Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu u sporu za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Zaključeno je da objavljene informacije o postupku oduzimanja imovine predstavljaju pitanje od javnog interesa, te da novinarsko izveštavanje nije prekoračilo granice slobode izražavanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić , dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Z . A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. Z . A . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2914/15 od 24. juna 2015. godine i presude Višeg suda u Beogradu P3. 60/11 od 1. aprila 201 5. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Z . A . iz Beograda je, 17. avgusta 201 5. godine, preko punomoćnika N. A , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2914/15 od 24. juna 2015. godine i Višeg suda u Beogradu P3. 60/11 od 1. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na zaštitu podataka o ličnosti, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 42. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da su podnositeljki ustavne žalbe čast i ugled povređeni objavljivanjem informacija koje su, saglasno Zakonu o oduzimanj u imovine proistekle iz krivičnog dela, predstavlja le službenu tajnu sa oznakom strogo poverljivo; da zbog činjenice da je sporni novinski članak zasnovan na informacijama koje predstavljaju službenu tajnu, a što su parnični sudovi ocenil i kao zakonito postupanje tuženih, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim presudama povređeno pravo na zaštitu podataka o ličnosti, polazeći od toga da su se predmetne informacije ticale njen e imovin e; da su parnični sudovi izveli proizvoljan zaključak da podaci iz finansijske istrage gube svojstvo službene tajne momentom podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, što je u suprotnosti sa odgovarajućim odredbama Zakona o tajnosti podataka; da su parnični sudovi prihvatili obaveštenje Višeg suda u Beogradu da na predmetu koji se vodio po predlogu za privremeno oduzimanje imovine nije postojala oznaka tajnosti; da takvo obaveštenje nije bilo obavezujuće, već su parnični sudovi pitanje tajnosti predmetnih informacija bili dužni da razreše primenom Zakona o tajnosti podataka; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome što su objavljene informacije netačne, odnosno što je pominjanje imena podnositeljke ustavne žalbe u spornom novinskom članku, koji nosi naslov „M . uzet P, Z .“, kod prosečnog čitaoca moglo stvoriti utisak da je ona u vezi sa nekom organizovanom kriminalnom grupom, iako se nije nalazila na listi optuženih; da je Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž. 5936/13 od 19. septembra 2013. godine, koja je doneta povodom istog novinskog članka, izrazio suprotan stav po pitanju tajnosti podataka objavljenih u tekstu, dok je Viši sud u Beogradu u presudi P3. 325/10 od 5. februara 2013. godine ocenio da pošto su sporne informacije dobijene od neimenovanog izvora iz javnog tužilaštva i pošto njihova tačnost nije proverena sa dužnom novinarskom pažnjom, tužiocu je pričinjena nematerijalna šteta povredom časti i ugleda; da iz toga nesumnjivo sledi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je predloženo i određivanje privremene mere kojom bi se odložilo izvršenje osporenih presuda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju koja je uz ustavnu žalbu priložena, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P3. 60/11 od 1. aprila 2015. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje B. Z . A, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da joj tuženi Novinsko izdavačko društvo „K .“ a.d. Beograd (u daljem tekstu: prvotuženi), R. preduzeće „B.“ a.d. Beograd (u daljem tekstu: drugotuženi) i Republika Srbija (u daljem tekstu: trećetužena) solidarno isplate iznos od 3.000.000 dinara, na ime naknade nematerijaln e štet e za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, učinjene objavljivanjem netačnih i zabranjenih navoda u elektronskom i štampanom izdanju dnevnog lista „V.“ od 29. septembra 2010. godine, u tekstu pod naslovom „M. uzet P . Z .“, i to „...bez imetka su ostali vlasnici – treća lica (na koje je imovina preneta): ... B. Z . A . ...“ i „država je novi vlasnik stanova ... i u zemunskoj ulici M. R . (74) ...“, kao i da se prvotuženi obaveže da presudu objavi bez ikakvog komentara i bez odlaganja, najkasnije u drugom narednom broju dnevnog lista „Večernje novosti“.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da tužilja tužbeni zahtev prema prvotuženom zasniva na činjenici objavljivanja spornog teksta u dnevnom listu „V .“ i elektronskom izdanju na veb-sajtu www…., koji je drugotuženi istog dana i pod istim naslovom preneo na svom veb-sajtu www…., dok trećetuženu smatra odgovornom za predmetnu štetu zbog činjenice da su njeni organi novinarima prvotuženog i drugotuženog saopštili informacije koje su predstavljale strogo poverljivu službenu tajnu; da je među strankama nesporno da su predmetne informacije dobijene iz izvora prvotuženog u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu; da je takođe nesporno da je Više javno tužilaštvo Višem sudu u Beogradu podnelo zahtev za privremeno oduzimanje imovine u predmetu K. 833/08, sa predlogom da se imovina privremeno oduzme od tužilje i još dvanaestoro lica; da je među strankama sporno da li je citirani deo spornog novinskog članka bio podoban da tužilji povredi čast i ugled; da je takođe sporno da li je u predmetu za privremeno oduzimanje imovine Poi. 4/10 postojala oznaka „strogo poverljivo“; da je u spornom tekstu, koji je objavljen ispod naslova „M . uzet P . Z .“, navedeno „da je nekadašnjim direktorima P. „Z .“ i osobama koje su sa njima optužene za zloupotrebu službenog položaja prilikom prodaje zemljišta ovog bivšeg srpskog giganta odlukom Višeg suda u Beogradu privremeno oduzeta imovina za koju nisu dokazali da su je zakonito stekli, da je imovina oduzeta od okrivljenih L . R, M . Đ, R . M, D . K, Đ . B , N. A . i P . M , da su bez imetka ostali i vlasnici – treća lica (na koja je imovina preneta), i to G . M, M . K, M . B, V . B, B . Z . A, B . M . i M . M , da je država novi vlasnik stanova u beogradskoj ulici K . (64m2), kao i u zemunskim ulicama M . (74) i C . (52), ali i kuće u S . i N . B ....“; da je, po nalaženju suda, deo teksta u kome se spominje ime tužilje, a posle navoda od kojih je poimenično označenih okrivljenih oduzeta imovina, a bez spominjanja da su treća lica u bilo kakvoj vezi sa okrivljenima (prijateljskoj, rodbinskoj, tazbinskoj), kod prosečnog čitaoca ne može dovesti do zaključka da su i ta treća lica pripadnici mafije, niti da su optuženi ili okrivljeni po bilo kom osnovu; da u stavu u kome je navedeno da je država vlasnik stanova u pomenutim ulicama nigde ne stoji da je tužilja vlasnik stana u ulici M, koji je od nje oduzet; da iz iskaza tužilje proizlazi da su njoj čast i ugled povređeni naslovom kojim je ona stavljena u kontekst mafije, dok ona sama nema nikakve veze sa mafijom, niti sa P . „Z .“; da novinari, objavljivanjem spornog članka , nisu imali nameru da tužilji povrede čast i ugled, s obzirom na to da je postojao opravdani interes javnosti da bude upoznata sa aktuelnim događajem; da su novinari, dakle, u konkretnom slučaju vršili svoju javnu ulogu, dok je novinarska pažnja, koja može varirati od slučaja do slučaja, bila adekvatna; da je u članku naveden stan u ulici M . (74), a da tužilja živi u stanu površine 74m2 u ulici M . broj 9/9, iz čega ne proizlazi da je stan oduzet od tužilje, odnosno da je na tom stanu vlasnik tužilja; da , s druge strane , u spornom novinskom članku nije izneto ništa netačno, niti članak sadrži navode koji mogu imati za posledicu prouzrokovanje duševnog bola, zbog čega nema osnova da se prvotuženi i drugotuženi obavežu da tužilji nadoknade nematerijalnu štetu iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa odredbama čl. 79, 80, 81. i 83. Zakona o javnom informisanju; da sporni tekst nije objavljen protivpravno i u nameri javnog omalovažavanja tužilje, već je s obzirom na aktuelnost događaja u vezi sa zloupotrebama u P. „Z .“ cilj teksta bio da javnost o tome bude obaveštena, u skladu sa ciljem javnog informisanja koji je propisan zakonom, a nije na štetu ličnih prava tužilje; da, takođe, ne postoji ni odgovornost trećetužene, budući da iz obaveštenja Višeg suda u Beogradu proizlazi da na predmetu Poi. 4/10 nije postojala oznaka „strogo poverljivo“; da u postupku za privremeno oduzimanje imovine takvu oznaku nose samo dokazi prikupljeni u fazi finansijske istrage, i to do podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine; da u krivičnom postupku koji se pred Višim sudom u Beogradu vodio u predmetu K. 833/08, u kome je doneto rešenje o privremenom oduzimanju imovine, nije postojala oznaka „strogo poverljivo“ u vreme kada je sporna informacija dobijena iz tužilaštva i kao takva preneta medijima, polazeći od toga da je finansijska istraga tada već bila završena, što dalje znači da na strani trećetužene ne postoji nezakonit i nepravilan rad koji bi mogao biti osnov njene odgovornosti.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporen u presud u Gž. 2914/15 od 24. juna 2015. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Višeg suda u Beogradu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presu de je, pored ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da je drugostepeni sud cenio navode žalbe da prvotuženi i drugotuženi nisu postupali sa adekvatnom novinarskom pažnjom prilikom objavljivanja spornog teksta jer nije bilo dovoljno to što su do predmetnih informacija došli od neimenovanog izvora u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, i to putem telefona, ne proveravajući njihovu tačnost pre objavljivanja; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da u objavljenom tekstu nisu navedeni neistiniti podaci u vezi sa tužiljom, budući da ona zaista nije okrivljena u krivičnom postupku koji se pred Višim sudom u Beogradu vodi u predmetu K. 787/10, već ima svojstvo trećeg lica, kako to i stoji u tekstu, pri čemu nije navedeno eventualno postojanje veze se nekim od okrivljenih, niti da je od nje zaista oduzeta imovina u predmetu Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da predmet Poi. 4/10 nije nosio oznaku „strogo poverljivo“, odnosno da takvu oznaku nose samo dokazi prikupljeni tokom finansijske istrage, s tim da se nakon podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine ni ti dokazi više ne smatraju strogo poverljivim; da pošto je sporni tekst objavljen nakon skoro šest meseci od podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, to ne postoji nezakonit i nepravilan rad organa trećetužene koji bi eventualno bio osnov njene odgovornosti, a samim tim ni odgovornost prvotuženog i drugotuženog zbog objavljivanja informacija ko je predstavljaju službenu tajnu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju zakonom i da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 42. st. 2. i 3.). Odredbom člana 46. stav 1. Ustava je zajemčena sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, a stavom 2. istog člana je utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09 i 89/10 – Odluka US ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa (član 82.) .

Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08) je bilo propisano: da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona, da se t rećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela, da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (član 3. tač. 2), 3), 6) i 7)); da se finansijska istraga pokreće protiv vlasnika kada postoje osnovi sumnje da poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela, da se u finansijskoj istrazi prikupljaju dokazi o imovini, zakonitim prihodima i troškovima života okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca, dokazi o imovini koju je nasledio pravni sledbenik, odnosno dokazi o imovini i naknadi za koju je imovina preneta na treće lice (član 15.); da su podaci u vezi sa finansijskom istragom poverljivi i predstavljaju službenu tajnu, da osim službenih lica ove podatke ne mogu odavati ni druga lica kojima podaci postanu dostupni, da je službeno lice dužno da drugo lice obavesti da ovi podaci predstavljaju tajnu (član 16. stav 2.); da se finansijska istraga pokreće naredbom javnog tužioca, da finansijskom istragom rukovodi javni tužilac, da na zahtev javnog tužioca ili po službenoj dužnosti dokaze iz člana 15. stav 2. ovog zakona prikuplja Jedinica (član 17.); da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine, da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (član 21. st. 1. i 3. ); da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca (član 23. stav 1.); da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine, da rešenje o privremenom oduzimanju imovine sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, podatke o imovini koja se oduzima, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela, razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine i vreme na koje se oduzima (član 25.).

Zakonom o tajnosti podataka („Službeni glasnik RS“, broj 104/09) je propisano: da tajnost podatka, pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom, određuje ovlašćeno lice, da u ovlašćena lica spada, pored ostalog, rukovodilac organa javne vlasti (član 9. stav 1 . i stav 2. tačka 4)); da ovlašćeno lice iz člana 9. stav 2. ovog zakona određuje tajnost podatka prilikom njegovog nastanka, odnosno kada organ javne vlasti započne obavljanje posla čiji je rezultat nastanak tajnog podatka (član 10. stav 1.); da tajnost podataka prestaje - datumom utvrđenim u dokumentu u kome je sadržan tajni podatak, nastupanjem određenog događaja utvrđenog u dokumentu u kome je sadržan tajni podatak, istekom zakonom određenog roka, opozivom tajnosti, ako je podatak učinjen dostupnim javnosti (član 16. stav 1.); da će se onaj ko neovlašćeno nepozvanom licu saopšti, preda ili učini dostupnim podatke ili dokumenta koji su mu povereni ili do kojih je na drugi način došao ili pribavlja podatke ili dokumenta, a koji predstavljaju tajne podatke sa oznakom tajnosti "INTERNO" ili "POVERLjIVO", određene prema ovom zakonu, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine, a ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno u odnosu na podatke označene, u skladu sa ovim zakonom, stepenom tajnosti "STROGO POVERLjIVO", kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (član 98. stav 1. i 2.).

Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ( "Službeni glasnik RS", br. 97/08, 104/09 – dr. zakon i 68/12 – Odluka US ) je bilo propisano: da poslove zaštite podataka o ličnosti obavlja Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao samostalan državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti (član 1. stav 3.); da je podatak o ličnosti svaka informacija koja se odnosi na fizičko lice, bez obzira na oblik u kome je izražena i na nosač informacije, po čijem nalogu, u čije ime, odnosno za čiji račun je informacija pohranjena, datum nastanka informacije, mesto pohranjivanja informacije, način saznavanja informacije, ili bez obzira na drugo svojstvo informacije , da je obrada podataka svaka radnja preduzeta u vezi sa podacima kao što su prikupljanje, beleženje, prepisivanje, umnožavanje, kopiranje, prenošenje, pretraživanje, razvrstavanje, pohranjivanje, razdvajanje, ukrštanje, objedinjavanje, upodobljavanje, menjanje, obezbeđivanje, korišćenje, stavljanje na uvid, otkrivanje, objavljivanje, širenje, snimanje, organizovanje, čuvanje, prilagođavanje, otkrivanje putem prenosa ili na drugi način činjenje dostupnim, prikrivanje, izmeštanje i na drugi način činjenje nedostupnim, kao i sprovođenje drugih radnji u vezi sa navedenim podacima, bez obzira da li se vrši automatski, poluautomatski ili na drugi način, da je rukovalac podataka fizičko ili pravno lice, odnosno organ vlasti koji obrađuje podatke (član 3. tač. 1), 3) i 5)); da obrada nije dozvoljena, pored ostalog, ako fizičko lice nije dalo pristanak za obradu, odnosno ako se obrada vrši bez zakonskog ovlašćenja (član 8. tačka 1)); da je obrada bez pristanka dozvoljena - da bi se ostvarili ili zaštitili životno važni interesi lica ili drugog lica, a posebno život, zdravlje i fizički integritet, u svrhu izvršenja obaveza određenih zakonom, aktom donetim u skladu sa zakonom ili ugovorom zaključenim između lica i rukovaoca, kao i radi pripreme zaključenja ugovora, u drugim slučajevima određenim ovim zakonom, radi ostvarenja pretežnog opravdanog interesa lica, rukovaoca ili korisnika (član 12.); da nadzor nad sprovođenjem i izvršavanjem ovog zakona vrši Poverenik, da poslove iz stava 1. ovog člana Poverenik vrši preko ovlašćenih lica, da u vršenju nadzora ovlašćeno lice postupa na osnovu saznanja do kojih je došao po službenoj dužnosti, od strane podnosioca žalbe ili trećeg lica (član 54. st. 1, 2. i 4.); da će se novčanom kaznom od 50.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj rukovalac, obrađivač ili korisnik koji ima svojstvo pravnog lica ako, pored ostalog, obrađuje podatke bez pristanka suprotno uslovima iz člana 12. ovog zakona (član 57. stav 1. tačka 1));

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe, u suštini, ukazuje na neprihvatljivost ocene parničnih sudova da se navođenjem njenog imena u tekstu pod naslovom „Mafiji uzet PIK Zemun“ nije mogao stvoriti utisak (kod prosečnog čitaoca) da je ona u vezi sa nekom organizovanom kriminalnom grupom .

Polazeći od toga da je predmetni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda , prouzrokovane objavljivanjem zabranjenih i neistinitih informacija u novinskom tekstu, Ustavni sud najpre konstatuje da u situaciji kada su, kao u konkretnom sporu, suprotstavljena dva prava, i to pravo na slobodu izražavanja i pravo na čast i ugled drugih lica , sudovi prilikom odlučivanja moraju uspostaviti pravičnu ravnotežu između tih prava.

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava u demokratskom društvu predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučn om, umetničkom ili nek om drug om vredno šću), a da pri tome sloboda izražavanja može obuhvatati i određen stepen preterivanja ili čak provociranja. Sud dalje konstatuje da se, prema praksi E vropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), sloboda izražavanja, koja je zaštićena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , primenjuje ne samo na informacije ili ideje koje se povoljno prihvataju ili se smatraju neuvredljivim ili indiferentnim, već i na one informacije koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili neki deo populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenosti uma, bez kojih nema „demokratskog društva“ (videti presude ESLjP u predmetima Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 5493/72, od 7. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen and Johnsen protiv Norveške , predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.). Ustavni sud ukazuje i da je Zakonom o javnom informisanju iz 2003. godine (u daljem tekstu: ZJI) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo predviđeno da u se javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim ako zakonom nije drugačije propisano, i to bez obzira na način na koji je pribavljena informacija.

Međutim, sloboda izražavanja nije apsolutna i podrazumeva određeni stepen odgovornosti i dužnosti. Reč je o relativnoj slobodi, jer može biti ograničena legitimnim ciljem u koje, pored ostalog, spada i zaštita prava i ugleda drugih lica. Pored toga, sloboda novinarskog izražavanja je naročito „uslovljena odredbom koja nalaže da mediji moraju da deluju u dobroj veri i da pružaju tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom“ kada izveštavaju o pitanjima od opšteg i javnog interesa, te da postupaju u skladu sa profesionalnim standardima (videti presude ESLjP u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva , predstavka broj 17488/90 od 27. marta 1996. godine, stav 39, Fressoz and Roire protiv Francuske, predstavka broj 29183/95, od 21. januara 1999. godine, stav 54. i Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške , predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.). Ustavni sud ukazuje da je ovakav zahtev proizlazi o i iz odredaba ZJI, koji je predviđao da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

U ovoj ustavnosudskoj stvari su od naročitog značaja i sledeći stavovi ESLjP : da redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koju štampa obavlja u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (presud a ESLjP u predmetu Jordanova i Tošev protiv Bugarske , predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.); da je potrebno napraviti pažljivu razliku između činjenica i vrednosnih sudova, s obzirom na to da se postojanje činjenica može dokazati, dok istinitost vrednosnih sudova nije dokaziva“ (videti presudu ESLjP u predmetu Lingens protiv Austrije , predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1986. godine, stav 46.), pri čemu je od značaja i to da li se izveštava o privatnim aspektima nečijeg života ili je akcenat na pitanjima od opšteg, javnog inetersa (videti presudu ESLjP u predmetu Dalban protiv Rumunije , predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 50.)

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim presudama sloboda novi narskog izražavanja zaštićena nauštrb prava ličnosti. Tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe da joj tuž eni pruže odgovarajuć u satisfakciju u vidu naknad e nematerijalne štete je pravnosnažno odbijen kao neosnovan , jer je zaključak parničnih sudov a da su sporne informacije objavljene kao istinite, sa opravdanim ciljem da se javnost upozna sa detaljima aktuelnog događaja, a bez namere da se time povredi čast i ugled podnositeljke ustavne žalbe .

Po shvatanju Ustavnog sud a, za odnos slobode novinarskog izražavanja i poštovanja časti i ugleda drugih lica od značaja je , u konkretnom slučaju, da li se sadržina sporn og novinskog članka odnosila na događaj e i /ili ličnost i za koje je postojao opšti interes da o njima bude obaveštena javnost. Ustavni sud konstatuje da je sporni član ak objavljen u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi (o) zbog zloupotreba prilikom prodaje zemljišta u P . „Z .“, nekadašnjem privrednom gigantu Republi ke Srbij e. Reč je, konkretno, o privremenom oduzimanju imovine od okrivljenih i trećih lica, izvršenom u skladu sa Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine (u daljem tekstu: ZOI) . Podnositeljka ustavne žalbe je eksplicitno označena kao treće lice, odnosno kao lice na koje je prenet deo imovine za koju je finansijska istraga pokazala da je u očiglednoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima okrivljenih. Dakle, nesumnjivo je da je sporni novinski član ak sadrža o informacije od opšteg interesa, povodom događaja o kojem je javnost imala legitimno pravo da bude upoznata .

Ustavni sud dalje nalazi da sporni novinski članak ni je sadrža o informacije o nekom aspekt u života podnositeljke ustavne žalbe koj a je privatno lice . Nasuprot tome, akcenat objavljenih informacija je bio na opštem interesu da javnost bude obaveštena da nadležni pravosudni organi preduzimaju radnje na koje su ovlašćeni zakonom, odnosno iz svog delokruga, s ciljem da se oštećeni privredni subjekt, ukoliko krivični postupak rezultira osuđujućom presudom, obešteti za zloupotreb e izvršene prilikom prodaje njegovog zemljišta. Kao što je već rečeno, podnositeljka ustavne žalbe je samo jed an od vlasnika imovine koja je, prema rezultatima finansijske istrage, bila u očiglednoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima okrivljenih , s tim da je eksplicitno označena kao treće lice.

Ustavni sud je stanovišta da se predmetne informacije mogu okvalifikovati kao činjenice čije postojanje i istinitost mogu biti predmet dokazivanja, te da je , u konkretnom slučaju , sporno i to da li je kod nastajanja spornog članka postupano sa namerom da se pruže tačne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom. To, pre svega, podrazumeva da postoji autoritet izvora za osporeni članak, da su preduzete razumne mere istraživanja pre objavljivanja i da je priča predstavljena na razuman i uravnotežen način, odnosno da je, u smislu Z JI, ispunjen zahtev da je, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o događaju za koji javnost ima opravdani interes da zna, sa pažnjom primerenom okolnostima, provereno poreklo informacije, njena istinitost i potpunost (videti Odluku Ustavnog suda Už-3884/2013 od 4. februara 2016. godine).

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe , tokom postupka koji je prethodio ustavnoj žalbi , nije izričito osporavala tačnost informacije u vezi koje je u spornom novinskom članku objavljeno njeno ime, a takođe nije dovela u sumnju ni kredibilitet izvora te informacije – telefonsk e komunikacij e između novinara prvotuženog i neimenovanog lica zaposlenog u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Prema tome, ustavnopravno je prihvatljiv zaključak da sporni novinski članak ne sadrži netačnu ili nepotpunu informaciju da je od podnositeljke ustavne žalbe, kao trećeg lica , privremeno oduzeta imovina. Tome u prilog ide i činjenica da je podnositeljka ustavne žalbe , svojevremeno , pred Ustavnim sudom osporila ustavnom žalbom rešenje Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine o privremeno m oduz imanju imovin e – stan a u Beogradu , koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog sud a u Beogradu Kž2. 3887/10 od 29. oktobra 2010. godine. Ustavna žalba je odbijena kao neosnovana Odlukom Už-179/2011 od 18. septembra 2014. godine.

Iz napred iznetog proizlazi da je u osporenim presud ama dato ustavnopravno prihvatljiv o obrazlože nje zašto parnični sudovi smatraju da objavljivanjem spornog novinskog članka nije prekoračena sloboda novinarskog izražavanja, suprotno ustavnim garancijama i ograničenjima , kao i ustavnopravno prihvatljiv a ocen a da je član ak objavljen u nameri da se o događaju od opšteg interesa , za koji javnost ima opravdani interes da bude upoznata, pravovremeno izvesti i da se pruže tačne, potpune i pouzdane informacije. Pri tome, od posebnog su značaja i sledeće činjenic e koje su parnični sudovi konstatovali u svojim obrazloženjima: da je podnositeljka ustavne žalbe u spornom članku označena kao treće lice; da se nijednom reči ne dovodi u direktnu vezu sa optuženima za zloupotrebe povodom kojih je određeno privremeno oduzimanje imovine; da tekst, osim naziva ulice u kojoj se nalazi stan podnositeljke ustavne žalbe i kvadrature stana , ne sadrži nijedan drugi podatak koji bi mogao poslužiti za njegovu identifikaciju. Ove činjenice, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo ukazuju na to da je informisanje javnosti o događaju, za koji je postoj ao opravdani interes da se o nje mu zna , obavljeno na razuman i uravnotežen način , u skladu sa novinarskom etikom.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava bez osnova, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je cenio i n avode o povredi prava na zaštitu podataka o ličnosti iz člana 42. stav 2. Ustava, koji se, u suštini, svode na tvrdnju da je sporni novinski članak zasnovan na informacijama koje su u vreme objavljivanja predstavljale službenu tajnu , tačnije da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da sporni novinski članak ne sadrži informacije koje predstavljaju službenu tajnu sa oznakom „strogo poverljivo“.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je ZOI predviđao ovlašćenje nadležnog javnog tužioca da naredbom pokrene finansijsku istragu protiv vlasnika kada postoje osnovi sumnje da poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela, podrazumevajući pod vlasnikom okrivljenog, svedoka saradnika, ostavioca, pravnog sledbenika ili treće lice. U finansijskoj istrazi su prikupljani dokazi o imovini, zakonitim prihodima i troškovima života okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca, dokazi o imovini koju je nasledio pravni sledbenik, odnosno dokazi o imovini i naknadi za koju je imovina preneta na treće lice. Podaci u vezi sa finansijskom istragom su zakonom bili definisani kao poverljivi i predstavlja li su službenu tajnu . Finansijsku istragu je vodil a posebna jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova.

Na osnovu rezultata finansijske istrage, nadležni javni tužilac je bio ovlašćen, pored ostalog, da nadležnom sudu podnese zahtev za privremeno oduzimanje imovine, i to kada je postojala opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. U zavisnosti od faze u kojoj se krivični postupak nalazio, o takvom zahtevu je odlučivao istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres. Odlučivanje o zahtevu je podrazumavalo prethodno održavanj e ročišta, na koje je sud pozivao vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika (ako ga ima) i javnog tužioca.

Po mišljenju Ustavnog suda, parnični sudovi su izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da informacije iz postupka za privremeno oduzimanje imovine, koji se pred Višim sudom u Beogradu vodio u predmetu Poi. 4/10, nisu predstavljale službenu tajnu, bez obzira što je u tom postupku odlučivano na osnovu dokaza prikupljenih u finansijskoj istrazi, odnosno da nakon podnošenja zahteva Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za privremeno oduzimanje imovine dokazi prikupljeni u finansijskoj istrazi više nisu imali pomenuto svojstvo. Ovakvoj oceni ide u prilog i činjenica da se povodom zahteva za privremeno oduzimanje imovine zakazivalo posebno ročište pred nadležnim sudom, na kome javnost nije bila po zakonu isključena.

Međutim, bez obzira na ustavnopravnu prihvatljivost navedenog pravnog zaključka, Ustavni sud nalazi da se tvrdnja da je sporni novinski članak zasnovan na informacijama koje su u vreme objavljivanja predstavljale službenu tajnu, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa osporenim presudama u delu kojim se ističe povreda prava na zaštitu podataka o ličnosti. To najpre iz razloga što je članom 4. ZJI bilo propisano da kada su u pitanju događaji i ličnosti o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom, informacije i mišljenja se u javnom glasilu slobodno objavljuju, bez obzira na način na koji je informacija pribavljena . Ukoliko se pođe od prethodno iznetih ocena – da je sporni novinski članak sadržao informacije od opšteg interesa, a povodom događaja o kojem je javnost imala legitimno pravo da bude upoznata, da isti ne sadrži netačnu ili nepotpunu informaciju, da nije doveden a u pitanje kredibilnost izvora informacija, te da je informisanje javnosti o tom događaju obavljeno na razuman i uravnotežen način, u skladu sa novinarskom etikom, Ustavni sud nalazi da se ukazivanjem na to kako je predmetna informacija pribavljena, kao i na njeno svojstvo određeno u skladu sa posebnim zakonom, ne može argumentovati tvrdnja da je prekoračenjem slobode novinarskog izražavanja došlo do povred e prava na zaštitu podataka o ličnosti . Drugim rečima, čak i da su in formacije koje sadrži sporni novinski članak u vreme objavljivanja imale karakter službene tajne, to ne podrazumeva ograničenje slobode novinarskog izražavanja, tačnije obavezu javnog glasila da se uzdrži od objavljivanja informacija u vezi sa događajem za koji javnost ima legitimno pravo da bude upoznata. Napred izneto se, po shvatanju Ustavnog suda, mora posmatrati sa aspekta zaštite tajnih podataka, kao i zaštite podataka o ličnosti . Te oblasti su u Republici Srbiji uređene posebnim zakonima i podnositeljka se na njih poziva u ustavnoj žalbi. Ustavni sud smatra da eventualna povreda dužnosti čuvanja službene tajne, kao i obrada podataka o ličnosti bez saglasnosti lica na koje se ti podaci odnose , može predstavljati samo osnov za pokre tanje menahizama zaštite uređen ih Zakonom o tajnosti podataka, odnosno Zakon om o zaštiti podataka o ličnosti. Ovi zakoni su, po mišljenju Ustavnog suda, u dovoljnoj meri jasni, precizni i predvidivi kada je reč o propisivanju pravila postup aka i organa nadležnih za zaštitu tajnosti podataka, odnosno podataka o ličnosti, kao i odgovornosti ( prekršajne i/ili krivične) i sankcija za lica čije ponašanje nije u skladu sa imperativnim normama koje su sadržan e u tim zakonima.

6.1. Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe dostavila samo jednu drugostepenu presudu ( Gž. 5936/13 od 19. septembra 2013. godine), kao dokaz o nejednakom postupanju Apelacionog suda u Beogradu. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti i u okviru istog suda i to se, samo po sebi , ne mora uvek smatrati povredom navedenog ustavnog prava (videti presudu E SLjP u predmetu Tudor Tudor protiv Rumunije , broj predstavke 21911/03 , od 24. marta 2009. godine). Kako je, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe kao dokaz o različitom postupanju dostavila samo jednu odluku suda poslednje instance , Ustavni sud smatra da se u takvim okolnostima još uvek ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi , niti da je to dovelo do ustavnopravno relevantne pravne nesigurnosti u posmatranom periodu. Ustavni sud konstatuje da je takav stav E SLjP izrazio u presud i Vučković i drugi protiv Srbije, broj predstavke 17153/11 , od 28. avgusta 2012. godine, pasus 60.).

S druge strane, presuda Višeg suda u Beogradu P3. 325/10 od 5. februara 2013. godine, bez klauzule pravnosnažnosti, ne može predstavljati dokaz za tvrdnju o nejednakom postupanju sudova najviše instance jer ne postoji podatak o tome da li je ista bila predmet ocene pred nadležnim drugostepenim sudom.

Uprkos napred iznetom, Ustavni sud je konstatovao i da je ukazivanje podnositeljke na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava posledica njene pogrešne percepcije o postojanju činjeničnog identiteta u parnici u kojoj je doneta osporena drugostepena presuda sa predmetima iz kojih potiču „uporedne“ presude . Bez obzira na to što je tužbeni zahtev tamošnjih tužilaca, takođe, u vezi sa objavljivanjem istog novinskog članka, činjeničnu situaciju čini bitno drugačijom okolnost da su tužioci, u krivičnom postupku u okviru kojeg je sproveden postupak privremenog oduzimanja imovine , imali svojstvo okrivljenih.

Sledom izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u delu kojim se ističu povrede prava na jednaku zaštitu prava i na zaštitu podataka o ličnosti jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti