Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Dosuđeni iznos nije u skladu sa praksom Evropskog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-524/2009
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vide Stojanović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Vide Stojanović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 6353/07 od 28. januara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vida Stojanović iz Niša podnela je Ustavnom sudu 4. maja 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 6353/07 od 28. januara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnositeljka, nezadovoljna odlukama nižestepenih sudova, podnela reviziju Vrhovnom sudu Srbije, koji je ukinuo obe presude i predmet vratio na ponovno suđenje; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud ignorisao naloge koje je dao Vrhovni sud Srbije i ponovo usvojio tužbeni zahtev, ne dajući nijedno uverljivo obrazloženje; da je ceo tok postupka prema njoj bio „nekorektan“ i nepravičan; da je nakon odbijanja njene žalbe od strane Okružnog suda u Nišu, podnositeljka izjavila reviziju protiv drugostepene presude, koju je Vrhovni sud odbio kao neosnovanu. Po mišljenju podnositeljke, Vrhovni sud Srbije je „praktično devalvirao“ svoju prvu odluku, ne uvažavajući njena upozorenja da nižestepeni sudovi nisu postupili po nalozima revizijskog suda. Podnositeljka takođe ističe da je u presudi Vrhovnog suda Srbije izostalo adekvatno obrazloženje, kao da je taj sud „karikirao obrazloženje izmišljanjem nepostojećih činjenica“ i razmatrao zahtev za zaštitu zakonitosti koji je bio podnet protiv prve drugostepene presude, koja je ukinuta. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je „označena revizijska presuda“ krajnje nepravična, te predlaže da je Ustavni sud „poništi i zabrani izvršenje ovako nezakonite presude“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 6353/07 od 28. januara 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev Ljubiše Stojanovića iz Niša i obavezana podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena u tom postupku, da tužiocu isplati na ime duga iznos označen u izreci, sa pripadajućom kamatom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude sud je, pored ostalog, naveo: da je u postupku utvrđeno da je tužilac u više navrata pozajmljivao novac sada pokojnom suprugu tužene; da su posle njegove smrti za zakonske naslednike oglašeni, ranije tuženi, sinovi tužene, kao i tužena; da je tužilac tražio vraćanje duga i pre smrti supruga tužene; da sporni novčani iznos još nije vraćen tužiocu i da je tužena, srazmerno naslednom delu, u obavezi da tužiocu izmiri preostali deo duga. Sud je takođe utvrdio da je 23. marta 1999. godine između stranaka izvršena kompenzacija za deo duga, predajom vozila marke „Mercedes“ i da je tužiocu ponuđena kompenzacija za ostatak duga, ali da predmetne stvari nisu bile ispravne, niti praćene odgovarajućom dokumentacijom, te tužilac ponudu nije prihvatio. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da rok vraćanja zajma nije bio ugovoren, sud je datum dospelosti obaveze vraćanja zajma utvrdio primenom odredbe člana 562. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju je takođe navedeno da sud nije prihvatio navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu činjenica vezanih za postojanje ugovora o zajmu, jer je u toku postupka menjala iskaz o tome, kao ni njene navode da je bila izložena pritiscima od strane tužioca, jer nije pružila dokaze da je nadležnim organima prijavila tužioca kao lice koje pokušava da prinudom od nje iznudi novac.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž.1995/08 od 15. jula 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv osporene presude Opštinskog suda u Nišu P. 6353/07 od 28. januara 2008. godine. Donosilac navedene presude je ocenio da je prvostepeni sud u osporenoj presudi raspravio sva pitanja na koja je ukazano revizijskim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1595/07 od 11. jula 2007. godine. U vezi sa predlogom podnositeljke da se održi rasprava pred drugostepenim sudom, istaknuto je da je sud o žalbi odlučivao bez održavanja rasprave, jer je našao da nije potrebno ponavljanje izvedenih dokaza i da je ocenom svakog dokaza posebno i svih zajedno, kako je propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, kao i na osnovu slobodnog sudijskog uverenja izveden zaključak o činjeničnom stanju u ovom predmetu. Sud je cenio i žalbene navode koji se odnose na nepouzdanost i pristrasnost iskaza tužioca i saslušanih svedoka i našao da su u osporenoj presudi dati jasni razlozi zbog kojih prvostepeni sud nije zasnovao odluku na iskazu tužene, već je na osnovu iskaza tužioca i svedoka utvrdio odlučne činjenice koje se odnose na postojanje ugovora o zajmu i datum dospelosti obaveze vraćanja zajma.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3044/08 i SGZZ 862/08 od 19. novembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnositeljke izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.1995/08 od 15. jula 2008. godine i odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv navedene drugostepene presude i osporene presude Opštinskog suda u Nišu. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju revizijske presude istakao da je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu podnositeljka izjavila reviziju zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Odlučujući o osnovanosti revizije, taj sud je zaključio sledeće: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i supruga tužene u dužem vremenskom periodu vršena predaja novca na zajam i da o tome nisu sačinjavane priznanice, niti su ugovarani rokovi vraćanja; da je deo duga tužena vratila predajom polovnog vozila marke „Mercedes“, posle smrti supruga i da je ostao neizmiren sporni novčani iznos; da su pravilno primenjene odredbe člana 557. i člana 562. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu datum vraćanja dela duga. U obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije dalje je navedeno da je, po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, podnositeljka izjavila ovo pravno sredstvo, iz čije sadržine proizlazi da je izjavljen iz razloga iz kojih se ne može izjaviti. Odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 421. u vezi sa članom 401. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je ocenio da isti nije dozvoljen. Polazeći od toga da se navedeno pravno sredstvo može izjaviti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, sud je zahtev odbacio, jer se u njemu ne ukazuje na to da su odluke sudova zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, već se ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud je takođe utvrdio da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1595/07 od 11. jula 2007. godine usvojena revizija koju su izjavili podnositeljka ustavne žalbe i njeni sinovi Aleksandar Stojanović i Ivan Stojanović, koji su u dotadašnjem delu postupka imali svojstvo tuženih. Navedenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinute su presude Okružnog suda u Nišu Gž. 4414/06 od 26. januara 2007. godine i Opštinskog suda u Nišu P. 4572/05 od 6. septembra 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Revizijski sud je našao da nižestepene presude ne sadrže razloge u pogledu odlučnih činjenica, tako da se sa sigurnošću ne mogu ispitati. Po oceni tog suda, ovo se pre svega odnosi na prvostepenu presudu, u kojoj nisu ocenjeni iskazi svedoka, iako između njih ima razlike, niti je prvostepeni sud obrazložio zašto je poklonio veru iskazu tužioca, a ne tuženih. Polazeći od toga da se ni drugostepeni sud nije izjasnio o žalbenim razlozima u pogledu odlučnih činjenica i ocene dokaza, Vrhovni sud Srbije je našao da su oba suda učinila istu bitnu povredu postupka. U ponovnom postupku Opštinski sud u Nišu je 28. januara 2008. godine doneo osporenu presudu P. 6353/07.

4. Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi iznose navodi koji nisu potkrepljeni ustavnopravnim razlozima koji bi ukazivali na postojanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Podnositeljka ustavne žalbe u suštini iskazuje nezadovoljstvo osporenom presudom, tražeći od Suda da preispita njenu zakonitost. Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati dokaze, niti preispitivati pravilnost zaključaka redovnih sudova o izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je prvostepeni sud u osporenoj presudi ignorisao naloge revizijskog suda i ponovo usvojio tužbeni zahtev, ne dajući „nijedno uverljivo obrazloženje“, kao i da je u presudi Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbijena revizija podnositeljke, „izostalo adekvatno obrazloženje“. Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda Opštinskog suda u Nišu obrazložena i da je taj sud izneo razloge za svoju odluku, koja je zasnovana na oceni da podnositeljka ustavne žalbe, kao zakonski naslednik, ima obavezu vraćanja duga nastalog iz ugovora o zajmu između njenog pokojnog supruga i tužioca. Donosilac osporene presude je datum dospelosti obaveze podnositeljke ustavne žalbe utvrdio primenom odredbe člana 562. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisan način određivanja roka za vraćanje zajma ako ga ugovarači nisu odredili, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma. U tom slučaju, saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca, računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da i presuda kojom je odbijena revizija podnositeljke sadrži razloge zbog kojih Vrhovni sud Srbije smatra da revizija nije osnovana, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu odluku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se takođe ukazuje da je postojala „očigledna i neskrivena“ pristrasnost prvostepenog suda, što potvrđuje „nepostojanje adrese tužioca u predmetu, već samo odrednice da je tužilac Ljubiša Stojanović iz Niša“. Navodi ustavne žalbe da podnositeljka ne zna kako bi ostvarila svoja prava, „u slučaju da dođe u poziciju da traži izvršenje“, ne mogu se dovesti u vezu sa povredom prava na nepristrasan sud, niti su u ustavnoj žalbi navedeni drugi razlozi koji ukazuju na pristrasnost suda pred kojim je vođen postupak. U pogledu tvrdnje podnositeljke da je ceo tok postupka prema njoj bio „nekorektan i nepravičan“, Ustavni sud je takođe utvrdio da ista nije potkrepljena bilo kakvim dokazima, već se zasniva na pogrešnom uverenju podnositeljke da je osporena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 6353/07 od 28. januara 2008. godine, doneta u ponovnom postupku, morala biti ukinuta od strane Vrhovnog suda Srbije i da je odbijanjem njene revizije taj sud „devalvirao“ svoju prvu odluku.

U ustavnoj žalbi se navodi i to da Vrhovni sud Srbije nije odlučio o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnositeljka podnela protiv prve drugostepene presude u predmetnom parničnom postupku, a da je u presudi Rev. 3044/08 i SGZZ 862/08 od 19. novembra 2008. godine „karikirao obrazloženje izmišljanjem nepostojećih činjenica“ i odlučivao i o zahtevu za zaštitu zakonitosti, iako je podnositeljka protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.1995/08 od 15. jula 2008. godine izjavila samo reviziju. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku dva puta izjavljivala reviziju i da je Vrhovni sud Srbije prvi put našao da je revizija podnositeljke osnovana. Rešenjem kojim je usvojio reviziju, Vrhovni sud Srbije je ukinuo presude nižestepenih sudova i predmet vratio na ponovno suđenje, pa nije ni trebalo da odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, koji je podnet istovremeno sa revizijom koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv prve presude Okružnog suda u Nišu. Ustavni sud takođe konstatuje da je u ponovnom postupku osporenom presudom takođe usvojen tužbeni zahtev, da je podnositeljka ustavne žalbe osporavala tu presudu u postupku po žalbi, a potom je protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.1995/08 od 15. jula 2008. godine izjavila reviziju, što je Vrhovni sud Srbije i konstatovao u obrazloženju presude Rev. 3044/08 i SGZZ 862/08 od 19. novembra 2008. godine. Polazeći od sadržine prava na pravično suđenje, Ustavni sud ocenjuje da time što je Vrhovni sud Srbije navedenom presudom odlučio i o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet protiv prve drugostepene presude, navedeno ustavno pravo nije ni moglo biti povređeno. Po shvatanju Ustavnog suda, do povrede prava na pravično suđenje, između ostalog, može doći usled propuštanja nadležnog organa da donese odluku o pravnom sredstvu koje je stranka u postupku izjavila, ali ne i u slučaju kada se osporeni akt dodatno razmatra sa aspekta pravnog sredstva. pravnog sredstva koje nije neposredno izjavljeno protiv akta koji je osporen, ali je u tom postupku ranije izjavljen protiv akta kojim je o obavezi podnositeljke odlučeno na isti način, a o kome iz navedenih razloga tada nije ni odlučivano. Ustavni sud pritom ima u vidu specifičnosti zahteva za zaštitu zakonitosti, koje se ogledaju u načinu odlučivanja – istom presudom kojom se odlučuje o reviziji, te u razlozima iz kojih se može podneti – zbog čega su bez uticaja navodi ustavne žalbe da se ranije podneti zahtev „ni činjenično ni pravno ne odnosi na pobijanu presudu“.

Po oceni Ustavnog suda, iz ustavne žalbe i dostavljenih dokaza ne proizlazi očigledno da je osporena presuda u predmetnom parničnom postupku doneta pogrešnom ili arbitrernom ocenom dokaza ili proizvoljnom, odnosno arbitrernom primenom materijalnog prava. Imajući u vidu da se u podnetoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da ocenjujući zakonitost osporene presude postupa kao instancioni sud, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti