Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu rehabilitovanog lica, smatrajući da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete nije proizvoljan. Nije utvrđena ni povreda prava na jednaku zaštitu, jer podnosilac nije dokazao različito postupanje sudova u identičnim pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. K . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. K . izjavljena protiv presude V rhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. K . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 4. jula 201 6. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju merodavnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete , kao i na propustu suda da obrazloži osporenu odluku. Podnosilac je posebno istakao da je podnosilac proizvoljno i arbitrerno primenio odredbu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer se iz osporene presude ne može zaključiti da je revizijski sud utvrđivao pogrešnu primenu prava i u čemu se ona ogleda. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije obrazložio zbog čega je umanjio iznos naknade štete dosuđen drugostepenom presudom. Podnosilac je naveo da revizijski sud faktički nije ni razmatrao njegovu reviziju, niti je uzeo u obzir fizičke bolove i strah koji je on trpeo kao žrtva akta torture i dosudio mu naknadu i po tim osnovima. Podnosilac smatra i da je neprihvatljiv stav suda da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao moralna satisfakcija. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima) nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. Podnosilac je istakao da se rehabilitovanim licima dosuđuje naknada štete koja u proseku iznosi 1.976,00 dinara za jedan dan lišenja slobode, dok se drugim licima koja su neopravdano lišena slobode dosuđuje naknada u iznosu od čak 10.000,00 dinara po danu. U prilog tome, podnosilac se pozvao na slučaj generala Tomića (dostavljajući uz ustavnu žalbu novinski članak), kao primer u kome je dosuđena ekstremno visoka naknada štete, kao i na odluku „Apelacionog suda Gž. 4895/10“ kojom je M. V. zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđena naknada štete u visini od 6.470,00 dinara po danu. Takođe, pozvao se i na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi nižestepene presude i osporenu revizijsku presudu, u odbijajućem delu, te da utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P. 1028/14 od 21. jula 2015. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republike Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprava da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog po vrede ugleda, časti, sloboda i prava ličnosti i za pretrpljeni strah, isplati jedinstvenu naknadu štete u iznosu od 5.000.000,00 dinara, sa opredeljenom zak onskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 29.000.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke. U stavu drugom izreke presude, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja, isplati još i iznos od 5.000.000,00 dinara, preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke od 5.000.000,00 dinara , sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu, preko ukupno dosuđenog iznosa od 10.000.000,00 dinara, a do traženog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine , u usvajujućem delu stava drugog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, fizičke bolove, strah, duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, pored dosuđenog iznosa od 5.000.000,00 dinara, isplati i iznos od 1.500.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom kamatom, a u preostalom delu, za iznos od 3.500.000,00 dinara, žalba tužioca odbijena je kao neosnovana. U stavu drugom izreke osporene presude odbijena je kao neosnovana revizija tužene u preostalom delu. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen 23. juna 1924. godine) bio učesnik NOR-a od 1. januara 1943. godine, a da je po završetku rata radio kao poručnik; da je tužilac uhapšen 4. avgusta 1950. godine i osuđen presudom Vojnog suda u Beogradu od 26. oktobra 1950. godine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu od 21. decembra 1950. godine, na 12 godina lišenja slobode sa prinudnim radom zbog krivičnih dela izdaje, pripadništva zločinačkoj organizaciji i bekstva iz vojske sa ciljem prebacivanja u inostranstvo, u stadijumu pripremnih radnji ; da je tužiocu izrečena i sporedna kazna gubitka građanskih prava za vreme od tri godine i gubitka čina potporučnika Jugoslovenske armije; da je tužilac kaznu izdržavao u Staroj Gradiški i Bileći, na Svetom Grguru, Ugljenu i Golom otoku, te da je u zatvoru ukupno proveo šest godina i četiri meseca; da su nehumani uslovi u kojima se tužilac nalazio u celom tom periodu, kao i teško fizičko i psihičko nasilje u različitim oblicima, zbog čega je tužilac oboleo i više puta bio operisan već za vreme izdržavanja kazne zatvora, a potom i po izlasku iz zatvora (više od 20 puta), kao i činjenica da je u jednom momentu čak pokušao i samoubistvo, detaljno utvrđeni izvedenim dokazima; da tužilac, po izlasku iz zatvora, godinu dana nije mogao da se zaposli, a potom je radio niže i slabije plaćene poslove; da je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Nišu Reh. 12/06 od 13. jula 2007. godine tužilac rehabilitovan i da je utvrđeno da su ništave navedene presude i sve njihove pravne posledice; da je prvostepeni sud, polazeći od tako utvrđenog činj eničnog stanja, ocenio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete na ime rehabilitacionog obeštećenja u iznosu od 5.000.000,00 dinara, kao jedinstvena naknada štete; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je iznos nematerijalne štete prenisko određen, nalazeći da tužiocu pripada ukupno 10.000.000,00 na ime naknade nematerijalne štete; da je drugostepeni sud, pri tome, imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebno životnu dob tužioca u momentu lišenja slobode (26 godina) i izuzetno teške uslove u kojima je boravio za vreme lišenja slobode, dužinu čekanja na satisfakciju, ali i okolnost da je država preduzela određene mere radi otklanjanja posledica odluka donetih protivno načelima pravne države, te činjenicu da je podnosilac rehabilitovan; da se osnovano u reviziji tužene ukazuje da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tužioca, pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu visine naknade nematerijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja; da je pravo na rehabilitaciono obeštećenje propisano članom 26. Zakona o rehabilitaciji, a da je stavom 3. navedenog člana zakona predviđeno da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da Zakon o rehabilitaciji upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima (čl. 154, 155. i 200.), kojima su propisana opšta načela, osnovi odgovornosti, pojam štete i način utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete za različite vidove te štete; da po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu da duševni bolovi zbog neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete, koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog, kao i sve okolnosti konkretnog slučaja, pravičnu novčanu naknadu – satisfakciju tužioca za ovaj vid nematerijalne štete predstavlja ukupan iznos od 6.500.000,00 dinara (još 1.500.000,00 dinara, pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom), odmeren prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima; da kako je drugostepenom presudom tužiocu na ime naknade nematerijalne štete dosuđen veći iznos, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio ovu presudu i odbio žalbu tužioca kao neosnovanu za iznos od 3.500.000,00 dinara odlučujući kao u stavu prvom izreke, dok je u preostalom delu odbio reviziju tužene kao neosnovanu, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primeni o merodavno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, da osporen a sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu merodavnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene merodavnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, a što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca kojima ukazuje da se iz obrazloženja osporene presude ne može zaključiti da je revizijski sud utvrdio pogrešnu primenu materijalnog prava i u čemu se ona ogleda, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da se u reviziji tužene osnovano ukazuje da je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi, pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu visine naknade nematerijalne štete, konstatujući pri tome da je pitanje načina utvrđivanja visine naknade uređeno Zakonom o obligacionim odnosima, te je upravo primenjujući odredbe člana 200. tog zakona na okolnosti konkretnog slučaja i odlučio o predmetnom zahtevu za naknadu štete.

Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on za vreme lišenja slobode trpeo i fizičke bolove i strah i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude, kao i nižestepenih presuda, jasno proizlazi da su prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade cenjeni i pretrpljeni fizički bolovi i strah i da su oni uticali na visinu dosuđene naknade.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete, uključujući i naknadu za pretrpljene fizičke bolove i strah, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, pored ostalog, izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu – za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti. Stoga je i ocena pos tupajućih sudova u predmetnom postupku da se dosudi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu ustavnopravno prihvatljiva .

Navodi podnosioca kojima osporava visinu dosuđenog iznosa naknade štete ukazujući koliko ona iznosi kada se obračuna po jednom danu koji je proveo u pritvoru, odnosno zatvoru, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca visinom dosuđene naknade nematerijalne štete. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine predmetne naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Naime, ni iz sadržine osporene presude, niti iz sadržine nižestepenih presuda, ne proizlazi da je tako nešto konstatovano. Takođe, bez osnova su i navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije razmatrao njegovu reviziju, s obzirom na to da osporenom odlukom nije ni odlučivano o reviziji podnosioca, već o reviziji tužene.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku kojom je preinačio drugostepenu presudu i konačno odlučio o visini naknade štete. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, te je iz tih razloga preinačio drugostepenu presudu i dosudio manji novčani iznos na ime naknade štete. Prilikom odmeravanja visine naknade štete, Vrhovni kasacioni sud je cenio sve činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, a koje su utvrđene u prvostepenom postupku, te je visinu naknade odmerio, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima , kojima su propisan i način i kriterij umi za utvrđivanje visine naknade. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca da revizijski sud nije obrazložio svoju odluku o visini naknade štete.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom, niti pravnom stanju u uporednoj i osporenoj presudi. Naime, u uporednoj presudu nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, a koju je to lice pretrpelo kao dete zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca.

U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i u drugim sudskim postupcima, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, osim navedene presude Apelacionog suda u Beogradu, nije dostavio druge sudske odluke kao dokaz za tvrdnju da su sudovi u identičnim situacijama donosili drugačije odluke u pogledu visine naknade nematerijalne štete. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskr iminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može razmatrati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Što se tiče navoda o povre di prava iz čl. 3, 22, 23, 33. i 35, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za rehabilitovano lice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti