Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu policijskih službenika i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za naknadu troškova prevoza. Postupak, koji traje preko 12 godina, obeležen je neefikasnošću upravnih organa i kontinuiranim vraćanjem predmeta na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Smedereva, J . J . iz R, gradska opština Sopot, grad Beograd, D. Đ . iz M, gradska opština Sopot, grad Beograd, G. M . iz G , grad Beograd, N. R , R. R , B. Š , B. P . i M. B , svih iz L, gradska opština Grocka, grad Beograd, D. A . iz R, gradska opština Grocka, grad Beograd, N. J . iz V, gradska opština Grocka, grad Beograd, J. R . iz B, gradska opština Grocka, grad Beograd, i N. Lj . iz Z, gradska opština Grocka, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T, J . J, D. Đ, G . M, N . R, R . R, B . Š, B . P, M . B, D . A, N . J, J . R . i N. Lj . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Polic ijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-5707/19-8 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe D. T, J . J, D. Đ, G. M, N . R, R . R, M . B, D . A . i J . R . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, a podnosilaca ustavne žalbe B. Š, B . P, N. J . i N. Lj . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Smedereva i ostala lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 30. aprila 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes cima od 27. juna 2019. godine, 24. januara i 29. juna 2020. godine, kao i 4. januara 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u postupcima koji su vođeni pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-681/09, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 114-05-16/2009-01 i Upr avnim sudom u predmetima U. 10267/10 (2009) i U. 2705/14, kao i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje jedinstvenog postupka u kome se odlučuje o pravu podnosilaca ustavne žalbe na isplatu naknade troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla .

U ustavnoj žalbi je navedeno da su „podnosioci ustavne žalbe zahtev za isplatu troškova prevoza nadležnom organu podneli 25. februara 2009. godine “. Potom je hronološki izložen tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje osporenog postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd broj 120-5707/19-8 i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. D. T , J. J, D . Đ, G . M, N . R , R . R, M . B, D . A . i J . R . (u daljem tekstu: prva grupa podnosilaca ustavne žalbe) su 25. februara 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd podneli zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla za poslednje tri godine do podnošenja zahteva. Navedeni zahtev, koji se nalazi u spisima premeta, nije podnelo četvoro podnosilaca ove ustavne žalbe: N . J, B . Š, B . P . i N . Lj . (u daljem tekstu: druga grupa podnosilaca ustavne žalbe).

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 27. aprila 2009. godine donelo rešenje broj 120-681/09, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev prve grupe podnosilaca ustavne žalbe. Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 114-05-16/2009-01 od 18. juna 2009. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv pomenutog prvostepenog rešenja, pri čemu su u izreci tog rešenja navedeni svi podnosioci ustavne žalbe (prva i druga grupa). Tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja podnela je prva grupa podnosilaca ustavne žalbe. Presudom Upravnog suda U. 10267/10 (2009) od 3. novembra 2010. godine uvažena je njihova tužba i poništeno konačno rešenje.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 114-05-32/2010-01 od 20. januara 2011. godine, kojim je usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 27. aprila 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak.

Rešenje prvostepenog organa broj 120-929/11 od 4. marta 2011. godine , kojim je odbijen kao neosnovan zahtev prve grupe podnosilaca ustavne žalbe, poništeno je rešenjem drugostepenog organ a broj 120-01-345/2011-01 od 18. maja 2011. godine , koji je usvojio žalbu svih podnosilaca i vratio predmet na ponovni postupak.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 18. marta 2013. godine podneo žalbu zbog nedonošenja i nedostavljanja prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku. Ni u jednom pravnom sredstvu koje je korišćeno u prethodno opisanom stadijumu postupka nije navedeno da je prvostepeni organ rešenjima od 27. aprila 2009. godine i 4. marta 2011. godine propustio da odluči o zahtevu druge grupe podnosilaca ustavne žalbe.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-929/2011-1 od 18. aprila 2013. godine, prvi put od pokretanja postupka, odlučio o zahtevu svih podnosilaca ove ustavne žalbe, tako što ga je odbio kao neosnovan. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-264/2013-01 od 20. juna 2013. godine usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, dajući identične razloge kao i u prethodnom rešenju. Ponavljajući svoje ranije iznete razloge, prvostepeni organ je rešenjem broj 120-929/11-2 od 23. avgusta 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev svih podnosilaca, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-702/2013-0 1 od 20. decembra 2013. godine odbio žalbu svih podnosilaca .

Upravni sud je presudom U. 2705/14 od 14. maja 2015. godine uvažio tužbu svih podnosilaca, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-156/2015-01 od 1. jula 2015. godine kojim je usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 23. avgusta 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak, ponavljajući razloge iz svojih ranijih rešenja kojima je usvajao žalbe.

Prvostepeni organ je 26. novembra 2015. godine doneo rešenje broj 120-929/11-3 iste sadržine kao i prethodno poništena rešenja, koje je drugostepeni organ rešenjem broj 114-02-12/2016-01 od 21. marta 2016. godine poništio. Navedeno drugostepeno rešenje je prvostepenom organu dostavljeno 11. aprila 2016. godine.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 112-15/17 od 29. decembra 2016. godine, broj 117-4165/17 od 16. avgusta 2017. godine, broj 120-5707/18 od 1. septembra 2018. godine, broj 120-5707/19 od 10. maja 2019. godine, broj 120-5707/19-1 od 6. avgusta 2019. godine, broj 120-5707/19-2 od 5. novembra 2019. godine, broj 120-5707/19-3 od 14. februara 2020. godine, broj 120-5707/19-4 od 15. juna 2020. godine, broj 120-5707/19-5 od 8. septembra 2020. godine, broj 120-5707/19-6 od 18. novembra 2020. godine i broj 120-5707/19-7 od 22. februara 2021. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev svih podnosilaca ustavne žalbe, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 114-02-12/2017-01 od 20. marta 2017. godine, broj 120-01-678/2017-01 od 29. septembra 2017. godine, broj 120-01-95/2019-01 od 7. marta 2019. godine, broj 114-05-17/2019-01 od 18. jula 2019. godine, broj 114-05-50/2019-01 od 11. oktobra 2019. godine, broj 114-02-2/2020-01 od 24. januara 2020. godine, broj 114-05-12/2020-01 od 27. aprila 2020. godine, broj 114-05-20/2020-01 od 21. jula 2020. godine, broj 114-05-39/2020-01 od 29. oktobra 2020. godine, broj 114-05-2/2021-01 od 22. januara 2021. godine i broj 114-05-12/2021-01 od 15. aprila 2021. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su zbog kašnjenja sa donošenjem prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 21. marta 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ od 16. novembra 2016. godine, potom su zbog kašnjenja sa donošenjem prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 29. septembra 2017. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“ od 8. februara 2018. godine i urgencije za postupanje po navedenoj žalbi, a zbog kašnjenja sa donošenjem drugostepenog rešenja po žalbi protiv prvostepenog rešenja od 1. septembra 2018. godine podneli su dva naknadna zahteva od 18. januara i 5. marta 2019. godine, što je uticalo na donošenje akata zbog čijeg nedonošenja su navedena procesnopravna sredstva bila podneta .

Rešenjem prvostepenog organa 120-5707/19-8 od 21. maja 2021. godine odbačen je zahtev podnosilaca, „s obzirom da u konkretnom slučaju nije reč o upravnoj stvari“.

3.2. Odlukom Ustavnog suda Už-4669/2015 od 18. maja 2017. godine usvojena je ustavna žalba drugih lica, tamo podnosilaca ustavne žalbe, koji takođe imaju svojstvo stranaka u upravnom postupku čiji je tok izložen u tački 3.1. obrazloženja ove odluke, te je utvrđeno pravo tih podnosilaca na naknadu nematerijalne štete u opredeljenim novčanim iznosima i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (član 151. stav 3.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe koje se odnose na poništavanje pobijanog rešenja i odlučivanje o žalbenom zahtevu ili upravnoj stvari bile su sadržane i u članu 232. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu. Potom je utvrdio da je zahtev od 25. februara 2009. godine povodom koga je pokrenut konkretni postupak podnela prethodno označena prva grupa podnosilaca ustavne žalbe, dok se zahtev druge grupe podnosilaca ne nalazi u spisima predmeta, niti je priložen uz ustavnu žalbu. Stoga je Usta vni sud smatrao da je za ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na prvu grupu podnosilaca ustavne žalbe relevantno trajanje predmetnog postupka od 25. februara 2009. godine, što do sada iznosi 12 godina i pet meseci.

Kako se ne može utvrditi kada je druga grupa podnosilaca ustavne žalbe podnela zahtev, Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće okolnosti: da prvostepenim rešenjima od 27. aprila 2009. godine i 4. marta 2011. godine nije odlučeno o njihovom zahtevu; da se razlozi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne obrazlažu propuštanjem prvostepenog organa da navedenim rešenjima odluči o njihovom zahtevu; da se u ustavnoj žalbi pogrešno tvrdi da je tim rešenjima odlučeno o osnovanosti zahteva svih podnosilaca ustavne žalbe; da je zato irelevantno što je drugostepeni organ meritorno rešavao o žalbama tih podnosilaca izjavljenim protiv navedenih prvostepenih rešenja, kojima nije bilo odlučeno o njihovom zahtevu. Stoga je Ustavni sud, u odsustvu dokaza o datumu podnošenja zahteva, smatrao da je u odnosu na tu grupu podnosilaca merodavan period od 18. aprila 2013. godine, kada je prvi put u postupku rešenjem odlučeno i o njihovom zahtevu, što do sada iznosi osam godina i tri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, posebno jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-8639/2015 od 21. februara 2019. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi: da je svrha naknade troškova prevoza da pokrije troškove koje je policijski službenik stvarno imao za dolazak na rad i odlaska sa rada, ali da se, pri tom, mora sprečiti zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako naknadu traži policijski služb enik koji te troškove nije imao; da su upravni organi dužni da utvrde koji dokazi su od značaja za odlučivanje o pravu na naknadu troškova prevoza i da li postoji zakonska obaveza stranke da ih dostavi ili se oni pribavljaju po službenoj dužnosti; da se odbijanje zahteva za naknadu troškova prevoza ne može obrazlagati propuštanjem stranke da dostavi dokaze o postojanju stvarnih troškova prevoza, ako od nje prethodno nije zahtevano da to učini; da će se od stranke tražiti da priloži precizno određene dokaze o stvarnim troškovima prevoza koji se, po zakonu, od nje mogu tražiti.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u dosadašnjem toku postupka doneto 17 prvostepenih i 18 drugostepenih rešenja, kao i dve presude Upravnog suda. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja i kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja u ponovnom postupka. Ipak, neprimereno trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa. Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja je to što je drugostepeni organ u suštini iz istih razloga poništava prvostepena rešenja, propuštajući da u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, spreči uporno nepostupanje prvostepenog organa, tako što bi dopuni o postupak i otkloni o nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te ako bi našao da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem bi poništio prvostepeno rešenje i sam reši o upravnu stvar. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske , predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 16 rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca bio odbijen kao neosnovan, doneo rešenje od 2 1. maja 2021. godine, kojim je zahtev odbačen sa obrazloženjem da se ne radi o stvari o kojoj se može rešavati u upravnom postupku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je uočio da su oni u sledećim situacijama mogli uticati na to da period odlučivanja o njihovom zahtevu za isplatu naknade troškova prevoza bude kraći:

Prvo, prva grupa podnosilaca je žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 18. maja 2011. godine izjav ila tek 18. marta 2013. godine, iako se to moglo učiniti jednu godinu i deset meseci ranije.

Drugo, svi podnosioci su žalbu zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 1. jula 2015. godine izjav ili tek 5. novembra 2015. godine, iako se to moglo učiniti skoro dva meseca ranije.

Treće, u periodu od donošenja drugostepenog rešenja od 21. marta 2016. godine do donošenja novog prvostepenog rešenja od 29. decembra 2016. godine žalba zbog „ćutanja administracije“ je izjavljena 16. novembra 2016. godine, iako se to moglo učiniti šest meseci ranije .

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (ESLjP, presuda Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, stav 35.).

Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir da je Odlukom Už-4669/2015 od 18. maja 2017. godine naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se konkretni postupak okončao u najkraćem roku. Iako navedenom odlukom Ustavnog suda povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena podnosiocima ove ustavne žalbe, ovaj sud ukazuje da je obaveza nadležnih organa da izvrše tu odluku podrazumevala da se osporeni postupak okonča u najkraćem roku i u odnosu na podnosioce ove ustavne žalbe, koji su zajedno sa drugim licima podneli zahtev o kome se u predmetnom postupku rešava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da dugom trajanju osporenog postupka prevashodno doprinosi nedelotvorno i sporo postupanje upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-5707/19-8 svim podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilaca ustavne žalbe D. T, J . J, D. Đ, G. M, N . R, R . R . B, D . A . i J . R . ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 9 00 evra, a podnosilaca ustavne žalbe B. Š, B . P, N . J . i N . Lj . svakom u iznosu od po 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u odnosu na obe grupe podnosilaca ustavne žalbe, kao i kašnjenje prve grupe podnosilaca sa korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka u periodu od 2011. do 2013. godine i kašnjenje, odnosno propuštanje svih podnosilaca da koriste navedena pravna sredstva u trajanju od šest meseci tokom 2015. i 2016. godine. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu ESLjP izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka. Ustavni sud smatra da se iznete ocene Evropskog suda mogu primeniti i na osporeni postupak u kome se odlučuje o pravu većeg broja policijskih službenika na isplatu naknade troškova prevoza koja se traži za ograničeni vremenski period .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti