Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog kontradiktornog obrazloženja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je drugostepeni sud propustio da oceni žalbeni navod o bitnoj povredi postupka, odnosno o očigledno kontradiktornim razlozima u prvostepenoj presudi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3862/20 od 17. decembra 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3862/20 od 17. decembra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv odbijajućeg dela stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 67/19 od 6. oktobra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 19. januara 2021. godine, preko punomoćnika S. G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3862/20 od 17. decembra 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podneskom od 6. oktobra 2021. godine, podnositeljka je proširila ustavnu žalbu, tako što je, zbog povrede istih odredaba Ustava, izuzev člana 58, osporila i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 699/21 od 22. aprila 2021. godine, kojim nije dozvoljeno odlučivanje o njenoj reviziji podnetoj protiv osporene drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), a zatim je revizija odbačena kao nedozvoljena.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena prvostepena presuda kojom je utvrđena ništavost samo jedne odredbe pobijanog aneksa ugovora o radu, ne i aneksa u celini; da iako su i preostale dve odredbe pobijanog aneksa ugovora o radu u suprotnosti sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, jer taj Zakon ne poznaje radni učinak kao parametar za utvrđivanje plate zaposlenog, niti minimalnu zaradu kao osnovnu platu, sudovi su u tom delu tužbeni zahtev ipak odbili kao neosnovan, pri čemu prvostepeni sud to pitanje uopšte nije razmotrio, dok je drugostepeni sud takvu odluku potvrdio, ne dajući posebno obrazloženje, već samo uz konstataciju da je materijalno pravo u tom delu pravilno primenjeno; da su isti sudovi, postupajući po tužbama drugih zaposlenih kod istog tuženog, zaključili da su potpuno istovetni aneksi ugovora o radu ništavi u celini, na koji način je podnositeljki učinjena i povreda prava na pravnu sigurnost, što je sastavni element prava na pravično suđenje, kao i prava na jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio D. „S.“, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnositeljke i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. D. „S.“ je u podnesku od 28. februara 2025. godine samo ukazao na činjenicu da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 699/21 od 22. aprila 2021. godine odbačena kao nedozvoljena revizija podnositeljke izjavljena protiv osporene drugostepene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. januara 2019. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog D. „S.“, radi utvrđenja ništavosti aneksa ugovora o radu broj 3674/72 od 14. avgusta 2006. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 67/19 od 6. oktobra 2010. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, tako što je ništavost pobijanog aneksa ugovora o radu utvrđena samo za tačku 14.3, dok je u pogledu preostale dve odredbe aneksa (tač. 14.1. i 14.2.) tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan. U stavu drugom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi tužilji ponudio izmenjene uslove rada oličene u pobijanom aneksu, kojim je izmenjen deo ugovora o radu koji se odnosi na obračun i isplatu zarade; da je takvu ponudu tužilja prihvatila, te joj je tuženi po tom osnovu obračunavao i isplaćivao zaradu; da je pobijanim aneksom predviđeno da se ugovor o radu tužilje od 4. juna 2002. godine menja samo u tački 14, tako što zaradu čini osnovna zarada i zarada za radni učinak (tačka 14.1.), pri čemu se iznos osnovne zarade utvrđuje kao minimalna zarada u skladu sa Zakonom radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), a zarada za radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama (tačka 14.2.), te da će se sredstva za zarade zaposlenog isplaćivati iz sopstvenih sredstava tuženog, ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nije obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (sredstva koja tuženi ostvari pružanjem usluga stomatološke zdravstvene zaštite na tržištu), počev od 1. septembra 2006. godine (tačka 14.3.); da kako je tuženi u tačkama 14.1. i 14.2. pobijanog aneksa odredio način i obračun plate u skladu sa važećim propisima, to sud nalazi da navedene odredbe nisu u suprotnosti sa imperativnim normama iz Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u javnim službama, odnosno, da iste nisu ništave i da proizvode pravno dejstvo; da je, međutim, sud našao da je ništava tačka 14.3. pobijanog aneksa ugovora o radu, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud takav stav zauzeo imajući u vidu da isplata plate zaposlenom u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti ne može biti uslovljena obezbeđivanjem sopstvenih sredstava zdravstvene ustanove ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nisu obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, jer pravo na platu imaju svi zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama i ne može se za isti rad u domovima zdravlja različito utvrđivati naknada za rad u jednom istom pravnom licu; da je sud, na osnovu člana 105. Zakona o obligacionim odnosima, odlučio kao u izreci, budući da se tačkom 14.3. pobijanog aneksa ugovora o radu utvrđuju nepovoljniji uslovi rada u odnosu na one koji su utvrđeni Zakonom i Posebnim kolektivnim ugovorom; da to posebno iz razloga što se na prava i obaveze zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, u smislu člana 172. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, primenjuje Zakon o radu, kao matični zakon u oblasti rada, ukoliko navedenim Zakonom nije drugačije određeno, ali se u pogledu načina utvrđivanja plata, dodataka na platu, naknada plate i ostalih primanja, primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, u smislu člana 6a tog Zakona; da se, saglasno članu 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, plate zaposlenih utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom; da osnovicu za obračun plate utvrđuje Vlada, a koeficijent za obračun i isplatu plata utvrđuje se aktom Vlade; da su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plate u javnim službama, donetom u sprovođenju naznačenog Zakona, utvrđeni koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta; da u skladu sa citiranim odredbama, način na koji je u pobijanom aneksu predviđen obračun i isplata zarade tužilji nije zakonit; da pored toga, zaposleni u zdravstvenim ustanovama primaju za svoj rad plate, a ne zarade, što znači da se plate kao naknade za rad zaposlenima ne mogu isplaćivati prema pravilnicima, već isključivo po osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Obe parnične stranke su izjavile žalbu protiv označene prvostepene presude. Tužilja je u svojoj žalbi, pored ostalog, navela da je obrazloženje presude u delu kojim se konstatuje da su odredbe pobijanog aneksa sadržane u tač. 14.1. i 14.2. u skladu sa važećim propisima, suprotno tim propisima, iz čega sledi da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka, jer izreka protivreči datim razlozima.

Odlučujući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 3862/20 od 17. decembra 2020. godine, kojom je žalbe odbio, te je prvostepena presuda u celini potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, u potvrđujućem delu, suprotno navodima žalbe (tuženog), prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući u tom delu dovoljne razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud; da suprotno navodima žalbe tužilje, pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pobijanog aneksa ugovora o radu u celini, jer se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kao i primene materijalnog prava, zbog čega je žalba tužilje odbijena kao neosnovana, pri čemu se ovaj sud koristio ovlašćenjem sadržanim u odredbi člana 396. stav 3. Zakona o parničnom postupku, pa presudu posebno ne obrazlaže.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima. Odredbama člana 386. ZPP je propisano: da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će da zaključi da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (stav 1.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (stav 3.). Odredbom člana 390. ZPP je propisano da će drugostepeni sud presudom da odbije žalbu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu, ako nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti. Odredbama člana 396. ZPP je propisano: da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni bitne žalbene navode i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (stav 1.); da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava (stav 2.); da ako se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u obrazloženju treba da se navedu odredbe koje su povređene, u čemu se povrede sastoje i uočene nedostatke koji su od uticaja za donošenje pravilne odluke (stav 3.).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01 i 62/06 – dr.zakon) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja – 1) predsednika Republike, predsednika i potpredsednika Narodne skupštine, predsednika i zamenika predsednika poslaničke grupe, predsednika i zamenika predsednika stalnog radnog tela Narodne skupštine, narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini, članova Vlade Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada), sudija Ustavnog suda, drugih izabranih lica i imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica u ministarstvima, posebnim organizacijama, sudovima, javnim tužilaštvima, Republičkom javnom pravobranilaštvu, organima za prekršaje i u službama Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade i Ustavnog suda, 2) izabranih, postavljenih i zaposlenih lica u organima i organizacijama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, 3) zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, 4) zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i 5) zaposlenih u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja (član 1.); da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu – 1) osnovice za obračun plata, 2) koeficijenta, 3) dodatka na platu, 4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da se koeficijenti za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. tačka 1), 3), 4) i 5) ovog zakona utvrđuju aktom Vlade (član 8. stav 1.).

Odredbom člana 1. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01, 15/02, 30/02, 32/02, 69/02, 78/02, 61/03, 121/03, 130/03, 67/04, 120/04, 5/05, 26/05, 81/05, 105/05, 109/05, 27/06, 32/06 i 58/2006) bilo je propisano da se ovom uredbom utvrđuju koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih, i to – 1) u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, 2) u javnim službama koje se finansiraju iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, 3) u organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima, pored ostalog, ukazuje na to da prvostepeni sud nije razmotrio pitanje usaglašenosti odredaba tač. 14.1. i 14.2. pobijanog aneksa ugovora o radu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, dok je Apelacioni sud u Beogradu odluku prvostepenog suda u tom delu potvrdio, ne dajući posebno obrazloženje, već samo uz konstataciju da je materijalno pravo pravilno primenjeno.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud najpre konstatuje da Apelacioni sud u Beogradu, saglasno tvrdnjama podnositeljke ustavne žalbe, nije posebno i detaljno obrazložio svoju odluku o žalbi izjavljenoj protiv odbijajućeg dela prvostepene presude, već je iskoristio svoje ovlašćenje iz člana 396. stav 2. ZPP (verovatno usled očigledne omaške se u obrazloženju ukazuje na odredbu stava 3. navedenog člana ZPP), na osnovu kojeg drugostepeni sud, ako presudom žalbu odbija, presudu detaljno ne obrazlaže u slučaju kada prihvati činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

U žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, podnositeljka ustavne žalbe je, pored ostalog, ukazala na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP – da izreka presude protivreči njenim razlozima, u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti tač. 14.1. i 14.2. pobijanog aneksa ugovora o radu. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, u obrazloženju svoje presude, najpre zaključio da su pomenute odredbe pobijanog aneksa u saglasnosti sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Međutim, posebni razlozi za takvu ocenu nisu izneti. Navedenim odredbama pobijanog aneksa ugovorena je struktura plate podnositeljke ustavne žalbe, tako da njenu „zaradu“ čini osnovna zarada i zarada za radni učinak (tačka 14.1.), pri čemu se iznos osnovne zarade utvrđuje kao minimalna zarada u skladu sa Zakonom radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), a zarada za radni učinak na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama (tačka 14.2.). Suštinski, dakle, u tačkama 14.1. i 14.2 pobijanog aneksa ugovora o radu određen je način obračuna plate podnositeljke ustavne žalbe. Kasnije, u delu obrazloženja za odluku kojom je utvrđena ništavost tačke 14.3 pobijanog aneksa, a kojom je bilo ugovoreno da će se sredstva za „zarade“ zaposlenog isplaćivati iz sopstvenih sredstava tuženog, ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nije obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, prvostepeni sud je, nakon pozivanja na odredbe člana 2. (parametri za utvrđivanje plate), člana 3. stav 1. (da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada) i člana 8. stav 1. (da koeficijente obračun i isplatu plata takođe utvrđuje Vlada svojim aktom) Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zaključio da način na koji je u pobijanom aneksu predviđen obračun i isplata zarade/plate podnositeljki nije zakonit.

Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava (materijalnog i/ili procesnog) ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je, u okolnostima konkretnog slučaja, Apelacioni sud u Beogradu nesumnjivo bio dužan da oceni žalbeni razlog o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP, jer obrazloženje prvostepene presude sadrži očigledno kontradiktorne razloge za odluku o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti odredaba pobijanog aneksa ugovora o radu sadržanih u tač. 14.1. i 14.2, budući da sud najpre konstatuje da su te odredbe u saglasnosti sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, pri čemu posebni razlozi za takvo stanovište nisu izneti, a kasnije, nakon pozivanja na relevantne odredbe navedenih propisa, zaključuje da način obračuna plate podnositeljke ustavne žalbe, koji je upravo tim odredbama pobijanog aneksa bio ugovoren, nije zakonit. Ustavni sud smatra da se kasnija argumentacija, kao i pomenuti zaključak prvostepenog suda, iako su izneti u delu obrazloženja koji se tiče utvrđenja ništavosti tačke 14.3. pobijanog aneksa, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom te odredbe, imajući u vidu da se prvostepeni sud prethodno već izjasnio zašto tu odredbu smatra ništavom (jer isplata plate zaposlenom u stomatološkoj zdravstvenoj zaštiti ne može biti uslovljena obezbeđivanjem sopstvenih sredstava zdravstvene ustanove ostvarenih po osnovu pružanja stomatološke zdravstvene zaštite koja nisu obuhvaćena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja).

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3862/20 od 17. decembra 2020. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv odbijajućeg dela stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 67/19 od 6. oktobra 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Što se tiče osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 699/21 od 22. aprila 2021. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog revizijskog rešenja. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog kontradiktornog obrazloženja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti