Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora u predmetu organizovanog kriminala. Ocenjeno je da su sudovi dali dovoljne i individualizovane razloge za produženje pritvora, zasnovane na posebno teškim okolnostima dela, te da prava podnosioca nisu povređena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Andrije Krlovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Andrije Krlovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po.1. 273/10 – Kv.Po.1. 415/11 od 1. septembra 201 1. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2.Po.1. 257/11 od 27. septembra 201 1. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Andrija Krlović iz Pančeva, preko punomoćnika Gradimira Nalića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 28. oktobra 201 1. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci , zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno:
- da se protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih okrivljenih vodi krivični postupak pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u predmetu K.Po.1. 273/10, zbog produženog krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi st. 2. i 1. KZ u vezi člana 61. KZ ;
- da je istražni sudija Višeg suda u Beogradu 11. marta 2010. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv okrivljenog i tom prilikom mu odredio pritvor, koji se ima računati od 9. marta 2010. godine, kada je lišen slobode;
- da je osporenim prvostepenim rešenjem vanraspravnog veća Višeg suda u Beogradu prema okrivljeno m produžen pritvor za još dva meseca, iz razloga predviđenih odredb ama člana 142. stav 1. tač . 1) i 5) ZKP;
- da je Apelacioni sud u Beogradu, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepenog rešenja o produženju pritvora, osporenim rešenjem Kž.2.Po.1.257/11 od 27. septembra 201 1. godine delimično usvojio izjavljene žalbe i preinačio prvostepeno osporeno rešenje tako što je, pored ostalog, prema podnosiocu otklonio zakonski osnov za pritvor iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu odbio žalbe i prvostepeno rešenje potvrdio;
- da u osporenom prvostepenom rešenju nisu dati jasni, nedvosmisleni, dovoljni i relevantni razlozi koji bi ukazivali da je produženje pritvora okrivljenom neophodno radi vođenja krivičnog postupka;
- da se pritvor okrivljenom ne sme produžavati samo na osnovu težine krivičnog dela, što je ovde slučaj;
- da težina krivičnog dela ne može uticati na nesmetano vođenje krivičnog postupka, niti predstavlja okolnost koja pritvaranje čini neophodnim;
- da nije razmatrana opravdanost pritvora u odnosu na „odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima“;
- da prvostepeni sud u konkretnom postupku ne pokazuje potrebnu posebnu revnost u postupanju i ne postupa sa naročitom hitnošću, odnosno ne postupa sa bilo kakvom hitnošću;
- da sud nije razmotrio primenu blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje postupka;
- da se pritvor podnosiocu u pogledu osnova iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP produžava "na osnovu prekopiranih, stereotipnih i identičnih objašnjenja", zbog čega ističe da se ne može smatrati da pritvor protiv njega traje najkraće neophodno vreme;
- da su navedenim aktima sudovi povredili podnosiočeva prava zajemčena odredbama člana 30. stav 1. i člana 31. Ustava.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporena rešenja i naloži postupajućim državnim organima da podnosiocu ukinu pritvor i puste ga na slobodu .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:
U trenutku podnošenja ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje, protiv više okrivljenih, među kojima i protiv podnosioca ustavne žalbe , vodio se krivični postupak K.Po.1. 273/10 po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kt. 17/10 od 6. avgusta 2010. godine , zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 . stav 5 . KZ i produženo krivično delo pranje novca iz člana 231 . stav 4 . u vezi st. 2 . i 1 . i u vezi člana 61 . KZ.
Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po.1. 282/10 od 11. marta 2010. godine određeno je sprovođenje istrage protiv okrivljenih, zbog krivičnih dela koja im se stavljaju na teret i određen im je pritvor , iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), a koji im se računa od 9. marta 2010. godine kada su lišeni slobode.
Podnosiocu ustavne žalbe je pritvor poslednji put produžen, pre donošenja osporenog rešenja, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po.1. 273/10 – Kv .Po.1. 371/11 od 2. avgusta 201 1. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ZKP.
Rešavajući o žalbama protiv ovog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž2.Po.1. 232/11 od 25. avgusta 2011. godine ukinuo navedeno rešenje o produženju pritvora i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
Ponovo odlučujući o daljem pritvoru protiv optuženih, vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu je, po službenoj dužnosti, na osnovu člana 146. stav 2. ZKP, preispitalo razloge za pritvor i 1. septembra 2011. godine je donelo osporeno rešenje o produženju pritvora K .Po.1. 273/10 – Kv.Po.1. 415/11, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1) i 5) ZKP, koji može trajati najduže dva meseca.
U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja o produženju pritvora, pored ostalog, navedeno je: " Vanpretresno veće smatra da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora protiv optuženih Krlović Andrije, M.P, V.M. i J.N. na osnovu člana 142 . stav 1 . tačka 5 ) ZKP, imajući u vidu da je za krivično delo pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi sa stavom 2 . i 1 . KZ, koje se optuženima stavlja na teret zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, a izvršenje dela je praćeno prisustvom posebno teških okolnosti načina izvršenja dela. Posebno teške okolnosti se ogledaju u tome što iz spisa predmeta proizilazi da postoji osnovana sumnja da su ovi optuženi krivična dela počinili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je nelegalan novac dobijen od preprodaje opojne droge investirala u kupovinu, uzimanje pod zakup i preuzimanje pojedinih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti u više mesta i gradova na teritoriji Republike Srbije, kao i da su finansirali poslovanja tako kupljenih i preuzetih preduzeća u cilju prevođenja tog novca u legalne tokove i prikrivanja njegovog nezakonitog porekla i stvarnih vlasnika, vršili konverziju imovine - deviznog novca i to u velikom novčanom iznosu, koji pojedinačno uzet prema svakom od pomenutih optuženih višestruko prevazilazi imovinski cenzus za postojanje kvalifikovanog oblika krivičnog dela pranje novca. Naime, postoji osnovana sumnja da su optuženi: Krlović Andrija iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara, M.P. iznos od 4.386.800 evra i 200.628.901,00 dinara, V.M. iznos od 403.400 evra i J.N. kao odgovorno lice - vlasnik i direktor privrednog društva „Municipium S" iz Novog Beograda iznos od 7.390.600 evra i 200.628.901,00 dinar preveli u legalne tokove, angažovanjem većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu. Dakle, ove činjenice i to da ce radi o izuzetno velikim novčanim iznosima, koji višestruko prevazilaze zakonski minimum za postojanje kvalifikovanog oblika ovog krivičnog dela, a posebno postojanje osnovane sumnje u vezi porekla tog novca, to jest da je proistekao iz neovlašćenog prometa opojnih droga, za koje je opšte poznato koliko su štetne za život i zdravlje ljudi, nesumnjivo potvrđuju stav ovog veća da postoje posebno teške okolnosti izvršenja krivičnog dela koje opravdavaju dalje zadržavanje ovih optuženih u pritvoru. .. Istovremeno, po oceni vanpretresnog veća protiv optuženih... više ne postoje razlozi za pritvor propisani članom 142. stav 1. tačka 3) ZKP, uzimajući u obzir sve podatke u spisima predmeta o načinu delovanja organizovane kriminalne grupe za koju postoji osnovana sumnja da su joj pripadali ovi optuženi, te ulogu svakog od njih u okviru grupe, te ceneći da je reč o licima koja do sada nisu osuđivana i da su u pritvoru proveli dug vremenski period. Imajući u vidu navedeno, vanpretresno veće je zaključilo da navedene činjenice više nemaju karakter osobitih okolnosti koje bi dovele do toga da bi ovi optuženi mogli ponoviti isto, ili istovrsno krivično delo. Prilikom odlučivanja sud je shodno odredbi člana 141 . ZKP u svemu sagledao sve okolnosti radi donošenja odluke o tome da li je dalje zadržavanje optuženih u pritvoru neophodno radi vođenja krivičnog postupka, pa je utvrdio da je u ovoj fazi postupka, sa svih navedenih razloga mera pritvora u odnosu na sve optužene neophodna. Tokom krivičnog postupka sud će u okviru svoje funkcionalne nadležnosti i nadalje razmatrati opravdanost eventualne zamene mere pritvora nekom drugom blažom merom za obezbeđenje prisustva optuženih Krlović Andrije, M.P, V.M. i J.N. u odnosu na svakog optuženog ponaosob, a ceneći i predloge stranaka u tom pravcu.“.
Rešavajući o žalbama protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Kž2.Po.1. 257/11 od 27. septembra 2011. godine delimično uvažio žalbe branilaca okrivljenih, u delu u kom je pobijan zakonski osnov za produženje pritvora, pa je, pored ostalog, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe kao optuženog otklonio zakonski osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu i rešenje potvrdio. U obrazloženju ovog osporenog rešenja Apelacioni sud u Beogradu je u potpunosti prihvatio razloge prvostepenog suda u pogledu postojanja zakonskog osnova za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, dok je, otklanjajući zakonski osnov iz člana 142. stav 1. tačka 1) ovog člana ZKP, našao da okolnosti navedene kao razlozi za produženje pritvora podnosiocu po ovoj tački člana 142. stav 1. ZKP više ne predstavljaju okolnosti koje ukazuju na opasnost od njegovog bekstva.
Postupak u ovom krivičnom predmetu je počeo 11. marta 2010. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, optužnica protiv okrivljenih Kt. 17/10 je podignuta 6. avgusta 2010. godine, a stupila je na pravnu snagu 22. oktobra 2010. godine. Naredba o zakazivanju glavnog pretresa je doneta 29. novembra 2010. godine, a glavni pretres je započeo 14. februara 2011. godine.
Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru do 26. oktobra 2012. godine kada je naredbom Višeg suda u Beogradu K.Po.1. 273/10 od istog datuma pušten na slobodu (nakon što je sudu dostavljen dokaz o izvrešnom upisu hipoteke na nepokretnostima čija vrednost, po proceni veštaka građevinske struke, iznosi 500.000,00 evra).
4. Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Članom 31. Ustava zajemčeno je, pored ostalog: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme , u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 1. ZKP bilo je propisano: da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)), ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)), ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).
Ostalim relevantnim odredbama ZKP bilo je propisano: da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).
Odredbama člana 231. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od krivičnog dela, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ako iznos novca ili imovine iz stava 1. ovog člana prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina i novčanom kaznom (stav 2.); da ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana izvrši u grupi, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina i novčanom kaznom (stav 4.).
Član 346. KZ propisuje: da će se, ko organizuje organizovanu kriminalnu grupu, ako zakonom za takvo organizovanje nije predviđena teža kazna, kazniti zatvorom od jedne do osam godina (stav 2.); da će se, ako se delo iz st. 1. i 2. ovog člana odnosi na grupu ili organizovanu kriminalnu grupu, koja ima za cilj vršenje krivičnih dela za koje se može izreći kazna zatvora od dvadeset godina ili zatvor od trideset do četrdeset godina, organizator grupe ili organizovane kriminalne grupe kazniti zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina, a pripadnik grupe ili organizovane kriminalne grupe zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 5.).
5. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da su navedenom odredbom Ustava utvrđeni sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka , pri čemu pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda. Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor prethodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, nego se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.
S obzirom na činjenicu da se u konkretnom slučaju radi o produženju a ne određivanju pritvora, Ustavni sud je utvrdio da za ocenu navoda ustavne žalbe nisu relevantne odredbe člana 30. stav 1. Ustava, te je pozivanje podnosioca ustavne žalbe na njih ocenjeno kao neosnovano.
6. Prilikom odlučivanja o postojanju povrede zajemčenih prava, Ustavni sud je imao u vidu i navode podnosioca ustavne žalbe da uslovi koji moraju postojati kod određivanja pritvora (osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i da je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka ) moraju postojati i kod produženja pritvora. Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud ukazuje da se izneti navod ustavne žalbe, kada se radi o produženju pritvora, ceni u odnosu na odredbe člana 31. Ustava, a ne člana 30. stav 1. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na ograničeno trajanje pritvora zajemčenog odredbama člana 31. Ustava, koju je obrazložio navodima koji se u suštini svode na to: da se pritvor okrivljenom ne sme produžavati na osnovu težine krivičnog dela, što je ovde slučaj; da u osporenom prvostepenom rešenju nisu dati jasni, nedvosmisleni, relevantni i dovoljni razlozi koji bi ukazivali da je produženje pritvora okrivljenom neophodno radi vođenja krivičnog postupka; da prvostepeni sud, u konkretnom postupku, ne pokazuje potrebnu posebnu revnost u postupanju i ne postupa sa naročitom hitnošću, odnosno ne postupa sa bilo kakvom hitnošću; da sud nije razmotrio primenu blažih mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje postupka; da se pritvor podnosiocu u pogledu osnova iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP produžava "na osnovu prekopiranih, stereotipnih i identičnih objašnjenja".
Odredbama člana 31. Ustava jemči se, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom , i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen.
Ustavni sud je u više svojih odluka izneo pravni stav da su nadležni sudovi prilikom ispitivanja zakonitosti i opravdanosti produženja pritvora, dužni da, pored ostalog, daju dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje nekog lica u pritvoru, odnosno da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i u svakom pojedinačnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom ustavnosudskom predmetu utvrdio da su nadležni sudovi u osporenim rešenjima utvrdili subjektivne razloge za produženje pritvora, individualizujući ih u odnosu na okrivljene. Postupajući sudovi se u konkretnom predmetu nisu oslanjali samo na težinu krivičnog dela i objektivne posledice koje su nastupile, već su, kako je to obrazloženo i u osporen im rešenjima, ovu okolnost cenili u vezi sa ostalim okolnostima, odnosno sa činjenicom da su okrivljeni, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, osnovano sumnjivi „da su krivična dela počinili u okviru organizovane kriminalne grupe koja je nelegalan novac dobijen od preprodaje opojne droge investirala u kupovinu, uzimanje pod zakup i preuzimanje pojedinih preduzeća, poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti u više mesta i gradova na teritoriji Republike Srbije, kao i da su finansirali poslovanja tako kupljenih i preuzetih preduzeća u cilju prevođenja tog novca u legalne tokove i prikrivanja njegovog nezakonitog porekla i stvarnih vlasnika, vršili konverziju imovine-deviznog novca i to u velikom novčanom iznosu, koji pojedinačno uzet prema svakom od pomenutih optuženih višestruko prevazilazi imovinski cenzus za postojanje kvalifikovanog oblika krivičnog dela pranje novaca“. U obrazloženjima osporenih rešenja sadržano je i precizno navođenje novčanih iznosa, što predstavlja individualizaciju posebno teških okolnosti krivičnog dela za svakog od okrivljenih pojedinačno.
Sve navedene okolnosti, pojedinačno i skupno, upravo predstavljaju subjektivne i specifične razloge za opravdanost produženja pritvora, te su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi za produženje pritvora sadržani u osporenim rešenjima nedovoljno jasni, neubedljivi i neindividualizovani, odnosno da ne ispunjavaju uslove za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe kao optuženog lica u pritvoru . Veće prvostepenog suda je ocenilo da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora protiv okrivljenih po osnovu odredbi člana 142. stav 1. tač. 1) i 5) ZKP, što je i iscrpno obrazložilo, posebno ceneći subjektivne okolnosti na strani okrivljenih, kako je to već navedeno u prethodnom stavu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja istaknuta je i posebno teška okolnost u vidu osnovane sumnje „da su optuženi: Krlović Andrija iznos od 390.500 evra i 2.038.435 dinara, M.P. iznos od 4.386.800 evra i 200.628.901,00 dinara, V.M. iznos od 403.400 evra i J.N. kao odgovorno lice - vlasnik i direktor privrednog društva „Municipium S" iz Novog Beograda iznos od 7.390.600 evra i 200.628.901,00 dinar preveli u legalne tokove, angažovanjem većeg broja lica kako u zemlji tako i u inostranstvu“. Pri tome, Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je osporenim rešenjem K.Po.1. 273/10 – Kv.Po.1. 415/11 od 1. septembra 201 1. godine u odnosu na podnosioca kao optuženog otklonio zakonski osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, određen r ešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po.1. 282/10 od 11. marta 2010. godine, nalazeći da više ne postoje osobite okolnosti koje ukazju da bi optuženi mogli ponoviti isto, ili istovrsno krivično delo.
Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Kž2.Po.1. 257/11 od 27. septembra 2011. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe kao optuženog otklonio i zakonski osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, smatrajući da razlozi iz osporenog rešenja o produženju pritvora više ne predstavljaju dovoljne razloge koji ukazuju na opasnost od njegovog bekstva.
Ovakvo zaključivanje sudova, po oceni Ustavnog suda, ukazuje na svestrano i vrlo pažljivo ispitivanje postojanja zakonskog osnova za produženje pritvora, kao i relevantnu individualizaciju razloga koji su presudni za takav zaključak .
Ustavni sud nalazi da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe kojom se, u suštini, ističe da postupajući sudovi nisu ocenili neophodnost produženja pritvora prema okrivljeno m, u smislu obezbeđenja uslova za vođenje postupka, niti zašto se nesmetano vođenje konkretnog postupka ne bi mogl o postići drugom merom, nije od uticaja na drugačiju odluku u konkretnom slučaju, jer su sudovi, podrobno obrazlažući postojanje razloga za produženje pritvora, i ndirektno utvrdili neophodnost produženja te mere u odnosu na mogućnost određivanja drugih, zakonom predviđenih blažih procesnih mera. Tome u prilog govori i navod iz obrazloženja osporenog rešenja o produženju pritvora Višeg suda u Beogradu koji glasi: " Tokom krivičnog postupka sud će u okviru svoje funkcionalne nadležnosti i nadalje razmatrati opravdanost eventualne zamene mere pritvora nekom drugom blažom merom za obezbeđenje prisustva optuženih... u odnosu na svakog optuženog ponaosob, a ceneći i predloge stranaka u tom pravcu", koji potvrđuje da je sud, prilikom odlučivanja o produženju pritvora podnosiocu ustavne žalbe, razmatrao opravdanost eventualne zamene mere pritvora nekom drugom, blažom merom, kojom bi se mog lo obezbediti nesmetano vođenje krivičnog postupka.
U pogledu navoda ustavne žalbe da prvostepeni sud, u konkretnom postupku, ne pokazuje potrebnu „posebnu revnost i naročitu hitnost“ u postupanju, odnosno ne postupa sa bilo kakvom hitnošću, Ustavni sud smatra da do sada sprovedene radnje u predmetnom krivičnom postupku ukazuju da je sud postupao s potrebnom ažurnošću. Naime, istraga je završena u roku od pet meseci, podizanjem optužnice. Optužnica je stupila na pravnu snagu u roku od dva meseca od njenog podizanja, a naredba o zakazivanju glavnog pretresa je doneta mesec dana nakon toga. Glavni pretres je započeo jedanaest meseci nakon započinjanja krivičnog postupka, a četiri meseca nakon stupanja na snagu optužnice. Imajući u vidu složenost predmetnog krivičnog postupka, brojnost okrivljenih i svedoka, a naročito činjenicu da se lica koja su osnovano sumnjiva da su glavni organizatori pranja velikih iznosa novca stečenog krijumčarenjem znatnih količina kokaina nalaze u bekstvu u inostranstvu, Ustavni sud smatra da dinamika kojom je sud do sada postupao, ukazuje na potrebnu hitnost u postupanju i vođenju krivičnog postupka, koja zadovoljava utvrđene standarde.
S obzirom na izloženo, a prema oceni Ustavnog suda, postupanje sudova u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, upravo ukazuje na to da je u konkretnom slučaju utvrđeno i obrazloženo dalje postojanje zakonskih osnova za pritvor i da su podrobno izneti razlozi zbog kojih sudovi smatraju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, da su zasnovani na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor, te da su za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru dati detaljni i dovoljno individualizovani razlozi.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ).
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić