da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je sada pok. J . B . bio zaposlen kod tuženog AD za v. s . „J . A .“ na poslovima kapetana DC-10 (zvanje je stekao 1. februara 1993. godine); da je na osnovu odluke tuženog broj 620 od 27. juna 1994. godine (donete na osnovu člana 32. Statuta tuženog broj 638 od 25. maja 1992. godine), generalni direktor tuženog u cilju održavanju nivoa stručnog znanja i osposobljenosti radnik a doneo odluku da radnik može biti upućen na rad u drugo preduzeće u inostranstvu, da će ukoliko radnik sklapa ugovor samostalno ili preko strukovnog udruženja sa drugim preduzećem u inostranstvu, odnos sa „J. A .“ biti regulisan ugovorom, da se radnik za to vreme nalazi se na neplaćenom odsustvu sa pravima i obavezama shodno zakonskim propisima, da u momentu povratka sa neplaćenog odsustva on ne može biti proglašen tehnološkim viškom, da je radnik dužan da „J. A .“ svakog meseca izvrši uplatu u određenom procentu, koji ne može biti niži od 10% neto zarade radnika ostvarene na radu van „J. A .“ (što se reguliše pojedinačnim ugovorom zaključenim između radnika i „J. A .“), da se to mesečno plaćanje vrši kao naknada za ulaganje radi stručnog osposobljavanja i obnavljanja stručnih znanja radnika (tačka 5.); da je odlukom broj 758 od 16. aprila 1999. godine (sa izmenama i dopunama iste pod brojem 758/1 od 28. aprila 1999. godine i brojem 892 od 31. maja 1999. godine) određeno da se za vreme trajanja ratnog stanja iz odluke broj 620 brišu st. 1. i 2. tačke 5. i menjaju iznosi paušalnih naknada za sve zaposlene koji su zaključili ugovor pod uslovima za rad u drugim preduzećima u inostranstvu do isteka tih ugovora; da je odlukom broj 1220 od 23. jula 1999. godine određeno da se st. 1. i 2. tačke 5 . odluke broj 620 brišu , tako što je zaposleni dužan da svakog meseca izvrši uplatu naknade „J . A .“ u paušalnom iznosu od 600 nemačkih maraka na radnom mestu kapetana letilice ; da će zaposlenom, ukoliko redovno ne izvršava svoju obavezu mesečne uplate naknade u visini utvrđenoj tom odlukom, prestati radni odnos, a da se ta odluka primenjuje počev od 27. juna 1999. godine (navedena odluka je doneta zbog nedostatka finansijskih sredstava kao posledica zabrane letenja i ratnog stanja na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, a radi racionalizacije u kompaniji) ; da je odlukom generalnog direktora tuženog broj 1188 od 18. maja 2001. godine određeno da prestaje da važ i odluk a broj 620 (sa izmenama i dopunama br. 8729 i 1220) a da ugovori , odnosno aneksi ugovora koje „J . A .“ zaključuje sa zaposlenima na osnovu tih odluka i rešenja odobrenih neplaćenih odsustva po tom pravnom osnovu, ostaju da važe do isteka ugovora i odobrenog neplaćenog odsustva; da je aneks ugovora broj 920 od 18. maja 2000. godine i broj 411 od 20. februara 20 01. godine zaključen između sada pok. J. B . i tuženog, da je članom 1. određeno da u cilju održavanja stručnog znanja i osposobljenosti pod uslovima utvrđenim odlukom broj 620 o odobrenom neplaćenom odsustvu i odlukom broj 1220 , zaposleni odlazi na rad u Ganu na poslovima kapetana na DC-10 počev od 1. marta 2001. godine, pa do 1. marta 2002. godine, da je članom 4 . navedenog ugovora određeno da je na ime naknade za ulaganje tuženog u stručno osposobljavanje tužioca i obnavljanje njegovog stručnog znanja, zaposleni obavezan da svakog meseca „J . A .“ uplaćuje naknadu u paušalnom iznosu od 600 nemačkih maraka, da je članom 5. navedenog ugovora određeno da se zaposleni obavezuje da će uplatu te naknade vršiti redovno svakog meseca najkasnije do petog u mesecu za prethodni mesec, da je članom 6. navedenog ugovora određeno da će se ugovor raskinuti i da će zaposlenom prestati radni odnos u „J. A .“ ukoliko zaposleni redovno ne izvršava obavezu iz člana 4. ugovora; da je prethodno rešenjima tuženog broj 44 od 22. maja 2000. godine sada pok. J. B . za period od 1. marta 2000. do 28. februara 2001. godine odobreno neplaćeno odsustvo radi odlaska u Ganu na poslove kapetana DC-10 sa kojim je tuženi zaključio ugovor samostalno, odnosno da će se prava i obaveze koje proizlaze iz odluke generalnog direktora broj 620 sa izmenama iste odluke , regulisati pojedinačnim ugovorom između zaposlenog i tuženog, da je rešenjem broj 42 od 12. marta 2001. godine sada pok. J. B . odobreno neplaćeno odsustvo u periodu od 1. marta 2001. godine, pa do 28. februara 2002. godine radi odlaska u Ganu na poslovima kapetana DC-10 (pod istim uslovima kao u prethodnom rešenju), da je sada pok. J. B . tuženom uplatio odgovarajuće iznose u američkim dolarima i da je rešenjem tuženog broj 01-12605 od 7. decembra 2001. godine sada pok. J. B . utvrđen prekid neplaćenog odsustva, da je raspoređen na radno mesto kapetana počev od 15. oktobra 2001. godine, i da je rešenjem tuženog broj 01-14913/01725 od 4. novembra 2002. godine sada pok. J. B . prestao radni odnos dana 12. novembra 2002. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom.

Dalje je navedeno da je prvostepena presuda u pobijanom delu izreke zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je preinačena, a tužbeni zahtevi tužilja odbijeni kao neosnovani; da je sada pok. J. B . zaključio ugovor o radu broj 920 od 18. maja 2000. godine i aneks toga ugovora broj 411 od 20. februara 2001. godine, kao zaposleni sa tuženim poslodavcem na osnovu saglasno izraženih volja i radi regulisanja njihovih međusobnih prava i obaveza; da je ugovorena obaveza pok. J . B . da drugoj strani - tuženom poslodavcu plaća naknadu, definisana članom 4. tog ugovora kao naknada za ulaganje „J . A .“ u njegovo stručno osposobljavanje i obnavljanje stručnog znanja; da ta ugovorena klauzula nije protivna prinudnim propisima, jer tada važeći Zakon o radnim odnosima nije zabranjivao poslodavcu i zaposlenom da ugovore način pokrića troškova koje poslodavac ima povodom ulaganja u stručno osposobljavanje zaposlenog za period dok on, na osnovu slobodno izražene volje, ne radi kod poslodavca već u drugoj ino-kompaniji kao u konkretnom slučaju ; da je stvar volje ugovornih strana bila, i s tim u vezi slobodan izbor sada pok. J. B , da li će prihvatiti ponuđene uslove ili ne; da je u tom smislu sada pok. J . B . bio slobodan u izboru i da se saglasio da uplaćuje naznačene devizne iznose od zarade koju ostvari u Gani; da je spornim ugovorima i aneksima ugovora o radu sada pok. J. B . sa tuženim regulisao svoja prava, između ostalih da jedan deo zarade kao naknadu iz naznačenog osnova uplaćuje na račun tuženog u iznosu 600 nemačkih maraka mesečno, što je i činio; da se radi o ugovoru koji je inter partes, te da je zahvaljujući tom ugovoru sada pok. J. B . bio u povoljnijem položaju od ostalih zaposlenih, jer je ostvarivao veću zaradu za vreme dok traju sankcije , a na osnovu odobrenih neplaćenih odsustava; da je stoga pogrešan zaključak prvostepenog suda da su odredbe čl. 4, 5. i 6. spornog ugovora i odredbe čl. 4. do 6. aneksa tog ugovora apsolutno ništave i protivne prinudnim propisima; da kako je sada pok. J . B . tuženom isplatio iznos od 4.439 američkih dolara u izvršenju označenog ugovora i aneksa, što je bila i njegova obaveza u skladu sa naznačenim aneksom i ugovorom, preinačena je i odluka u stavu trećem izreke ožalbene presude i odbijen zahtev tužilja za povraćaj datog, s obzirom na to da je pok. J . B . tuženom utuženi iznos isplatio u izvršenju ugovora i aneksa; da je u prilog tome i činjenica da sada pok. J. B . nije bio pripravnik koji stiče znanje u okviru amortizacionog perioda, već je bio pilot DC-10 od 1. februara 1993. godine, a kako su predmetni ugovori i aneksi ugovora zakoniti i proizvode pravna dejstva, tužilje ne mogu osnovano potraživati povraćaj datog; da kako je za isplatu utuženog iznosa postojao osnov, to se ne radi o neosnovanom obogaćenju iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Presudom Opštinskog suda P1. 1596/07 od 22. februara 2008. godine, pored ostalog, u stavu drugom izreke utvrđeno je da su ništave i bez pravne važnosti odredbe čl. 4. 5. i 6. ugovora broj 1203 od 18. maja 2001. godine zaključenog između tužioca S. V. i tuženog AD za v. s . „J. A .“, dok je u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 698 američkih dolara i 1.600 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate.

Presudom Okružnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud), priloženom uz ustavnu žalbu, Gž1. 1621/08 od 9. aprila 2008. godine, potvrđena je navedena prvostepena presuda Opštinskog suda P1. 1596/07 od 22. februara 2008. godine. U obrazloženju te drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužiocu odlukom v. d. generalnog direktora tuženog od 22. maja 2001. godine odobreno neplaćeno odsustvo u periodu počev od 1. aprila 2001. godine, pa do 1. aprila 2002. godine radi odlaska na rad u Ganu, u G. A ., A.-G.; da je ugovorom broj 1203 od 18. maja 2001. godine zaključenim između tužioca i tuženog propisano da je u cilju održavanja stručnog znanja i osposobljenosti odlučeno da tužilac (zaposleni) odlazi u Ganu na rad na poslovima F/E na DC-10; da je članom 4. ugovora ugovoreno da na ime naknade za ulaganje tuženog u stručno osposobljavanje i obnavljanje stručnog znanja, tužilac se obavezuje da tuženom uplaćuje 400 nemačkih maraka mesečno kao naknadu; da je članom 5. ugovoreno da se tužilac obavezuje da će uplatu označene naknade vršiti redovno svakog meseca; da je članom 6. ugovora ugovoreno da ukoliko tužilac ne bude poštovao član 4. ugovora isti će se raskinuti, a zaposlenom će prestati radni odnos kod tuženog; da su navedene odredbe ugovora suprotne odredbama čl. 60. i 62. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog kojima je bilo propisano da stručno obrazovanje i specijalizacija pada na teret tuženog; da tuženi nije dokazao da naplaćeni mesečni iznosi predstavljaju troškove koje je tuženi imao za obuku i sticanje letačke dozvole tužioca; da je član 6. ugovora suprotan imperativnim odredbama Zakona o radnim odnosima, jer neplaćanje navedenog iznosa ne može biti osnov za prestanak radnog odnosa, već jedino za naknadu materijalne štete ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi; da kako je za navedene odredbe ugovora utvrđeno da su ništave, stoga postoji obaveza tuženog da tužiocu isplati utužene iznose.

Identičan stav Okružni sud je zauzeo i u apostrofiranoj presudi Gž1. 3327/08 od 9. jula 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući najpre navode podnositeljki ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Okružnog suda i Apelacionog suda, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao sudovi poslednje instance, zauzimali različite stavove vezane za ništavost odredaba spornih ugovora i naknade štete, odnosno obaveze vraćanja datog, sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud utvrdio da su odredbe čl. 4, 5. i 6. predmetnih ugovora ništave, te da je tuženi dužan da vrati iznose koje je primio od tužilaca, koji su se nalazili u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe. Sa druge strane, Apelacioni sud je zauzeo suprotan stav, smatrajući da zaključeni ugovor i aneks nisu u suprotnosti sa odredbama Zakona o radnim odnosima i Zakona o obligacionim odnosima, te da stoga nema mesta utvrđenju njihove ništavosti, a posledično ni prava na povraćaj prethodno datog i potom utuženog iznosa.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni sudovi kao sudovi poslednje instance u postupcima , u suštini, donosili različite presude o osnovanosti tužbenih zahteva, a koji su se zasnival i na praktično identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju, te da su na taj način podnositeljke ustavne žalbe, kojima su odbijeni tužbeni zahtevi , dovedene u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioc i čiji su tužbeni zahtevi usvajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa parničnih sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim postupanjem ranije Okružnog suda u Beogradu u osporenoj presudi i sada Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnositeljkama ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava , pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda Gž1. 2410/10 od 9. marta 2011. godine, sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog zajemčenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu drugostepenu presudu, utvrdio da ona sadrži detaljno argumentovano i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljki ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi materijalnih ili procesnih garancija prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud preispita i oceni oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda Gž1. 2410/10 od 9. marta 2011. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da tvrdnje da su u predmetnom parničnom postupku podnositeljke ustavne žalbe diskriminisane, i to samo zbog krajnjeg ishoda spora, nisu ustavnopravno prihvatljive. Ovo stoga što u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno konkretno pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

Ustavni sud je Odlukom Už-5238/2011 od 10. decembra 2014. godine usvojio ustavnu žalbu Dubravke Buta i Vesne Buta Vučković utvrdivši da je Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2410/2010 od 9.3.2011. godine podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. U preostalom delu ustavna žalba je odbačena.

Sa ovakvom Odlukom Ustavnog suda nisam saglasan u odnosu na neprihvatanje, odnosno odbacivanje ustavne žalbe za istaknutu povredu prava na pravično suđenje. Stoga saglasno odredbi člana 60. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda dajem pisano obrazloženje razloga zbog kojih sam izdvojio mišljenje u odnosu na deo odluke o odbacivanju ustavne žalbe i date razloge za takvo presuđenje.

Tim povodom najpre ističem da je Ustavni sud saglasno većinskom opredeljenju odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje uprkos negativnom mišljenju Odbora za ustavne žalbe iz oblasti građanskog prava u odnosu na takvu odluku i ukazivanja na neophodnost meritornog odlučivanja o tom delu ustavne žalbe i usvajanju iste poništenjem pobijane presude Apelacionog suda u Beogradu.

Naime, kod nespornog stava da je Apelacioni sud u Beogradu donošenjem osporene presude Gž1. 2410/2010 od 9. marta 2011. godine povredio pravo na jednaku zaštitu prava podnositeljkama ustavne žalbe sud je morao oceniti i materijalno pravne posledice takvog presuđenja u odnosu na Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Ustavnom žalbom je ukazano na arbitrernost presuđenja kojim je samo zahtev podnositeljki ustavne žalbe odbijen kao neosnovan, dok je ostalim tužiocima na temelju istog činjeničnog i pravnog stanja pružena sudska zaštita dosuđenjem utuženog iznosa. Takve presude su donete od strane Okružnog suda u Beogradu u predmetima Gž1. 1621/08 od 2.aprila 2008. godine i Gž1. 3327/08 od 9. jula 2008. godine. I u jednom i u drugom slučaju, kao i u predmetu koji je osporen ustavnom žalbom, odluke su donete od strane redovnih sudova poslednje instance u odnosu na koje ne postoji mogućnost izjavljivanja revizije.

Ustavni sud je navedene odluke razmotrio i tim povodom utvrdio da su u označenim predmetima Okružnog suda u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi zato što je utvrđeno da je član 6. Ugovora suprotan imperativnim odredbama Zakona o radu, jer ne plaćanje ugovorenog iznosa poslodavcu na ime troškova stručnog osposobljavanja tužilaca ne može predstavljati zakonski osnov za prestanak radnog odnosa, već samo za naknadu materijalne štete za koju je utvrđeno da njeno postojanje nije dokazano.

Suprotno navedenom stanovištu Okružnog suda u Beogradu u pobijanoj odluci Apelacionog suda u Beogradu tužbeni zahtev je odbijen. Po shvatanju tog Suda pokriće troškova koje ima poslodavac povodom ulaganja u stručno osposobljavanje zaposlenih za period dok se on na osnovu slobodno izražene volje nalazi na neplaćenom odsustvu predstavlja zakonsku obavezu zaposlenog.

Prema tome, u sva tri navedena slučaja zaposleni piloti kod „JAT AIRWAYS“ ugovorom su prihvatili obavezu da na ime naknade za ulaganje poslodavca u njihovog stručno osposobljavanje istom plaćaju mesečnu naknadu od 600 odnosno 400 nemačkih maraka kako bi im poslodavac odobrio neplaćeno odsustvo za vreme njihovog radnog angažovanja kao kapetana aviona kod poslodavca u Gani sa kojim su samostalno, dakle bez posredovanja i bilo kakvog uticaja i pomoći „JAT AIRWAYS“, zaključili posebne ugovore. Na takvu ugovornu obavezu sva tri pilota su pristala pod pretnjom prestanka radnog odnosa kod „JAT AIRWAYS“ za slučaj da ugovoreni iznos naknade ne isplate ili neredovno isplaćuju navedenom poslodavcu.

Obzirom na nejednako presuđenje tih slučajeva očito je da su redovni sudovi najviše instance arbitrerno primenili pravo u jednoj od dve različite odluke. Arbitrerno presuđenje je prisutno u odluci u kojoj se tužbeni zahtev usvaja, ili pak u onoj kojom se tužbeni zahtev odbija. I odbijajuća i usvajajuća odluka su utemeljene u istom činjeničnom i pravnom osnovu. Stoga sam mišljenja da se Ustavni sud morao upustiti u meritorno presuđenje i u odnosu na ustavnom žalbom istaknutu povredu prava na pravično suđenje. Sud to nije učinio već je ustavnu žalbu u tom delu odbacio iznoseći lapidaran stav da pobijana odluka „sadrži detaljno argumentovano i jasno obrazloženje zasnovano na ustavno pravno prihvatljivoj i nearbitrernoj primeni merodavnog materijalnog prava“.

Ovakva konstatacija predstavlja paušalno određenje Ustavnog suda bez upuštanja u ocenu pravne valjanosti argumenata o primenjenom materijalnom pravu u odlukama u kojima su tužbeni zahtevi usvojeni, odnosno ustavnom žalbom pobijanoj odluci kojom je tužbeni zahtev odbijen. Mišljenja sam da ocena tih argumenata predstavlja prethodno pitanje i za pravno utemeljenu ocenu osnovanosti ustavnom žalbom istaknute tvrdnje da je samo u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe materijalno pravo arbitrerno primenjeno. Stoga smatram i da je za izneti stav da su u pobijanoj presudi Apelacionog suda u Beogradu dati ustavno pravno prihvatljivi razlozi o nearbitrernom presuđenju, bilo nužno da se Ustavni sud odredi zašto je odbijanje a ne usvajanje tužbenih zahteva iz istog činjeničnog i pravnog osnova zasnovano na pravilnom tumačenju i nearbitrernoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud to nije učinio već je bez reči komentara pravilnosti primene materijalnog prava u ustavnom žalbom pobijanoj odluci odbacio ustavnu žalbu u odnosu na iznetu tvrdnju podnositeljki da je upravo u njihovom slučaju redovni sud arbitrerno presudio i time im povredio pravo na pravično suđenje.

Smatram da je takav pristup Ustavnog suda apsolutno neprihvatljiv iz dva razloga.

Prvo, da bi se mogao zauzeti stav da izneti argumenti i primena materijalnog prava u ustavnom žalbom pobijanoj odluci ne predstavljaju izraz arbitrernog presuđenja Ustavni sud se morao upustiti u meritorno odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje. Samo meritornim presuđenjem Ustavni sud je mogao doći do pravno utemeljenog stava da u ustavnom žalbom pobijanoj odluci nije bilo arbitrernog presuđenja.U tom slučaju, meritornim odlučivanjem Sud je mogao oceniti i pravilnost primenjenog materijalnog prava u odlukama kojim je u istom činjeničnom i pravnom osnovu drugačije presuđeno, odnosno usvojen tužbeni zahtev od strane redovnog suda poslednje instance.

Drugo, usvajanje ustavne žalbe samo u odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava bez poništavanja sudske odluke kojom je ta povreda učinjena predstavlja izraz nedelotvornog postupanja Ustavnog suda. Takvom odlukom Ustavnog suda nisu otklonjene štetne posledice nejednake primene prava u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe. Naprotiv, njima je samo formalno pružena ustavno-sudska zaštita, ali su uprkos nespornoj činjenici da im je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava odlukom Suda uskraćene za zaštitu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Takav postupak Ustavnog suda bi imao smisla da je u postupku meritornog presuđenja pouzdano utvrđeno da odbijanje a ne usvajanje tužbenog zahteva iz istog činjeničnog i pravnog osnova predstavlja pravilno i nearbitrerno presuđenje. Nažalost, Ustavni sud je svoje presuđenje u ovom predmetu sveo samo na formalnu konstataciju učinjene povrede prava na jednaku zaštitu prava uz istovremeno ostavljanje u pravnom poretku sudske odluke kojom je takva povreda učinjena. Jasno je da to nije i ne može biti smisao i cilj delotvorne ustavno-sudske zaštite u postupku po ustavnim žalbama.

To su razlozi zbog kojih nisam mogao stati iza odluke Ustavnog suda da se u ovom predmetu donese procesna umesto meritorne odluke o osnovanosti ustavne žalbe. Ovo utoliko pre što je u pobijanoj odluci zauzeti stav Apelacionog suda u Beogradu o zakonito ustanovljenoj obavezi plaćanja naknade za učinjene troškove u stručnom osposobljavanju zaposlenog upućenog na neplaćeno odsustvo, sam sebi protivurečan. Jer, ako poslodavac nema nikakvih obaveza prema zaposlenom po osnovu njegovog rada jasno je da ne može imati ni troškova za njegovo obrazovanje i stručno osposobljavanje u periodu za koje mu je odobreno neplaćeno odsustvo. Osim toga, a i pod pretpostavkom da je takva mogućnost postojala, poslodavac bi mogao imati pravo na refundaciju ugovorenih izdataka za stručno osposobljavanje zaposlenih samo pod uslovom da je argumentovano dokazao stvarno postojanje tako učinjenih izdataka, a što se iz pobijane odluke ne može zaključiti. Stoga, u odsustvu bilo kog dokaza o učinjenim izdacima za stručno osposobljavanje zaposlenog i ugovorom ustanovljenog osnova za otkaz ugovora o radu zbog neplaćanja nepostojećih izdataka, bilo je više nego nužno da Ustavni sud oceni da li su i kojoj meri takve ugovorne obaveze saglasne zakonu, ili su pak samo izraz iskorišćene nužde zaposlenog da pristane na nametanje takve obaveze prema poslodavcu kao jačoj ugovornoj strani.

SUDIJA USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti