Povreda prava na pravno sredstvo zbog pogrešne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo. Privredni apelacioni sud je pogrešno odbacio žalbu podnosioca kao nedozvoljenu, primenjujući stari zakon i zanemarujući da je podnosilac postupio po pogrešnoj pouci prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „U.-P.“ DOO, B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „U.-P.“ DOO i utvrđuje da su rešenjima Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine povređena prav a podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „U.-P.“ DOO, B , je 28. oktobra 2011. godine podneo, preko punomoćnika advokata I . R. Č, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , zajemčenih odredb ama člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je u izvršnom postupku u kome je on bio izvršni poverilac protiv izvršnog dužnika „N.“ AD, N. S, naplatio potraživanje 1. decembra 2004. godine, ali da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 31/05 od 11. maja 2006. godine ukinuta prvostepena i drugostepena presuda i da je predmet vraćen na ponovno suđenje; da je izvršni dužnik podneo predlog za protivizvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca kojim je tražio da mu izvršni dužnik vrati iznos od 36.427.371,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. decembra 2004. godine i da je rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine delimično usvojen prigovor izvršnog poverioca, odnosno podnosioca, koji se tiče dosuđene kamate, s tim što je izvršnom dužniku dosuđena kamata počev od 21. septembra 2006. godine do isplate; na osnovu navedenog rešenja Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine izvršni dužnik, sada izvršni poverilac je podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe , a rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 601/07 od 21. avgusta 2007. godine je dozvoljeno izvršenje, koje je u postupku po žalbi podnosioca ukinuto, a nakon toga je rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 964/09 od 25. novembra obustavljen postupak izvršenja i ukinute su sve sprovedene radnje, te je potom Privredni apelacioni sud rešenjem Iž. 1055/10 od 28. jula 2010. godine ukinuo navedeno rešenje; u ponovnom postupku Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 710/10 od 29. oktobra 2010. godine odbio predlog izvršnog poverioca od 10. avgusta 2007. godine, a u postupku po žalbi Privredni apelacioni sud je rešenjem Iž. 3382/10 od 13. januara 2011. godine ukinuo rešenje i spise predmeta vratio prvostepenom sudu; Privredni sud u Novom Sadu je doneo rešenje Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine kojim se prigovor (žalba) izvršnog poverioca usvaja i preinačava se rešenje Privrednog suda u Novom Sadu I. 710/10 od 29. oktobra 2010. godine, tako što je usvojeno i određeno izvršenje po predlogu izvršnog poverioca od 10. avgusta 2007. godine; da je izvršni dužnik, podnosilac izjavio žalbu, na koju je inače upućen u pouci o pravnom leku, koja je rešenjem Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine odbačena kao nedozvoljena; da je u trenutku podnošenja predloga za protivizvršenje izvršnog dužnika, već stupio na snagu Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine, te da nije jasno zašto se sud u osporenom rešenju poziva na nužnost primene Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine; zatim ističe da ukoliko bi se prihvatio stav drugostepenog suda da treba primeniti odredbe Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine , onda je nastupila prekluzija , odnosno gubitak prava izvršnog dužnika na proitivizvršenje u celini, o čemu sud pazi po službenoj dužnosti, a o čemu se drugostepeni sud nije izjasnio; da je u odnosu na predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika trebalo primeniti odredbe Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine; da je u konkretnom slučaju nužna primena odredaba Zakona o privatizaciji, jer se izvršni dužnik, podnosilac nalazio u postupku privatizacije metodom javne aukcije , i to na osnovu Odluke Agencije za privatizaciju, te da je izvršni poverilac bio dužan da otpusiti dug prema izvršnom dužniku kao subjektu privatizacije i da se namiri u smislu Uredbe o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekta privatizacije prema poveriocima. Podnosilac je predložio da Ustav ni sud usvoji ustavnu žalbi i poništi osporena rešenja i da odloži izvršenje rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Ii. 7641/04 od 26. novembra 2004. godine je određeno izvršenje radi naplate novčanog potraživanja u korist izvršnog poverioca, ovde podnosica ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika „N.“ AD, N. „N“, N. S, po osnovu presude Višeg trgovinskog suda Pž. 7430/04 od 21. oktobra 2004. godine, a rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 31/05 od 11. maja 2006. godine je ukinuta presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 7430/04 od 21. oktobra 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Izvršni dužnik je 21. septembra 2006. godine podneo predlog za protivizvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, kojim je tražio da mu izvršni dužnik vrati iznos od 36.427.371,98 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. decembra 2004. godine, a rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine je delimično usvojen prigovor poverioca, odnosno podnosioca ustavne žalbe , koji se tiče dosuđene kamate, s tim što je izvršnom dužniku dosuđena kamata počev od 21. septembra 2006. godine do isplate; na osnovu navedenog rešenja Trgovinskog suda u Novom Sadu Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine izvršni dužnik, sada izvršni poverilac, je podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca, a rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 601/07 od 21. avgusta 2007. godine je dozvoljeno izvršenje koje je u postupku po žalbi podnosioca ukinuto, nakon toga je rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 964/09 od 25. novembra 2009. godine obustavljen postupak izvršenja i ukinute su sve sprovedene radnje, a potom je Privredni apelacioni sud rešenjem Iž. 1055/10 od 28. jula 2010. godine ukinuo navedeno rešenje; u ponovnom postupku Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 710/10 od 29. oktobra 2010. godine odbio predlog izvršnog poverioca od 10. avgusta 2007. godine, a u postupku po žalbi izvršnog poverioca Privredni apelacioni sud je rešenjem Iž. 3382/10 od 13. januara 2011. godine ukinuo rešenje i spise predmeta vratio prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku je osporenim rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine usvojen prigovor (žalba) izvršnog poverioca, te je rešenje Privrednog suda u Novom Sadu I. 710/10 od 29. oktobra 2010. godine preinačeno i usvojen je predlog izvršnog poverioca od 10. avgusta 2007. godine, tako što je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, namirenjem na novčanim sredstvima u iznosu od 36.427.371,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. septembra 2006. godine do isplate. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, tako što je s pozivom na Zakon o privatizaciji zaključio da je izvršni poverilac kao državni poverilac, po navedenom Zakonu trebalo da izvrši otpust dugova, a da se eventualno naplati iz kupoprodajne cene subjekta privatizacije; da je u postupk u izvršenja, pa i protivizvršenja pokrenutog na osnovu izvršne isprave - pravnosnažne odluke Trgovinskog suda u Novom Sadu Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine trebalo da odlučuje jedino o tome da li sam predlog ispunjava uslove iz člana 16. Zakona o izvršnom postupku, koji se tiče vrste izvršnih isprava, i člana 20. istog zakona koji se tiče podobnosti izvršne isprave za izvršenje, te eventualno opredeljena sredstva izvršenja sa tačnošću podataka o tom delu predloga; da prvostepeni sud kao izvršni nije ovlašćen da se upušta u ocenu materijalne zakonitosti izvršne isprave, te da svojstvo poverioca i dužnika stranke u izvršnom postuku dokazuju izvršnom ispravom, a izvršni sud se samo u slučaju da je svojstvo strane prestalo nakon donošenja izvršne isprave može baviti ovim činjenicama; da u međuvremenu od donošenja izvršne isprave do podnošenja predloga, pa ni kasnije nije došlo do promene pravnog subjektiviteta stranaka; da su činjenice koje se odnose na privatizaciju izvršnog dužnika nastale ranije, a sud koji je doneo izvršnu ispravu je ove činjenice imao u vidu prilikom njenog donošenja, a čak i da ih nije imao u vidu, one ne mogu dovesti u pitanje postojanje izvršne isprave; da je bez načaja i činjenica da li se potraživanje poverioca ima smatrati dospelim na dan 31. decembra 2004. godine, kako je to u kontekstu realizacije potraživanja državnih poverilaca propisano članom 20g stav 3. Zakona o privatizaciji ili kako to navodi izvršni poverilac da to predstavlja trenutak u kome je Vrhovni sud Srbije ukinuo drugostepenu presudu u vezi sa kojom je postala pravnosnažna odluka putem koje se ovde izvršni dužnik, tamo izvršni poverilac , namirio u predmetu I. 7641/04; da izvršna isprava može predstavljati i nezakonitu odluku, koja se međutim mora izvršiti onako kako glasi i u odnosu na izvršnog dužnika kako je navedeno, a onaj ko smatra da je na navedeni način oštećen ili da su mu prava povređena ovlašćen je da koristi odgovarajuća pravna sredstva predviđena zakonom; da bi suprotno tumačenje Zakona o izvršnom postupku dovodilo i dovelo u ovom postupku do arbitrernosti i vrlo različitih odluka međusobno potpuno suprotnih, a očigledno je nedosledan stav suda koji je odlučivao najpre po žalbama, pa zatim protumačivši žalbu kao prigovor odlučivao o pravnim lekovima u ovom postupku, te je ovakav pristup morao rezultirati, kao što i jeste u konkretom slučaju, da povodom istog pravnog odnosa između stranaka poverilac u takvom odnosu već pod drugi put naplati svoje potraživanje.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, na koju je inače upućen u pouci o pravnom leku, Privredni apelacion i sud je osporenim rešenjem Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine žalbu odba cio kao nedozvoljen u. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi: da se prema utvrđenom činjeničnom stanju može zaključiti da je predlog za izvršenje izvršnog dužnika po pravnosnažnoj i izvršnoj ispravi podnet u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, po kome je sprovedeno izvršenje na novčanim sredstvima izvršnog dužnika 1. decembra 2004. godine; da je nakon ukidanja izvršne isprave, izvršni dužnik je podneo predlog za protivizvršenje; da protivizvršenje nije samostalan postupak, već je u vezi sa izvršnim postupkom u kome je izvršenje sprovedeno, u slučajevima kada su se stekli zakonom propisani uslovi; da budući da se ne radi o samostalnom postupku, već o postupku koji je u vezi sa izvršnim postupkom u kome je izvršenje sprovedeno, članom 304. Zakona o izvršnom postupku propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu tog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, iz čega proizlazi da će se i postupak protivizvršnja sprovoditi po tom zakonu; da je prema navednom zakonu propisano da se rešenje o izvršenju, pa i rešenje o protivizvršenju može pobijati prigovorom, dok o prigovoru odlučuje veće trojice istog suda; da drugostepeni sud imajući u vidu navedeno, nalazi da su se stekli uslovi za odbacivanje žalbe izvršnog dužnika koja je podneta protiv rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine, koje je donelo veće prvostepenog suda odlučujući po prigovoru izvršnog poverioca.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01 (u daljem tekstu Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine) bilo je propisano : da se protiv rešenja donesenog u prvom stepenu može izjaviti prigovor, osim ako u ovom zakonu nije određeno da prigovor nije dozvoljen, da se prigovor može izjaviti u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja, da prigovor ne odlaže izvršenje, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, da je odluka donesena po prigovoru pravnosnažna i da p rotiv zaključka nema mesta pravnom leku (član 8.); da pošto je izvršenje već sprovedeno, dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio - a ko je izvršna isprava pravnosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, ako je u toku izvršnog postupka izmirio poveriočevo potraživanje, ako je rešenje o izvršenju pravnosnažno ukinuto ili preinačeno, da se predlog protivizvršenje može podneti u roku od tri meseca od dana kad je dužnik saznao za razlog za protivizvršenje, a najdocnije u roku od jedne godine od dana okončanja izvršnog postupka (član 55.); da će sud na osnovu pravnosnažnog rešenja kojim se usvaja predlog za protivizvršenje, na predlog dužnika, rešenjem odrediti protivizvršenje, a da se u pogledu daljeg postupka, shodno primenjuju odredbe koje se odnose na izvršenje član 57.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine (u daljem tekstu Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine) bilo je propisano: da su pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbeđenja žalba i prigovor, da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je ovim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, da se protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave i protiv rešenja o izvršenju donetog u skraćenom postupku, može izjaviti prigovor, da se žalba i prigovor mogu izjaviti u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja, da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da protiv pravosnažnog rešenja donesenog u postupku izvršenja i obezbeđenja nisu dozvoljeni revizija ni ponavljanje postupka i da p rotiv zaključka nije dozvoljen pravni lek (član 12.); da o žalbi odlučuje drugostepeni sud, osim u slučaju iz člana 19. st. 1. i 2. ovog zakona (član 14.); da pošto je izvršenje već sprovedeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio, ako je - izvršna isprava pravosnažno ukinuta, preinačena, poništena ili na drugi način stavljena van snage, u toku izvršnog postupka dobrovoljno izmirio poveriočevo potraživanje, rešenje o izvršenju pravosnažno ukinuto ili preinačeno, p ravosnažnom sudskom odlukom utvrđena nedopustivost izvršenja, da se predlog za protivizvršenje iz razloga određenih u tač. 1), 3) i 4) stava 1. ovog člana može podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a iz razloga u tački 2) stava 1. ovog člana, u roku od 15 dana od dana okončanja izvršnog postupka; da izvršni dužnik ne može pre isteka rokova određenih ovim članom svoje potraživanje ostvarivati u parničnom postupku (član 59.); da će na osnovu pravosnažnog i izvršenog rešenja kojim je izvršnom poveriocu naloženo da izvršnom dužniku vrati ono što je izvršenjem primio, sud na predlog izvršnog dužnika doneti rešenje o protivizvršenju i da se p rotivizvršenje sprovodi po odredbama ovog zakona (član 61.).

5. Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu procesnog prava, koje se, po njegovom mišljenju, ne može zasnivati na stavu Privrednog suda u Novom Sadu i Privrednog apelacionog suda u osporenim rešenjima, Ustavni sud je, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, pošao od ispitivanja postojanja pretpostavki o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova.

Polazeći od odredbe člana 304. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine kojim je propisano da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, u konkretnom slučaju, sporno pitanje je koji zakon treba primeniti u postupku protivizvršenja, kada je izvršenje sprovedeno po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. g odine, a predlog za protivizvršenje je podnet nakon stupanja na snagu novog Zakona o izvršnom postupku.

Protivizvršenje predstavlja postupak koji se sprovodi u okviru već postojećeg izvršnog postupka, s tim da stranke u postupku protivizvršenja menjaju procesni položaj. Sam postupak se sastoji iz dve faze: p rva je odlučivanje o osnovanosti predloga za protivizvršenje i podrazumeva ispitivanje blagovremenosti, dozvoljenosti i ispunjenosti propisanih razloga, a dr uga je (ako je sud usvojio predlog za protivizvršenje), postupak izvršenja na predlog ranijeg dužnika, na osnovu rešenja kojim je sud usvojio predlog za protivizvršenje, a koje rešenje mora da postane pravnosnažno i izvršno.

U fazi odlučivanja o osnovanosti predloga za protivizvršenje, ne postoji izvršna isprava i ne radi se o postupku izvršenja, nego o odlučivanju o zahtevu ranijeg dužnika da mu poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio. Zbog činjenice da je ova faza postupka na određeni način sastavni deo ranije započetog postupka izvršenja (na osnovu izvršne isprave donete u korist ranijeg poverioca), te primene odredbi zakona koje govore o razlozima, rokovima, samom postupku, pravu na kamatu kod novčanih potraživanja, to se u fazi odlučivanja o osnovanosti predloga za protivizvršenje imaju primenjivati odredbe Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, jer bi u suprotnom bila narušena ravnopravnost stranaka.

Jednom započeti postupak izvršenja podrazumeva da se u tom istom postupku odlučuje i o eventualnom predlogu za protivizvršenje i u tom smislu primenjuju odredbe istog zakona. Sve navedeno i iz razloga jer odredbe Zakona o izvršnom postupku u delu koji reguliše postupak protivizvršenja sadrže i odredbe materijalnopravne prirode.

U drugoj fazi postupka kada raniji dužnik stekne izvršnu ispravu (rešenje suda kojim se nalaže ranijem poveriocu da vrati dužniku ono što je izvršenjem dobio) postupak se sprovodi kao klasičan postupak izvršenja, a po predlogu ranijeg dužnika i imaju se primeniti odredbe zakona u skladu sa članom 61. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni dužnik N. „N.“, N. S, podneo predlog za protivizvršenje 21. septembra 2006. godine protiv izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U prvoj fazi postupka, odnosno u fazi odlučivanja o predlogu za protivizvršenje, sudovi su primenili Zakon o izvršnom postupku koji predstavlja sastavni deo ranije započetog postupka izvršenja. Trgovinski sud u Novom Sadu je rešenjem Ii. 7641/04 od 23. aprila 2007. godine usvojio predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika, a u postupku po prigovoru izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , veće istog suda je rešenjem Ipv. 23/07 od 8. juna 2007. godine delimično usvojilo prigovor izvršnog poverioca u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu i preinačio prvostepeno rešenje. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno u smislu člana 8. stav 4. Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine. U konkretnom slučaju navedenim rešenjem je okončana prva faza odlučivanja o predlogu za protivizvršenje.

Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u drugoj fazi postupka po sticanju izvršne isprave ranijeg izvršnog dužnika i tada se na postupak izvršenja, a po predlogu ranijeg dužnika ima primeniti odredba člana 61. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da su u odnosu na osporena rešenja koja su doneta u drugoj fazi postupka, sudovi primenili odredbe Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, a ne Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine.

Međutim, upravo je najznačajnija novina u Zakonu o izvršnom postupku, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, u odredbi člana 12. kojom se uvodi žalba, kao redovni pravni lek protiv rešenja donetog u prvom stepenu, za razliku od ranijeg Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, kojim je bilo propisano da je jedini pravni lek prigovor , o kome odlučuje veće od troje sudija istog suda. Novim Zakonom je bilo propisano da su pravni lekovi u postupku izvršenja i obezbeđenja - žalba i prigovor, da se protiv rešenja donetog u prvom stepenu može izjaviti žalba, osim ako je tim zakonom propisano da žalba nije dozvoljena, da je jedini izuzetak u pogledu vrste pravnog leka, rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave i rešenje o izvršenju doneto u skraćenom postupku, protiv koga se može izjaviti prigovor i da izvršni poverilac rešenje o izvršenju može pobijati ako je njegov predlog za izvršenje odbijen.

Ustavni sud je polazeći od prethodno navedenog, utvrdio da se u ovoj fazi izvršnog postupka u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 61. Zakona o izvršnom postupku iz 2004. godine . Naime, po donošenju rešenja Privrednog suda u Novom Sadu I. 710/2010. od 29. oktobra 2010. godine kojim je odbijen predlog za izvršenje izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca, veće prvostepenog suda je žalbu izvršnog poverioca tretiralo kao prigovor protiv rešenja o izvršenju po Zakonu o izvršnom postupku iz 2000. godine. V eće prvostepenog suda je odlučujući po žalbi koju je smatralo prigovorom izvršnog poverioca, osporenim rešenjem u pouci o pravnom leku uputilo ovlašćena lica da izjave žalbu drugostepenom sudu u roku od tri dana od dana dostavljanja pismenog otpravka rešenja. Imajući u vidu da je veće prvostepenog suda postupalo po odredbama Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, to je u smislu člana 8. stav 4. navedenog Zakona, odluka doneta po prigovoru posta la pravnosnažna.

Međutim, podnosilac je postupio upravo na način kako mu je veće prvostpenog suda ukazalo da treba da učini, te je blagovremeno podneo žalbu drugostepenom sudu. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni dužnik nije mogao, niti smeo da trpi štetne posledice zbog pogrešne pravne pouke, jer je on u dobroj veri postupio onako kako je ukazalo veće prvostepenog suda.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, ovde podnosica ustavne žalbe, drugostepeni sud je odbacio žalbu kao nedozvoljenu, primenom odredbi Zakona o izvršnom postupku iz 2000. godine, s obzirom na to da je tada kao pravni lek bio predviđen prigovor o kome odlučuje veće prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine i Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. Ustava. Istovremeno, osporenim drugostepenim rešenjem je podnosiocu povređeno i pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer mu je uskraćeno pravo da se u izvršnom postupku pred Privrednim apelacionim sudom meritorno odluči o navedenom pravnom sredstvu. Stoga je Ustavni sud u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je cenio navode podnosica ustavne žalbe da je primenom Zakona o izvršnom postupku 2000. godine nastupila prekluzija, odnosno gubitak prava izvršnog dužnika na proitivizvršenje u celini, o čemu sud pazi po službenoj dužnosti, a o čemu se drugostepeni sud nije izjasnio, kao i da je bilo nužno primeniti odredabe Zakona o privatizaciji, jer se izvršni dužnik, podnosilac nalazio u postupku privatizacije metodom javne aukcije i to na osnovu Odluke Agencije za privatizaciju, pa je samim tim izvršni poverilac bio dužan da prijavi svoje potraživanje prema izvršnom dužniku kao subjektu privatizacije i da otpusiti dug prema izvršnom dužniku kao subjektu privatizacije i da se namiri u smislu Uredbe o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekta privatizacije prema poveriocima. Međutim, imajući u vidu da se ovi navodi podnosioca ustavne žalbe odnose na postupak u kome je odlučivano o predlogu izvršnog dužnika o osnovanosti predloga za protivizvršenje protiv izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i da je ova faza izvršnog postupka okončana rešenjem Trgovinskog sud a u Novom Sadu Ii. 7641/04 od 23. aprila 2007. godine , to je Ustavni sud ocenio da navodi podnosioca nisu od uticaja na drugačiju odluku.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 1952/11 od 31. avgusta 2011. godine i određivanjem da nadležni sud donese novu odluku o žalbi izvršnog dužnika izjavljenoj protiv rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac povredu ovog prava vezuje za zaključak veća Privrednog suda u Novom Sadu iz rešenja Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine da je prvostepeni sud povodom predloga za izvršenje trebalo da odlučuje samo o ispunjenositi uslova koji se tiču vrste izvršnih isprava i podobnosti izvršne isprave za izvršenje, te je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Kako je Ustavni sud doneo konačnu odluku, zahtev podnosioca za odlaganje izvrešenja rešenja Privrednog suda u Novom Sadu Ipv. 9/11 od 30. maja 2011. godine je bespredmetan.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravno sredstvo zbog pogrešne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti