Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 18 godina. Utvrđeno je pravo na naknadu nematerijalne štete i naloženo je nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Tasića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Tasića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2094/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Tasić iz Beograda je 7. aprila 2009. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2094/07.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer predmetna parnica traje više od 16 godina. Dalje je naveo da je Drugi opštinski sud u Beogradu dva puta presuđivao u korist tužilje, a Okružni sud u Beogradu je obe prvostepene presude ukinuo i vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Podnosilac je u podnesku od 11. decembra 2009. godine istakao da su mu povređena prava na imovinu i na nasleđivanje iz čl. 58. i 59. Ustava, zbog toga što postupak nije okončan u razumnom roku. Podneskom od 8. novembra 2010. godine podnosilac je istakao i zahtev za naknadu štete.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2094/07 (sada predmet Višeg suda u Beogradu Gž. 8613/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Nada Vujović iz Beograda je 25. februara 1993. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti, odnosno raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pok. Slobodana Tasića, kao primaoca izdržavanja, i tuženog, kao davaoca izdržavanja. Do kraja 1993. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 9. april 1993. godine odloženo, jer je tuženi istakao prigovor mesne nenadležnosti , koji je Opštinski sud rešenjem odbio kao neosnovan. Tokom 1994. godine od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu, održano je samo jedno (13. juna) dok preostala dva nisu održana, što zbog nepotpunog sastava sudijskog veća ( 3. februar), što zbog nedolaska punomoćnika tužioca (13. april).

Tokom 1995. godine zakazano je samo jedno ročište za glavnu raspravu i to za 2. jun, ali ni ono nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Tokom 1996. godine zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano samo jedno - 9. decembra, dok preostala dva nisu održana zbog nedolaska tuženog, a u 1997. godini od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu nijedno nije održano, što zbog bolesti postupajućeg sudije ( 27. februar), što zbog „nepotpunog sastava sudijskog veća“ (3. novembar). Tokom sledeće godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok dva nisu održana. Ročište zakazano za 9. jun 1998. godine nije održano zbog „zbog promene u sastavu sudijskog veća “, dok ročište zakazano za 1. septembar, nije održano zbog toga što tuženi nije bio uredno pozvan .

U 1999. godini, Opštinski sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu od kojih je samo jedno održano - 3. novembra, dok ročište zakazano za 1. mart nije održano „zbog procesnih nedostataka“: Ročište zakazano za 9. april nije održano zbog proglašenog ratnog stanja. Tokom 2000. godine pred Opštinskim sudom su održana dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 25. januar nije održano.

Opštinski sud je u 2001. godini zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tuž enog i zato što je rešenjem određeno izvođenje dokaza sudsko-medicinskim veštačenjem. Sledeće godine nije održano nijedno ročište, a komisija veštaka je 17. decembra 2002. godine , dostavila svoj nalaz i mišljenje sudu.

Pred Opštinskim sudom u toku 2003. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu - 1. aprila. Tokom sledeće godine, a nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, te izjašnjenja komisije veštaka o primedbama na njihov nalaz i mišljenje od 17. decembra 2002. godine , Opštinski sud je 22. oktobra 2004. godine doneo presudu P. 1023/93 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvr dio da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pok. Slobodana Tasića kao primaoca izdržavanja i tuženog kao davaoca izdržavanja.

Postupajući pa žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je 19. maja 2005. godine doneo rešenje Gž. 2255/05 kojim je žalbu usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1023/93 od 22. oktobra 2004. godine , a predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 24. januara 2006. godine done o presud u P. 4583/05 kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju.

Postupajući pa žalbi tuženog, Okružni sud je 13. februara 2007. godine rešenjem Gž. 8501/06 ukinuo prvostepen u presud u i predmet vra tio Opštinskom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom tokom 2007. godine, održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 8. juna i 14. septembra, dok ročište zakazano za 8. novembar 2007. godine nije održano zbog štrajka sudske administracije. Nakon ročišta za glavnu raspravu održanih 4. aprila i 17. juna 2008. godine, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, na ročište zakazano za 8. oktobar 2008. godine parnične stranke nisu došle, iako su bile uredno pozvane, pa je Opštinski sud doneo rešenje P. 2094/07 , kojim je konstatovao da se tužba smatra pov učenom. Tužilac je podneskom od 14. oktobra 2008. godine predlo žio vraćanje u pređašnje stanje , a Opštinski sud je 6. februara 2009. godine održao ročište povodom tog predloga. Nakon toga, pred Opštinskim sudom su održana još dva ročišta, da bi isti sud 15. maja 2009. godine doneo rešenje P. 2094/07 kojim, u stavu prvom izreke, nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje , a u stavu drugom izreke odbi o je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka. Tuženi je 27. jula 2009. godine izjavio žalbu protiv rešenja o troškovima . Odluka po žalbi tuženog nije doneta.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina i osam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 25. februara 1993. godine kada je podn eta tužb a Opštinskom sudu , pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe postupak trajao preko 16 godina, ali da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog ili uskraćenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak.

Ustavni sud ocenjuje da postoji i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Naime, podnosilac i njegov punomoćnik, nisu došli na četiri ročišta za glavnu raspravu, što je uslovilo njihovo odlaganje, samim tim i odugovlačenje predmetne parnice. Međutim, s obzirom na to da parnični postupak traje preko 18 godina, takvo ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije značajnije doprinelo nerazumnom njegovom trajanju.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud smatra da Opštinski sud, pre svega, nije pokazivao ažurnost prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu, jer u 2002. godini nije zakazao nijedno ročište, dok je u 2003. godine održano samo jedno ročište. Pored toga, Okružni sud je dva puta ukidao prvostepen e presude Opštinskog suda i predmet vraćao na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj aplikacije 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Takođe, Viši sud u Beogradu, ni nakon dve godine nije doneo rešenje o žalbi podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj 27. jula 2009. godine , protiv rešenja Opštinskog suda P. 2094/07 od 15. maja 2009. godine kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje, kako Drugog opštinskog suda u Beogradu, tako i Okružnog suda u Beogradu, dovelo do toga da parnični postupak, traje preko 18 godina i da još nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2094/07 , okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud smatra da je preuranjen zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu i prava na nasleđivanje iz čl. 58. i 59. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti