Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina, dosuđujući naknadu od 600 evra. Deo žalbe protiv meritorne presude odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Kolara iz Luga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Kolara i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3204/08 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbacuje se ustavna žalbe Aleksandra Kolara izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 990/10 od 30. septembra 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Kolar iz Luga je 15. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Kovine Zaviše, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 990/10 od 30. septembra 2010. godine , zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na naknadu štete i na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 25, 35. i 32. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da prema pravnom stanovištu Apelacionog suda u Beogradu zauzetom u osporenoj presudi nije osnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe zato što uprkos zadobijenoj povredi – fizički bolovi i strah nisu bili ni po intenzitetu, ni po trajanju takvog stepena da bi vodili usvajanju tužbenog zahteva tužioca, a da je sud pre svega zanemario okolno sti povređivanja koje se dogodilo na odsluženju vojnog roka i koje opravdavaju dosuđenje pravične naknade; da je ovakvom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređeno ustavno pravo podnosioca iz člana 25. Ustava koji propisuje nepovredivost fizičkog i psihičkog intergiteta, jer dozvoljava da se takva povreda ne sankcioniše pravičnom naknadom; da je Ministarstvo odbrane po čijem je pozivu podnosilac služio obavezni vojni rok učinilo propust u disciplini vojnika, te u slučaju utvrđene štete kod tužioca, istom shodno odredbi člana 35. stav 2. i člana 25. Ustava pripada pravo na naknadu nematerijalne štete; da Apelacioni sud u Beogradu nepravilno primenjuje odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i ne vodi računa o okolnostima slučaja usled kojih bi trebalo dosuditi pravičnu naknadu; da je pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. Ustava povređeno i trajanjem postupka, jer je sudski spor „trajao šest godina sa velikim neopravdanim razmacima između pojedinih radnji suda“. Podnosilac predlaže da Ustavni su utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi ili ukine osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3204/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Aleksandar Kolar, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. aprila 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Vojske Srbije i Crne Gore, sa predlogom da se tužena obaveže da tužiocu isplat i na ime naknade nematerijalne štete opredeljene iznose za pretrpljeni bol, za strah, za naruženost, te na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivno sti, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, koji je u toku postupka preciziran.

Prvi opštinski sud je dostavio tužbu na odgovor tuženoj 10. marta 2005. godine, a tuženi je dostavio odgovor 21. marta 2005. godine.

Prvo ročišta u ovom postupku je održano 6. aprila 2005. godine, a do donošenja prve prvostepene presude 18. maja 2006. godine zakazano je i održano ukupno sedam ročišta (6. aprila, 1. juna, 19. septembra i 30. novembra 2005. godine i 17. februara, 10. aprila i 18. maja 2006. godine) . Prvostepeni sud je u ovom postupku izveo dokaze saslušanjem tužioca kao parnične stranke, saslušanjem svedoka M. P, te je pribavio i ostvario uvid u izveštaj voj nih organa o povređivanju tužioca i spis predmeta Opštinskog suda u Knjaževcu Ki. 11/04.

Predsudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3576/04 od 18. maja 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Tužilac je žalbu protiv prvostepene presud e izjavio 25. jula 2006. godine. Po ovoj žalbi prvostepeni sud je postupio 7. februara 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6022/07 od 30. aprila 2007. godine usvojio žalbu i ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu P. 3576/04 od 18. maja 2006. godine, jer je našao da je u donošenju ožalbene presude prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeno rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 10. aprila 2008. godine.

U ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao osam ročišta (10. jula, 14. oktobra i 24. decembra 2008. godine i 18. februara, 27. marta, 15. aprila, 22. maja i 11. juna 2009. godine), od kojih su četiri održana, a četiri nisu zbog neažurnosti veštaka ili nedostatka procesnih pretpostavki.

Prvostepeni sud je doneo rešenje P. 3204/08 od 9. juna 2008. godine o određivanju veštačenja od strane veštaka maksilofacijalne hirurgije i stomatologije V. K , čiji nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 2. decembra 2008. godine.

Rešenjem P. 3204/08 od 10. decembra 2008. godine određeno je veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra Z. Đ, koji je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 19. februara 2009. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3204/08 od 11. juna 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 30.000 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 20.000 dinara, na ime pretpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 40. 000 dinara, na ime pretprljenih duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 11.000 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. juna 2009. godine pa do isplate (stav drugi izreke) , a odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade namaterijalne štete na ime pretprljenih fizičkih bolova, straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznose preko dosuđenih (stav treći izreke) .

Žalbu protiv ove prvostepene presude tužilac i tuženi su izjavili 6. i 7. jula 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 990/10 od 30. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3204/08 od 11. juna 2009. u stavu trećem izreke, a usvojio žalbu tužene i preinačio ožalbenu presudu u stavu dugom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu isplati dosuđene novčane iznose. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalo g, navodi: da je po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjeni čno stanje pogrešno primenio materijalne pravo; da i pored pravilnog zaključka prvostepenog suda da postoji objektivna odgovorn ost tužene za organizovanje i sprovođenje odsluženja vojnog roka, po nalaženju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju tužena nije u ob avezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu; da saglasno odredbi člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , oš tećeni ima pravo na naknadu namaterijalne štete za pretrpljene fizičke bolove prouzrokovane lakom telesnom povredom samo ako su isti bili jakog ili srednjeg intenziteta i dužeg tr ajanja, odnosno za strah ako je isti bio intenzivan i dužeg trajanja ili ako je kratko trajao ali je u dužem vremenskom periodu bila narušena psihička ravnoteža oštećenog; da je u konkretnom slučaju tužilac krit ičnom prilikom zadobio laku telesnu povredu, ali pretprljeni fizčki bolovi i strah nisu bili ni po intenzitetu ni po trajanju takvog stepena da bi vodili usvajanju zahteva za naknadu štete; da osim toga, strah nije ostavio ni posledice u psihičkoj sferi tužioca i nije se odrazio na njegovo psihičko zdravlje; da je umanjenje životne aktivnosti od 2% neznatno i ne može voditi dosuđivanju naknade za ovaj vid štete ; da je osnov za priznavanje naknade za naruženost izmenjena spoljašnost oštećenog koja izaz iva u okolini gađenje, sažaljenje ili na drugi način skreće pažnju, uzimajući u obzir u razumnoj meri i subjektivni osećaj oštećenog; da je u konkretnom slučaju, po nalaženju ovog suda, izradom zubnih nadoknada došlo do kompenziranja nastupele naruženosti kako je to veštak i naveo, pa stoga nema osnova za dosuđivanje naknade za ovaj vid štete; da se zaključak prvostepenog suda da se ugradnjom krunice ne može nadomestiti zdrav zub ni funkcionalno ni estetski ne može prihvatiti prilikom dosuđivanja naknade za naruženost , polazeći upravo od napred navedeno šta predstavlja osnov za p riznavanje naknade za naruženost; da je tužiocu izvršena ugradnja krunica, te se nesumnjivo ne radi o izmenjenoj spoljašnosti koja bi na bilo koji način u negativnom smislu skretala pažnju na tužioca; da funkcionalno dejst vo krunice nije od značaja za dosuđivanje naknade po o snovu naruženosti, već bi eventualno moglo biti od uticaja kod utvrđivanja procenta umanjenja opšte životne aktivnosti; da s obzirom na napred navedeno, po nalaženju ovog suda, tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu vezanu z a događaj od 13. maja 2003. godine, pa je drugostepeni sud odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da n iko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 30. aprila 2004. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 30. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do pravnosnažnog okončanja donošenjem drugostepene presude trajao šest godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o posebno složenom sporu, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac nesumnjivo imao opravdan interes za efikasno rešavanje predmetnog spora, kao i da nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je u postupanju nadležnog suda u osporenom postupku došlo do izvesnih propusta koji nisu u skladu sa obavezom za efiksano i delotvorno postupanje iz člana 10. Zakona o parničnom postupku i koji su, po oceni Ustavnog suda, doveli do neopravdano dugog trajanja postupaka. Ovde se ima u vidu da je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavio tužbu tuženom na odgovor posle deset meseci i deset dana od podnošenja tužbe, što predstavlja neprihvatljivu neažurnost suda. Takođe, omaškom prvostepenog suda žalba protiv prvostepene presude izjavljena 25. jula 2006. godine je dostavljena u proceduru tek posle šest i po meseci od podnošenja. Pored toga, rešenje Okružnog suda u Beogradu o ukidanju prvostepene presude doneto 30. aprila 2007. godine je dostavljeno prvostepenom sudu posle jedanaest meseci i deset dana od donošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3204/08 , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 990/10 od 30. septembra 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži dovoljno i jasno obrazloženje donete odluke, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim , te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je trebalo da postupajući sudovi ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava, a ustavnom žalbom se, u suštini, traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Kako je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđnje, a tvrdnja o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava se zasniva u osnovi na istovetnim navodima, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se može obrazložiti povreda ovog prava.

Ocenjujući postojanje povrede načela nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi za tvrdnje da je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe na bilo koji način povređen fizički ili psihički integritet.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka kao u tački 2. izreke .

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu o vog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević