Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 19 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 19 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.900 evra. Deo žalbe protiv rešenja o protivizvršenju odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Mojsilović, Dragana Mojsilovića i Ljiljane Mojsilović, svih iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Mojsilović, Dragana Mojsilovića i Ljiljane Mojsilović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici, u predmetu P. 9/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici P. 446/07), povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vere Mojsilović, Dragana Mojsilovića i Ljiljane Mojsilović izjavljena protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 13067/07 od 12. avgusta 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž . 2982/09 od 4. marta 2009. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

4. Nalaže se nadležnim sudovima da u predmetu iz tačke 1. preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Mojsilović, Dragan Mojsilović i Ljiljana Mojsilović, svi iz Ivanjice, su 26. oktobra 2011. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinic a u Ivanjici u predmetu P. 9/10, kao i protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 13067/07 od 12. avgusta 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 2982/09 od 4. marta 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i članom 17. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 28. januara 1993. godine; da je nakon deset godina odlučeno samo o jednom od tužbenih zahteva; da je u nastavku postupka pravnosnažno odlučeno i o ostalim tužbenim zahtevima, te da su podnosioci naplatili svoja potraživanja u izvršnom postupku, ali je navedena pravnosnažna presuda ukinuta revizijskim rešenjem; da je nakon toga izvršni sud, na predlog jednog od tuženih, doneo osporena rešenja o protivizvršenju „suprotno izričitoj i jasnoj zabrani vraćanja primljenih sredstava, propisanoj članom 216. Zakona o obligacionim odnosima (...) kršeći očigledno zakon na štetu podnosilaca i njihovo pravo na imovinu; da je povredama materijalnopravnih i procesnih normi koje propisuju sadržinu i obrazloženja presuda, povređeno pravo na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima, zajemčeno članom 36. Ustava i članom 17. Evropske konvencije. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih prava, prizna pravo podnosiocima na naknadu štete i poništi osporene odluke. Podnosioci su tražili i da im se „dosude“ troškovi sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao i član 170. Ustava, dok je stavom 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici, P. 9/10, kao i u ostalu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, zajedno sa D.M, su 28. januara 1993. godine, kao tužioci, podneli Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu za naknadu štete protiv tuženog S.P. U tužbi je navedeno da je tuženi, upravljajući motornim vozilom pod dejstvom alkohola izazvao saobraćajni udes u kome je preminuo R.M. – suprug tužilje V.M, otac tužilaca – mal. D.M. i Lj.M, kao i sin tužilje D.M. Tužbom je traženo da sud obaveže tuženog: da svim tužiocima naknadi štetu u navednom novčanom iznosu na ime pretrpljenih psihičkih bolova usled smrti bliskog srodnika; da tužiocima - deci preminulog isplati navedeni novčani iznos na ime naknade za izgubljeno izdržavanje, kao i da im taj iznos isplaćuje i ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi; da tužilji V.M. naknadi troškove sahrane, davanja pomena i podizanja spomenika. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 104/93.

Opštinski sud u Ivanjici je, nakon održanog prvog ročišta za glavnu raspravu 1. marta 1993. godine, na narednom ročištu doneo rešenje P. 104/93 od 5. aprila 1993. godine, kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je pokrenut protiv tuženog S.P. pred Vojnim sudom u Tivtu.

Nakon što su podneskom od 23. februara 1995. godine tužioci obavestili sud da je pravnosnažnom presudom Vojnog suda u Podgorici IK. 211/94 od 1. decembra 1994. godine okrivljeni S.P, tuženi u predmetnom parničnom postupku, oglašen krivim za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4, a u vezi sa krivičnim delom ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 195. stav 3, u vezi stava 1. Krivičnog zakona Srbije i zatražili da se prekinuti postupak nastavi, Opštinski sud u Ivanjici je zakazao naredno ročište za 13. april 1995. godine.

Predmet je u nastavku postupka dobio broj P. 103/95, a do donošenja prve prvostepene presude zakazano je 21 ročište, od kojih je 12 održano. U toku ovog dela postupka tužilja D.M. je preminula, te je njena tužba povučena, a tužioci su proširili tužbu, označivši kao tužene i organizaciju za osiguranje „Sarajevo osiguranje“ (čiji je pravni sledbenik kasnije bila organizacija „Kolubara osiguranje“, a njen sledbenik „Kolos osiguranje“ d.d.) i Kompaniju za osiguranje „Dunav“ - specijalizovana filijala za rešavanje šteta sa inostranim elementom, Beograd.

Nakon zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Ivanjici doneo je presudu P. 103/95 od 17. avgusta 1999. godine, kojom je u prvoj tački izreke delimično usvojio tužbene zahteve tužilaca i obavezao tužene S.P. i društvo za osiguranje „Kolos osiguranje“ da tužiocima solidarno naknade štetu po navedenim osnovama u određenim novčanim iznosima, dok je u drugoj tački izreke odbio tužbene zahteve tužilaca u odnosu na trećetuženog, kao i u odnosu na prvotuženog i drugotuženog u delu preko dosuđenog, a do traženog novčanog iznosa. Protiv ove presude žalbe su izjavili tužioci, kao i prvotuženi i drugotuženi. Rešavajući o navedenim žalbama, Okružni sud u Užicu doneo je 14. marta 2000. godine rešenje Gž. 508/00, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 103/95 od 17. avgusta 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 111/00. Nakon dva održana i tri neodržana ročišta, Opštinski sud u Ivanjici je doneo delimičnu presudu P. 111/00 od 9. februara 2001. godine, kojom je odlučio samo o naknadi štete zbog pretrpljenih psihičkih bolova, tako što je prvim stavom izreke delimično usvojio ovaj tužbeni zahtev tužilaca i obaveza o prvotužen og i drugotužen og da tužiocima solidarno isplate navedene novčane iznose, dok je drugim stavom izreke ovaj tužbeni zahtev preko dosuđenih novčanih iznosa, a do traženih u odnosu na prvotuženog i drugotuženog , odbi o kao neosnovan, kao i u celini u odnosu na trećetuženog. Tužioci, prvotuženi i drugotuženi su protiv ove presude izjavili žalbe. Okružni sud u Užicu, odlučujući o navedenim žalbama, doneo je presudu Gž. 838/01 od 26. aprila 2001. godine, kojom je odbio kao neosnovane ove žalbe i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda u Ivanjici 111/00 od 9. februara 2001. godine. Protiv ove drugostepene presude tužioci i drugotuženi su izjavili revizije, koje su presudom Vrhovni sud Srbije Rev. 4415/01 od 10. oktobra 2002. godine odbijene kao neosnovane.

Posle donošenja ove revizijske presude, tužioci su podneskom od 11. februara 2003. godine povukli tužbu u odnosu na trećetuženog. U daljem toku prvostepenog postupka zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Nakon što je Opštinski sud u Ivanjici 28. marta 2005. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu označenim brojem P. 111/00, istog dana doneo je presudu P. 251/05 (iz spisa predmeta se ne vidi kada je i zašto promenjen broj predmeta), kojom je obavezao prvotuženog i drugotuženog (sada organizacija za osiguranje „Polis“ a.d.) da tužiocima solidarno isplate navedene novčana iznose na ime naknade štete i to tužilji V.M. za troškove sahrane, davanja pomena i izgradnju i postavljanje nadgrobnog spomenika, a tužiocima D.M. i Lj.M. zbog izgubljenog izdržavanja. Protiv ove presude drugotuženi je izjavio žalbu. Presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 1099/05 od 20. septembra 2005. godine navedena žalba je odbijena kao neosnovana i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 251/05 od 28. marta 2005. godine. Protiv drugostepene presude drugotuženi je izjavio reviziju. Rešavajući o naved enoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 206/06 od 15. maja 2007. godine, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Užicu Gž. 1099/05 od 20 septembra 2005. godine i presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 251/05 od 28. marta 2005 godine u odnosu na drugotuženog i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ovo rešenje dostavljeno je parničnim strankama septembra 2007. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 446/07, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 26. avgust 2008. godine, koje nije održano na zahtev punomoćnika tužilaca. U 2008. godini zakazana su i održana još dva ročišta za glavnu raspravu, a u 2009. godini – dva ročišta (24. septembra i 18. novembra).

U 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji , postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici, a predmet je dobio broj 9/10. Na ročištu održanom 4. m arta 2010. godine, rešenjem P. 9/10 određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke, kao i veštak, koji je, međutim, dopisom od 25. marta 2010. godine obavestio parnični sud da zbog sprečenosti nije u mogućnosti da izvrši zadatak, te je taj sud na ročištu održanom 14. maja 2010. godine, novim rešenjem, odredio drugog veštaka. Ovo rešenje je dostavljeno veštaku 9. decembra 2010. godini. S obzirom na to da je i ovaj veštak, dopisom od 21. decembra 2010. godine, obavestio parnični sud da nije u mogućnosti da izvrši zadatak, parnični sud je rešenjem od 25. avgusta 2011. godine odredio novog veštaka. Do dostavljanja spisa predmeta na uvid Ustavnom sudu 23. decembra 2011. godine, parničnom sudu nije dostavljen nalaz veštaka.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i („Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranog člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici 28. januara 1993. godine, traje sad već 19 godina, kao i da taj postupak još nije okončan. Ustavni sud ukazuje da je u toku navedenog perioda postupak bio u prekidu dve godine, kao i da je o zahtevu za naknadu nematerijalne štete konačno odlučeno revizijskom presudom od 10. oktobra 2002. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanje organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak složenijeg činjeničnog stanja, s obzirom na to da u postupku učestvuje više lica kao suparničara i na strani tužioca i na strani tuženog, kao i jer je tužbom istaknuto više tužbenih zahteva za naknadu štete, kako materijalne, tako i nematerijalne.

Ustavni sud je ocenio i da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli navedenom trajanju postupka, kao i da su zahtevi postavljeni u tom postupku od izuzetnog značaja za podnosioce, imajući u vidu činjenicu da je šteta čiju naknadu su tražili nastala usled smrti njihovog supruga, odnosno oca. Prema oceni Ustavnog suda, u ovakvoj situaciji nadležni sudovi su morali da postupaju sa posebnom pažnjom, trudeći se da omoguće da se postupak okonča u što kraćem roku. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi nisu tako postupali. Naime, prvostepeni sud je tek nakon skoro godinu dana od dostavljanja parničnim strankama revizijskog rešenja od 15. maja 2007. godine, zakazao prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku, u kome je u 2009. i 2010. godini zakazao samo po dva ročišta, dok u 2011. godini nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. Ustavni sud je konstatovao da su u navedenom periodu postojale izvesne poteškoće u određivanju veštaka, ali je ocenio da taj sud nije postupao u skladu sa načelom ekonomičnosti, odnosno da nije preduzeo sve neophodne mere da se taj dokaz i izvede. Naime, parnični sud je tek nakon sedam meseci od kako je rešenjem od 14. maja 2010. godine odredio veštaka, tom veštaku dostavio spise predmeta. Zatim, mada je taj veštak obavestio parnični sud 21. decembra 2010 godine da nije u mogućnosti da izvrši zadatak, parnični sud je tek 25. avgusta 2011, dakle posle osam meseci, odredio novog veštaka, koji ni posle četiri meseca nije dostavio nalaz sa mišljenjem.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvo Opštinskog suda u Ivanjici, a potom i Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, a u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnim sud ovima mere da se predmetni parnični postupak okonča u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se osporavaju rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 13067/07 od 12. avgusta 2008. godine i rešenje Gž. 2982/09 od 4. marta 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena.

Naime, saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

S obzirom na to da je osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 2982/09 od 4. marta 2009. godine, kako to proizlazi iz obaveštenja Prvog osnovnog suda u Beogradu, dostavljeno punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe 6. aprila 2009. godine, a da je ustavna žalba protiv navedenih akta izjavljena 26. oktobra 2011. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1 tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 19 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti