Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, dugi periodi neaktivnosti suda opravdavaju utvrđenje povrede i dosuđivanje naknade štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-525/2011
14.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ A.D. iz Beograda, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ A.D. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49985/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ A.D. iz Beograda podneo je 4. februara 2010. godine, preko punomoćnika Nade Dimkić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 942/08. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu i istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama član 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49985/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ A.D. iz Beograda podneo je 30. juna 1993. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv R. R. iz Beograda, kojom je od suda traženo da obaveže tuženog da se iseli iz garaže u svojini tužioca u ulici Jovana Rajića 20a u Beogradu i preda je tužiocu, kao i da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete počevši od 11. maja 1992. godine pa do iseljenja.

Opštinski sud je presudom zbog izostanka P. 3609/93 od 1. oktobra 1993. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca. Presuda je postala pravnosnažna 22. decembra 1993. godine.

Tuženi je 16. aprila 1996. godine podneo predlog za ponavljanje postupka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 3609/93 od 28. juna 1996. godine dozvoljeno je ponavljanje postupka i ukinuta je presuda tog suda P. 3609/93 od 1. oktobra 1993. godine.

U ponovljenom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1224/97, a prvo ročište je održano 11. marta 1997. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 1224/97 od 2. juna 1997. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da se iseli iz predmetne nepokretnosti i istu preda tužiocu, dok je u stavu drugom izreke, tužba povučena u delu kojim je tražena naknada štete.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 254/98 od 4. februara 1998. godine usvojena je žalba tuženog i ukinuta presuda Opštinskog suda P. 1224/97 od 2. juna 1997. godine, te predmet vraćen na ponovno suđenje.

Predmet je u ponovnom prvostepenom postupku dobio broj P. 942/98 a prvo ročište je održano 23. februara 1999. godine.

Tužilac je podneskom od od 15. marta 1999. godine preinačio tužbeni zahtev tako što je pored postojećeg istakao i zahtev za naknadu štete zbog neisplaćene zakupnine.

Opštinski sud je rešenjem 942/08 od 1. februara 2004. godine odredio sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 23. septembra iste godine. Sud je nakon toga ročište održao 3. juna 2005. godine.

Rešenjima Opštinskog suda od 23. septembra 1999. i 24. marta 2003. godine određeno je mirovanje u postupku, zbog nedolaska parničnih stranaka na ročište, a po predlogu tužioca sud je 9. marta 2000, odnosno 21. novembra 2003. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Presudom Opštinskog suda P. 942/08 od 3. juna 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da se iseli iz predmetne nepokretnosti i istu preda tužiocu, u stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati određeni novčani iznos na ime naknade štete zbog neisplaćene zakupnine, dok je u stavu trećem izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog neisplaćene zakupnine isplati iznos preko dosuđenog.

Postupajući po žalbi tuženog Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4291/06 od 28. novembra 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 942/08 od 3. juna 2005. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio broj P. 4058/06.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4058/06 od 19. marta 2008. godine određeno je da se tužba smatra povučenom zbog nepristupanja parničnih stranaka, a sud je po predlogu tužioca rešenjem od 3. juna 2008. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49985/10. Prvo ročište je održano 21. januara 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49985/10 od 15. marta 2013. godine određeno je da se tužba smatra povučenom zbog nepristupanja parničnih stranaka, a rešenjem istog suda od 13. avgusta 2013. godine odbačen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio žalbu Višem sudu u Beogradu. Postupak po žalbi je još uvek u toku.

4. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da iako podnosilac smatra da predmetni parnični postupak predstavlja jednu celinu i traje 20 godina računajući od podnošenja tužbe Opštinskom sudu 30. juna 1993. godine, predmet ocene ovog ustavnosudskog postupka može biti isključivo period od 16. aprila 1996. godine kada je R. R. iz Beograda podneo predlog za ponavljanje postupka. Ovo stoga što je do podnošenja predloga za ponavljanje postupka, postupak bio okončan više od dve godine, imajući u vidu da je presuda Opštinskog suda P. 3609/93 od 1. oktobra 1993. godine postala pravnosnažna 22. decembra iste godine, te se taj period ne može ocenjivati u okviru tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Na osnovu izloženog, proizlazi da predmetni postupak od podnošenja predloga za ponavljanje postupka traje više od 17 godina, te je taj period bio predmet ocene Ustavnog suda. Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

U tom smislu, navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 17 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da su postojali duži periodi tokom trajanja postupka u kojima nadležni sudovi nisu održali nijedno ročište (od 28. juna 1996. do 11. marta 1997. godine, od 4. februara 1998. do 23. februara 1999. godine, od 21. novembra 2003. do 3. juna 2005. godine i od 22. oktobra 2009. do 21. januara 2011. godine).

S druge strane, međutim, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe svojom neaktivnošću doprineo dužem trajanju postupka. Naime, postupak je dva puta bio u mirovanju zbog nedolaska parničnih stranaka na ročište (od 23. septembra 1999. godine do 9. marta 2000. godine i od 24. marta 2003. godine do 21. novembra 2003. godine), dok je iz istog razloga dva puta utvrđeno da se tužba smatra povučenom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim Osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49985/10.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a prevashodno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom dužem trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti