Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse u primeni rokova zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost. Konstatovano je da je sud u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama postupao različito u pogledu primene rokova zastarelosti, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . D . iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7103/07, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12482/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba S. D . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4276/13 od 5. marta 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4276/13 od 5. marta 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12482/10 od 20. novembra 2012. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Lajkovca, preko punomoćnika G . K, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 13. juna 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4276/13 od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo osporeni parnični postupak tužbom za naknadu nematerijalne štete protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, 26. novembra 2007. godine, da je parnica samo u prvostepenom postupku trajala punih pet godina, a ukupno više od sedam godina, da se u vezi nerazumnog trajanja parničnog postupka posebno ukazuje da u periodu od 19. juna 2009. do 18. aprila 2011. godine nije bilo zakazano, niti održano nijedno ročište za glavnu raspravu; da tri ročišta koja se bliže navode nisu održana zbog odsustva postupajućeg sudije, a dva ročišta nisu održana jer nije bilo uredne dostave za tuženu državu ; da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava koja se pre svega ogleda u prihvatanju prigovora zastarelosti, jer je sud pogrešno zaključio da predmetna šteta nije posledica krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. tada važećeg Krivičnog zakona i zastarelost cenio po članu 376, a ne po članu 377. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud pogrešno primenio materijalno pravo i kada je zaključio da podneti zahtev za obeštećenje van spora ne dovodi do prekida zastarelosti, a koji zahtev je zastupniku tužene podnet u okviru roka zastarelosti od petnaest godina koji se ima primeniti u konkretnoj stvari; da je sud pogrešno cenio izvedene dokaze i nepravilno utvrdio činjenično stanje kada je zaključio da usled štetne radnje nije došlo do umanjenja životne aktivnosti tužioca. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o njegovoj žalbi protiv prvostepene presude. Takođe se predlaže da Sud utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, i to naknadu nematerijalne štete u iznosu od 490.000 dinara (koji je potraživao tužbom) i naknadu materijalne štete u iznosu od 386.900 dinara, tj. u visini parničnih troškova i troškova sastava ustavne žalbe prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme podnošenja ustavne žalbe, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja odluke Suda pa do isplate.

Podneskom od 22. aprila 2016. godine, podnosilac ustavne žalbe je dostavio kopiju Odluke Ustavnog suda Už-7581/2012 od 29. juna 2015. godine, kojom je usvojena ustavna žalba M. J . koji je, po shvatanju podnosioca, bio u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i podnosilac, i ponovo predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12482/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. novembra 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete, a tužena je odgovorila na tužbu 28. decembra 2007. godine.

Prvo ročište pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je održano 4. aprila 2008. godine, a do kraja 2008. godine prvostepeni sud je održao još dva ročišta (16. septembra i 9. decembra 2008. godine) na kojima je saslušao dva svedoka i tužioca u svojstvu parnične stranke, a pribavio je i određeno obaveštenje od Ministarstva odbrane.

Podneskom od 28. januara 2009. godine, punomoćnik tužioca je, u skladu sa svojim predlogom sa ročišta od 9. decembra 2008. godine, dostavio sudu brojeve zdravstvenog kartona tužioca, kako bi prvostepeni sud od Doma zdravlja u L. i Opšte bolnice u V . pribavio zdravstveni karton tužioca i nakon toga odredio medicinsko veštačenje putem sudskih veštaka ortopeda i neuropsihijatra.

U martu 2009. godine, Dom zdravlja u L. je dostavio kopiju zdravstvenog kartona tužioca, a Opšta bolnica – Kabinet za neurologiju u V . je obavestila sud da ne raspolažu dokumentom o lečenju tužioca.

Na ročištu zakazanom za 19. jun 2009. godine, punomoćnik tužioca je tražio kraći rok kako bi, s obzirom na izveštaj Kabineta za neurologiju, dostavio podatke u kojoj bolnici i na kom odeljenju u V. se lečio tužilac i predložio da sud zatim van ročišta odredi predloženo veštačenje. Podneskom od 2. septembra 2009. godine tužilac je ponovo dostavio iste podatke koje je već bio dostavio podneskom od 28. januara 2009. godine, a Neurološka služba bolnice u V . je 4. novembra 2009. godine obavestila prvostepeni sud da tužilac nije bolnički lečen na tom odeljenju, a što se tiče ambulatnih pregleda, za koji nije naveden datum, niti godina, dokumentacija se ne čuva.

Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je od 1. januara 2010. godine nastavljen predmetni postupak, zatražio je od tužioca podatke o broju njegovog kartona, na koji zahtev je tužilac odgovorio podneskom od 1. marta 2010. godine pozivajući se na svoj podnesak od 2. septembra 2009. godine, a Neurološka služba bolnice u V. je 7. jula 2010. godine odgovorila sudu da dokumentacija o bolničkom lečenju tužioca nije nađena i dostavila iz elektronske baze kopiju dokumentacije o ambulantnim pregledima tužioca iz 2009. i 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. avgusta 2010. godine doneo rešenje o određivanju medicinskog veštačenja od strane veštaka ortopeda i neuropsihijatra. Tužilac je 22. septembra 2010. godine dostavio izveštaj o uplati troškova veštačenja.

Veštak ortoped G. Š. je svoj nalaz sa mišljenjem dostavio prvostepenom sudu 6. decembra 2010. godine, a veštak neuropsihijatar S. K. 5. januara 2011. godine. Tužilac je 10. febrara 2011. godine dostavio podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom i primedbama na nalaze i mišljenj a veštaka.

Nakon toga, do donošenja prvostepene presude decembra 2012. godine, zakazano je sedam ročišta (18. aprila, 30. septembra i 23. decembra 2011, 4. aprila, 24. septembra, 18. oktobra i 20. novembra 2012. godine), od kojih nisu održana četiri iz razloga na strani suda (18. aprila i 23. decembra 2011, kao i 4. aprila i 20. novembra 2012. godine). Na održanim ročištima izveden je dokaz saslušanjem veštaka i čitanjem dokumentacije, te je zaključena glavna rasprava.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudu P. 12482/10 doneo 20. novembra 2012. godine, pet godina posle podnošenja tužbe, i njome je, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati 160.000 dinara za pretrpljene fizičke bolove, zatim 180.000 dinara za pretrpljeni strah i 150.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, stavom drugim izreke konstatovao da je tužba povučena u delu zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog naruženosti, stavom trećim izreke odbio predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse kao neosnovan i stavom četvrtim odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 13. marta 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 4276/13 od 5. marta 2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12482/10 od 20. novembra 2012. godine u stavovima prvom, trećem i četvrtom njene izreke. Apelacioni sud je našao da su neosnovani navodi žalbe tužioca da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je prilikom ocene prigovora zastarelosti tuženog primenio odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a ne odredbu člana 377. istog zakona, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu usled havarije, odnosno požara na brodu koji je plovio od Pule prema Kumboru 7. decembra 1991. godine , pri čemu nema dokaza da je taj požar bio posledica krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. tada važećeg KZ SRJ.

4. Odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a stavom 2. istog člana utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe su sadržane i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11 , 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 26. novembra 2007. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 5. marta 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 14. maja 2014. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja donošenjem pravnosnažne presude odnosno do dostavljanja te presude podnosiocu, proteklo šest godina i nešto više od pet meseci, što može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno jednostavnom sporu u kome je sud utvrđivao postojanje i visinu određenih vidova nematerijalne štete i prvenstveno izveo dokaz veštačenjem preko dvoje specijalista medicinske struke, što samo po sebi čini dokazni postupak nešto dugotrajnijim, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni svakako ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka – naročito imajući u vidu da je tužbeni zahtev odbijen zbog prihvatanja prigovora zastarelosti predmetnog potraživanja koji je istakla tužena, a stav suda o tom materijalnopravnom prigovoru je trebalo da prethodi određivanju veštačenja i da ga eventualno učini nepotrebnim.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao opravdani interes za efikasno rešavanje ovog spora.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo trajanju osporenog postupka. Naime, tužilac je dva puta tražio od prvostepenog suda da mu se odobri rok za dostavljanje podataka u cilju pribavljanja medicinske dokumentacije na ime tužioca od Opšte bolnice u V, što je zatim učinio svojim podnescima od 18. januara i 2. septembra 2009. godine. U oba podneska, pak, bili su dati isti podaci, na osnovu kojih u navedenoj bolnici nije mogla da bude nađena tražena dokumentacija.

Međutim, ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos prekoračenju razumnog trajanja osporenog postupka, ipak, dao prvostepeni sud, svojim nedovoljno efikasnim postupanjem. Ovde se ima, pre svega, u vidu da su u poslednjih godinu i devet meseci trajanja prvostepenog postupka (od februara 2011. do novembra 2012. godine), od sedam zakazanih ročišta održana samo tri, dok čak četiri nisu držana iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu suda, kao i da je u ponovnom pokušaju da se pribavi medicinska dokumentacija od bolnice u Valjevu, od dobijanja odgovora punomoćnika tužioca 1. marta 2010. godine do upućivanja zahteva prvostepenog suda bolnici u Valjevu, proteklo skoro četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7103/07, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12482/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu novčanu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Ustavni sud, takođe, ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene, a koje implicitno proizlaze iz navedene odredbe Ustava i na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi. Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje načela pravne sigurnosti, kao sastavnog elementa višeslojnog prava na pravično suđenje, koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine).

U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 45/11 od 12. jula 2012. godine ( protiv koje je izjavljena ustavna žalba koju je Ustavni sud usvojio Odlukom Už-7581/2012 od 29. juna 2015. godine i poništio osporenu presudu, a na koju se ukazuje u ustavnoj žalbi) i presudu istog suda Gž. 3011/10 od 29. oktobra 2010. godine. U ovim slučajevima nadležni sud je odlučivao u sporovima koji su vođeni po tužbama drugih lica za naknadu nematerijalne štete koja je proistekla iz istog štetnog događaja - požara na teretnom brodu koji je za evakuacione potrebe JNA plovio u decembru 1991. godine pod libijskom zastavom od Pule (Hrvatska) prema Kumboru, kao što je reč i o šteti koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da je presudom Gž. 45/11 od 12. jula 2012. godine Apelacioni sud u Beogradu potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, i to isključivo usvajanjem prigovora tuženog o zastarelosti potraživanja u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer je našao da podnošenje zahteva tužioca za obeštećenje van spora ne dovodi do prekida zastarelosti u smislu člana 391. istog zakona, a koji stav Ustavni sud inače smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Presudom Gž. 3011/10 od 29. oktobra 2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, takođe usvajajući prigovor tužene o zastarelosti utuženog potraživanja iz gore navedenih razloga. Međutim, u oba navedena slučaja ni za prvostepeni niti za drugostepeni sud nije bilo sporno da je šteta kod tih tužilaca nastala kao posledica krivičnog dela oružane pobune u Hrvatskoj, te da se na potraživanje njene naknade ima primeniti tzv. privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Dakle, nezavisno od činjenice da je u sva tri slučaja parnica pravnosnažno bila okončana odbijanjem postavljenog tužbenog zahteva, Ustavni sud ukazuje da su u parnici koja je prethodila podnošenju ove ustavne žalbe, za razliku od dve napred navedene parnice, sudovi u oba stepena odlučivanja zauzeli potpuno drugačiji stav - da šteta koju je podnosilac pretrpeo nije posledica izvršenja bilo kog krivičnog dela, zbog čega su u odnosu na njega primenjeni „redovni“ rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a ne privilegovani – produženi rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tome, ocena uzroka nastanka štete mogla je biti od odlučujućeg značaja za odluku sudova o postavljenom tužbenom zahtevu, jer je različita ocena ovog pitanja dovela i do primene različitih odredbi ZOO u pogledu rokova zastarelosti potraživanja, a samim tim i do različite mogućnosti njegovog prinudnog ostvarenja. Ovo tim pre što na izneti način i pitanje prekida zastarelosti potraživanja podnošenjem zahteva za vansudsko obeštećenje nadležnom vojnom organu dobija na neposrednom pravnom značaju u pogledu pravilne odluke o postavljenom tužbenom zahtevu svih tužilaca, a naročito zbog jasnog stava Ustavnog suda o tome da blagovremeno obraćanje oštećenog državi radi vansudske isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja, što neposredno utiče i na mogućnost tužilaca da protiv osporenih drugostepenih presuda traže zaštitu prava pred ovim sudom u postupku po ustavnoj žalbi. O delotvornosti takve zaštite upravo govori činjenica da je Ustavni sud Odlukom Už-7581/2012 od 29. juna 2015. godine usvojio ustavnu žalbu drugog podnosioca koji se nalazio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u pogledu štetnog događaja iz koga su sve ove štete jednako nastale, te je poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 45/11 od 12. jula 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi tamo tužioca protiv prvostepene presude kojom je njegov tužbeni zahtev takođe bio odbijen, ali (kako je to već rečeno) iz drugih razloga. Iz svega napred navedenog, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom povređen princip poštovanja pravne sigurnosti u odnosu na podnosioca, a što predstavlja jedan od imanentnih elemenata prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12482/10 od 20. novembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi ostalih ustavnih prava i načela označenih u ustavn oj žalb i.

9. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe istu vezuje za troškove koje je imao u osporenom parničnom postupku, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbacio u tački 5. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.