Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom i dva izvršna postupka koji su ukupno trajali preko decenije. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Milutinovića iz Buara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Milutinovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 445/07 , u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 700/08, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 372/10 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 844/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 1366/13, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Minis tarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Užicu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupci iz tač ke 1. okončali u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Milutina Milutinovića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 1551/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milutin Milutinović iz Buara je 16. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Miroslava Tešića, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 4. novembra 2011. godine i 31. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima koji se vode pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetima I. 844/2000, I. 1551/07, I. 700/08 i I. 1435/09. Ustavnom žalbom je takođe osporeno trajanje krivičnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Užicu K. 202/99 i parničnog postupka u predmetu istog suda P. 445/07.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je na predlog podnosioca ustavne žalbe, u predmetu Opštinskog suda u Užicu I. 844/2000, dozvoljeno izvršenje prema izvršnim dužnicima Đorđu Rankoviću, Draganu Maksimoviću i Konstantinu Jovanoviću, radi prinudne naplate troškova krivičnog postupka K. 202/99, koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu, u iznosu od 7.450,00 dinara; da podnosilac, do podnošenja ustavne žalbe, po tom osnovu nije naplatio svoje potraživanje od izvršnog dužnika Dragana Maksimovića; da je u predmetu Opštinskog suda u Užicu I. 1551/07 dozvoljeno izvršenje prema izvršnom dužniku Đorđu Rankoviću, radi prinudne naplate novčanih potraživanja na osnovu presude Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine, koja je delimično potvrđena presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 671/07 od 3. aprila 2007. godine; da podnosilac, po tom osnovu, svoja potraživanja takođe nije naplatio do dana obraćanja Ustavnom sudu; da je nakon pravnosnažnog okončanja parnice radi naknade štete, podnosilac pokrenuo izvršni postupak I. 700/08, protiv izvršnog dužnika Đorđa Rankovića, u kome još uvek nije naplatio "nijedan dinar" od svojih potraživanja; da imajući u vidu da je podnosilac pretrpeo teške telesne povrede u događaju koji se desio 15. decembra 1998. godine, da njegovo potraživanje bez kamate iznosi 2.526.096,45 dinara, te da još uvek ništa od toga nije naplatio, smatra da mu je u postupcima Osnovnog suda u Užicu (ranije Opštinskog suda u Užicu) I. 844/2000, I. 1551/07, I. 700/08 i I. 1435/09, koji su proizašli iz predmeta K. 202/99 i P. 445/07 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se suština ove ustavne žalbe ogleda u nesprovođenju izvršnih postupaka koji su proizašli iz pravnosnažnih i izvršnih sudskih presuda, a da sve to predstavlja jednu jedinstvenu celinu; da ukoliko nema realizacije presuda kroz izvršni postupak, presude gube svrhu donošenja; da se prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, izvršenje presude mora smatrati sastavnim delom "suđenja".

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava podnosioca radnjama nečinjenja Osnovnog (ranije Opštinskog) suda u Užicu, u predmetima K. 202/99, P. 445/07, I. 844/2000, I. 1551/07, I. 7000/08 i I. 1435/09. Podneskom od 4. novembra 2011. godine podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenim predmetima, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema odredbi člana 84. stav 1. ovog zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je nakon izvrš enog uvid a u spise predmeta Opštinskog suda u Užicu P. 445/07 I. 1551/07 i Osnovnog suda u Užicu I. 1366/13 i I. 372/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1. Stanje u predmetu Osnovnog suda u Užicu I. 1366/13 (ranije I. 844/2000)

Podnosilac ustavne žalbe je 23. novembra 2000. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podne o Opštinskom sudu u Užicu predlog za izvršenje protiv izvršn ih dužnika Đorđa Rankovića, Dragana Maksimovića i Konstantina Jovanovića, sve trojice iz Užica, radi prinudne naplate novčanog potraživanja-troškova krivičnog postupka dosuđenih pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Užicu K. 202/99 od 25. februara 2000. godine, u iznosu od 7.450 dinara.

Opštinski sud u Užicu je 27. novembra 2000. godine doneo rešenje o izvršenju I. 844/2000, kojim je dozvolio predloženo izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom, odmerivši troškove izvršnog postupka u iznosu od 1.150 dinara.

Sudski izvršitelj Opštinskog suda u Užicu je 18. aprila 2001. godine rešenje o izvršenju uručio izvršnom dužniku Đorđu Rankoviću lično, kojom prilikom se imenovani obavezao da iznos svog dela duga donese u zgradu suda. Istog dana je rešenje o izvršenju uručeno ocu izvršnog dužnika Dragana Maksimovića, koji je izjavio da se njegov sin nalazi u Beogradu. Izvršni dužnik Konstantin Jovanović je 19. aprila 2001. godine, nakon prijema obaveštenja izvršnog radnika, pristupio u zgradu suda, gde mu je zapisnički uručeno rešenje o izvršenju, nakon čega se on obavezao da svoj deo duga isplati u ratama.

Na zapisniku o popisu i proceni od 20. aprila 2001. godine, izvršni radnik suda je konstatovao da su izvršni dužnici Đorđe Ranković i Konstantin Jovanović izmirili dug, isplatom "na ruke" izvršnom poveriocu.

Potom je usledila znatna vremenska pauza, koju su prekinula dva podneska punomoćnika izvršnog poverioca od 7. decembra i 22. decembra 2005. godine, kojima se zahtevalo ubrzanje postupka prema izvršnom dužniku Draganu Maksimoviću i istovremeno pružalo obaveštenje sudu da ovaj izvršni dužnik poseduje putničko motorno vozilo marke SEAT.

Izvršni radnik je 6. marta 2006. godine izašao na lice mesta, u stan izvršnog dužnika Dragana Maksimovića, koji je izjavio da nema novca da izmiri svoj deo duga, ali da je saglasan da se izvršenje prema njemu sprovede obustavom dela zarade koju ostvaruje kod poslodavca "Neoplanta" iz Novog Sada. Izvršni radnik je tom prilikom izvršio i popis putničkog motornog vozila marke SEAT, registarskih oznaka UE 172-34. Izvršni dužnik je tada izjavio da popisano vozilo nije u njegovom vlasništvu.

Nakon izvršenog popisa putničkog vozila, izvršni dužnik Dragan Maksimović je angažovao punomoćnika iz reda advokata, koji je 13. marta 2006. godine Opštinskom sudu u Užicu dostavio podnesak u kome je istakao da je izvršni poverilac, isplatom duga od strane druga dva izvršna dužnika, isplaćen u potpunosti. Punomoćnik izvršnog poverioca je 24. marta 2006. godine dostavio podnesak kojim je negirao navode punomoćnika izvršnog dužnika, dostavljajući dokaze na okolnost koliki iznos je izvršni poverilac naplatio od izvršnih dužnika Đorđa Rankovića i Konstantina Jovanovića. Istim podneskom je zatražio da sud nastavi izvršenje prema izvršnom dužniku Draganu Maksimoviću, oduzimanjem popisanog vozila.

Opštinski sud u Užicu je u tri navrata (19. januara, 26. februara i 9. marta 2007. godine) uputio dopis Policijskoj upravi u Užicu, sa zahtevom za dostavu podatka na čije ime je regitrovano vozilo sa registarskim oznakama UE 172-34. Policijska uprava u Užicu je obavestila sud da je predmetno vozilo u vlasništvu Dragića Maksimovića (inače oca izvršnog dužnika Dragana Maksimovića), počev od 6. marta 2007. godine. Nakon prijema obaveštenja od policijskog organa, Opštinski sud u Užicu je dopisom od 21. marta 2007. godine obavestio punomoćnika izvršnog poverioca da popisano vozilo nije u vlasništvu izvršnog dužnika i pozvao ga da predloži drugi predmet i sredstvo izvršenja u ovoj pravnoj stvari.

U međuvremenu je izvršni poverilac pred Opštinskim sudom u Užicu pokrenuo parnicu protiv pomenutog Dragića Maksimovića, tužbom za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, tražeći da se kupoprodaja predmetnog vozila poništi za deo dugovanja koje izvršni dužnik Dragan Maksimović, kao prodavac vozila, ima prema njemu. Spor je pravnosnažno okončan rešenjem P. 534/07 od 25. maja 2007. godine, kojim je tužba izvršnog poverioca odbačena kao neblagovremena. Rešenje o odbacivanju tužbe potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 1304/07 od 28. februara 2008. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Užicu, gde je zaveden pod brojem I. 1366/13.

Od prijema obaveštenja da popisano vozilo nije u vlasništvu izvršnog dužnika Dragana Maksimovića, tačnije od pravnosnažnog okončanja parnice u kojoj je tražio poništaj kupoprodaje vozila za deo duga koji izvršni dužnik Dragan Maksimović ima prema njemu, izvršni poverilac se nije obraćao sudu sve do 11. juna 2013. godine, kada je uputio predlog za promenu sredstva izvršenja, predloživši da se prinudna naplata sprovede plenidbom novčanih sredstava na tekućem računu preduzetničke radnje izvršnog dužnika Dragana Maksimovića. Prema obračunu izvršnog poverioca, iznosi koje potražuje od izvršnog dužnika na dan podnošenja ovog predloga glase: na ime dela glavnog duga iznos od 2.483 dinara, sa zateznom kamatom počev od 25. februara 2000. godine, što predstavlja iznos od 20.438,12 dinara; na ime dela troškova izvršnog postupka iznos od 383 dinara, sa zateznom kamatom počev od 27. novembra 2000. godine, što predstavlja iznos od 1.421,27 dinara; na ime sastava tri obrazložena podneska od strane advokata, prema važećoj advokatskoj tarifi.

Zaključkom I. 1366/13 od 12. juna 2013. godine Osnovni sud u Užicu je dozvolio promenu sredstva izvršenja. Zaključak je Odseku Narodne banke Srbije za prijem osnova i naloga prinudne naplate u Kragujevcu dostavljen 17. juna 2013. godine. Dopisom od 27. juna 2013. godine Osnovni sud u Užicu je od Odseka zatražio informaciju da li je izvršenje na tekućem računu preduzetničke radnje izvršnog dužnika sprovedeno, ali traženi podatak još uvek nije dostavljen sudu.

3.2. Stanje u predmetu Opštinskog suda u Užicu P. 445/07

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2000. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv tuženih Đorđa Rankovića, Dragana Maksimovića i Konstantina Jovanovića, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, nastale usled povređivanja tužioca u tuči koja se dogodila 15. decembra 1998. godine, a zbog čega je tuženi Đorđe Ranković, presudom Opštinskog suda u Užicu K. 202/99 od 25. februara 2000. godine, pravnosnažno osuđen za krivično delo "teške telesne povrede", a tuženi Konstantin Jovanović i Dragan Maksimović za krivično delo "učestvovanje u tuči". Predmet je zaveden pod brojem P. 1210/2000.

Prvih pet ročišta za glavnu raspravu (16. januara, 12. februara, 14. marta, 12. aprila i 10. maja 2001. godine) je održano. U tom periodu izveden je dokaz saslušanjem tužioca i svih tuženih, kao i osam svedoka. Potom je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, preko veštaka hirurga-ortopeda i neuropsihijhatra. Ročište zakazano za 20. jun 2001. godine nije održano zbog neobavljenog veštačenja, dok je na ročištu 20. avgusta 2001. godine sudski veštak neuropsihijatar dao usmeni nalaz i mišljenje, koji je unet u sudski zapisnik. Zbog nedolaska sudskog veštaka hirurga-ortopeda, 23. oktobra 2001. godine ročište nije održano, dok je na sledećem ročištu (7. novembra 2001. godine) ovaj veštak pristupio i pozvao tužioca da se odazove na pregled u zdravstvenu ustanovu u Užicu. Imajući u vidu da veštačenje nije obavljeno u ostavljenom roku, Opštinski sud u Užicu je 4. decembra 2001. godine uputio urgenciju sudskom veštaku. Potom se dopisima od 23. januara, 21. marta i 28. maja 2002. godine obratio punomoćniku tužioca, pozivajući da se tužilac, u skladu sa preuzetom obavezom, javi na pregled u zdravstvenu ustanovu, ili da, u protivnom, obaveste sud da li ostaju pri predlogu da se ovaj dokaz izvede. Pošto nije bilo odgovora na navedene zahteve, sud je zakazao ročište za 6. septembar 2002. godine. Međutim, punomoćnik tužioca nije pristupio na ovo ročište, iako je bio uredno pozvan, zbog čega je određeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje. Predlog za povraćaj u pređašnje stanje punomoćnik tužioca je dostavio 13. septembra 2002. godine. Na ročištu održanom 4. oktobra 2002. godine povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje, sud je usvojio predlog punomoćnika tužioca i zakazao ročište za glavnu raspravu za 4. novembar 2002. godine, na kome je tužiocu ponovo naloženo da se javi na pregled u zdravstvenu ustanovu, za potrebe veštačenja. Imajući u vidu da nalaza i mišljenja hirurga - ortopeda još uvek nije bilo, sud je na ročištu održanom 5. decembra 2002. godine odlučio da se postupak prekine, dok se predloženo veštačenje ne obavi, a nalaz i mišljenje dostavi sudu. S obzirom na to da je veštak nalaz i mišljenje dostavio sudu 11. decembra 2002. godine, punomoćnik tužioca je podneskom od 17. decembra 2002. godine zatražio da se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavi.

Bez donošenja posebne odluke, sud je nastavio postupak, a predmet je dobio broj P. 288/03. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 6. marta 2003. godine i na njemu je određeno saslušanje svedoka, na okolnost umanjenja radne sposobnosti tužioca. Na narednom ročištu, 3. aprila 2003. godine, izveden je dokaz saslušanjem četiri svedoka i određeno je veštačenje, preko specijaliste za medicinu rada. Ročište zakazano za 8. maj 2003. godine nije održano, jer predloženo veštačenje nije obavljeno. Punomoćniku tužioca je tada naloženo da sudu dostavi svu neophodnu medicinsku dokumentaciju za potrebe ovog veštačenja.

Zbog promene postupajućeg sudije (o čemu nema posebne odluke u spisima predmeta), naredno ročište je zakazano nakon godinu i po dana od poslednjeg ročišta. Dva uzastopna ročišta (22. decembra i 9. februara 2005. godine) nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, tačnije jer nije postojao dokaz o urednom pozivanju tuženih Đorđa Rankovića i Konstantina Jovanovića. Zbog promene postupajućeg sudije, na ročištu održanom 16. marta 2005. godine određeno je ponovno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Sve stranke, izuzev tuženog Dragana Maksimovića, saslušane su na narednom ročištu, 19. aprila 2005. godine. Veštačenje specijaliste medicine rada predato je sudu na ročištu 7. septembra 2005. godine, na kome je izveden i dokaz saslušanjem ovog veštaka. Nakon toga je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka agroekonomiste, na okolnost izgubljenih prihoda tužioca za period nakon povređivanja, a zbog delimičnog gubitka radne sposobnosti koju je utvrdio veštak medicine rada. Veštak agroekonomske struke je nalaz i mišljenje predao sudu 21. novembra 2005. godine. Zbog primedbi tuženih, na ročištu održanom 7. decembra 2005. godine, dopunski su se izjasnili hirurg-ortoped i veštak agroekonomske struke, koji je dopunu svog nalaza i mišljenja dostavio i u pismenoj formi 13. januara 2006. godine.

U periodu do prvog presuđenja održano je još četiri ročišta, dok jedno ročište, na saglasan predlog parničnih stranaka, nije održano. U ovom periodu, veštak agroekonomista je još jednom dopunio svoje veštačenje, dok je tužilac saslušan kao stranka na okolnost troškova koje je u periodu lečenja imao, na ime prevoza do bolnice i nazad. Punomoćnik tužioca je u skladu sa obavljenim veštačenjima, podneskom od 13. septembra 2006. godine precizirao tužbeni zahtev tužioca, koji su tuženi na ročištu 20. septembra 2006. godine osporili zbog previsoko postavljenih iznosa. Na ročištu održanom 3. oktobra 2006. godine, Opštinski sud u Užicu je nakon čitanja svih do tada izvedenih dokaza zaključio glavnu raspravu i javno objavio presudu.

Presudom Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine, u stavovima od prvog do trećeg izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi Đorđe Ranković obavezan da tužiocu isplati naknadu materijalne štete, po osnovu troškova lečenja, uništenog odela, izgubljene zarade i rente (izgubljene zarade za ubuduće), kao i naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha; deo tužbenog zahteva kojim je tužilac od tuženog Đorđa Rankovića tražio isplatu naknade nematerijalne štete zbog estetske naruženosti i povrede slobode i prava ličnosti, kao i za iznose veće od dosuđenih po navedenim osnovima, odbijen je kao neosnovan; stavom četvrtim izreke odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca prema tuženima Draganu Maksimoviću i Konstantinu Jovanoviću, kojima je tražio da se ovi tuženi solidarno sa tuženim Đorđem Rankovićem obavežu na isplatu materijalne i nematerijalne štete po svim navedenim osnovima; stavom petim izreke tuženi Đorđe Ranković je obavezan da tužiocu isplati troškove paraničnog postupka, a stavom šestim izreke je tužilac obavezan da tuženima Draganu Maksimoviću i Konstantinu Jovanoviću naknadi sve troškove parničnog postupka. Presuda od 3. oktobra 2006. godine je parničnim strankama uručena u periodu od 1. do 7. novembra 2006. godine.

Po žalbama tužioca i tuženog Đorđa Rankovića, Okružni sud u Užicu je najpre doneo rešenje Gž. 2222/06 od 12. januara 2007. godine, kojim je Opštinskom sudu u Užicu vratio spise, radi donošenja dopunske presude u odnosu na tužene Dragana Maksimovića i Konstantina Jovanovića. Opštinski sud u Užicu je po nalogu Okružnog suda u Užicu doneo dopunsku presudu P. 288/03 od 5. februara 2007. godine, koja je parničnim strankama uručena 13. februara 2007. godine, izuzev tuženom Đorđu Rankoviću, koji je istu primio 14. februara 2007. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog Đorđa Rankovića, Okružni sud u Užicu je doneo presudu Gž. 671/07 od 3. aprila 2007. godine, kojom je presudu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine potvrdio u delu u kome je tuženi Đorđe Ranković obavezan da tužiocu isplati naknadu materijalne štete, po osnovu troškova lečenja i uništenog odela, naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti, te za iznose naknade štete veće od dosuđenih u potvrđenom delu prvostepene presude. Istom presudom, prvostepena presuda je delimično preinačena, pa je tuženi Đorđe Ranković obavezan da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog estetske naruženosti. U preostalom delu presuda P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine i dopunska presuda P. 288/03 od 5. februara 2007. godine su ukinute, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Drugostepeni postupak je trajao od 15. marta 2007. godine, kada su spisi prosleđeni Okružnom sudu u Užicu, do 12. aprila 2007. godine, kada su spisi vraćeni.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 445/07 i prvo ročište za glavnu raspravu održano je 5. juna 2007. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem veštaka iz oblasti medicine rada. Ovaj veštak saslušan je na narednom ročištu, 5. septembra 2007. godine, nakon čega je određeno ponovno saslušanje svedoka S.M, inače oca tužioca. Saslušanje svedoka S.M. obavljeno je na ročištu 17. oktobra 2001. godine, a nakon toga je određeno dopunsko veštačenje agroekonomske struke. Veštak agroekonomista je svoj dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 8. novembra 2007. godine, a zatim je na ročištu održanom 13. novembra 2007. godine i saslušan. Punomoćnik tužioca je podneskom od 12. novembra 2007. godine precizirao tužbeni zahtev tužioca. Na ročištu održanom 26. novembra 2007. godine, sud je, nakon čitanja svih dokaza izvedenih u ovom postupku, glavnu raspravu zaključio i javno objavio presudu.

Presudom Opštinskog suda u Užicu P. 445/07 od 26. novembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi Đorđe Ranković obavezan da tužiocu isplati naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade u iznosu od 1.138.970,20 dinara, sa zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do konačne isplate, kao i izgubljenu zaradu za ubuduće (rentu), u mesečnom iznosu od 6.912,75 dinara, počev od 8. novembra 2007. godine, uz isplatu svih zaostalih rata odjednom; stavom trećim i petim izreke odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kojim je tražio da se tuženi Dragan Maksimović i Konstantin Jovanović obavežu da mu solidarno sa tuženim Đorđem Rankovićem isplate iznose naknade materijalne i nematerijalne štete dosuđene presudom Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine i presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 671/07 od 3. aprila 2007. godine; stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi Dragan Maksimović i Konstantin Jovanović solidarno sa tuženim Đorđem Rankovićem isplate naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade u iznosu od 1.138.970,20 dinara, kao i izgubljenu zaradu za ubuduće (rentu), u mesečnom iznosu od 6.912,75 dinara, počev od 8. novembra 2007. godine; stavom šestim izreke tuženi Đorđe Ranković je obavezan da tužiocu isplati troškove parničnog postupka, dok je stavom sedmim tužilac obavezan da tuženima Draganu Maksimoviću i Konstantinu Jovanoviću naknadi sve troškove parničnog postupka. Presuda od 26. novembra 2007. godine, parničnim strankama je uručena u periodu od 28. decembra 2007. godine do 8. januara 2008. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog Đorđa Rankovića, Okružni sud u Užicu je doneo presudu Gž. 527/08 od 10. marta 2008. godine, kojom je žalbu odbio i presudu P. 445/07 od 26. novembra 2007. godine u celini potvrdio. Drugostepeni postupak je trajao od prve polovine februara 2008. do 18. marta 2008. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Užicu.

O reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je odlučio presudom Rev. 1617/08 od 11. februara 2009. godine, kojom je reviziju odbio kao neosnovanu. Revizijski postupak trajao je od 22. maja 2008. godine do 22. aprila 2009. godine. Presuda Rev. 1617/08 od 11. februara 2009. godine punomoćniku tužioca je uručena 28. aprila 2009. godine.

3.3. Stanje u predmetu Osnovnog suda u Užicu I. 372/10 (ranije I. 700/08)

Podnosilac ustavne žalbe je 22. aprila 2008. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podne o Opštinskom sudu u Užicu predlog za izvršenje protiv izvršn og dužnika Đorđa Rankovića, radi prinudne naplate novčanih potraživanja dosuđenih pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Užicu P. 445/07 od 26. novembra 2007. godine, i to: na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade iznosa od 1.138.970,20 dinara, sa zateznom kamatom počev od 8. novembra 2007. godine do konačne isplate, na ime izgubljene zarade za ubuduće (rente), u mesečnom iznosu od 6.912,75 dinara, za period od novembra 2007. godine do februara 2008. godine, kao i troškova parničnog postupka u iznosu od 592.814 dinara.

Opštinski sud u Užicu je 24. aprila 2008. godine doneo rešenje o izvršenju I. 700/08, kojim je dozvolio predloženo izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom, uz dosuđenje troškova izvršnog postupka u iznosu od 52.331,74 dinara.

Od donošenja rešenja o izvršenju nijedna izvršna radnja nije preduzeta sve do 16. marta 2012. godine, kada je izvršni radnik prvi put izašao na lice mesta, tj. u stan izvršnog dužnika. Predmet je u međuvremenu prešao u nadležnost Osnovnog suda u Užicu i nakon 1. januara 2010. godine je zaveden pod brojem I. 372/10.

U međuvremenu su ovom predmetu, radi jednovremenog postupanja, spojeni predmeti u izvršnim postupcima pokrenutim od strane istog izvršnog poverioca, protiv istog izvršnog dužnika, radi naplate potraživanja koja potiču iz istog događaja. Reč je o predmetu Opštinskog suda u Užicu I. 1435/09, u kome se predlaže prinudna naplata naknade materijalne štete u vidu rente, dosuđene presudom Opštinskog suda u Užicu P. 445/07 od 26. novembra 2007. godine, za period od marta 2008. godine do avgusta 2008. godine. Spajanje je, zatim, izvršeno sa predmetom Osnovnog suda u Užicu I. 3542/10, u kome su predmet izvršenja novčana potraživanja dosuđena presudom Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine u potvrđenom delu i presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 671/07 od 3. aprila 2007. godine u delu kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine (naknada nematerijalne štete zbog estetske naruženosti). Predmet Osnovnog suda u Užicu I. 3541/10, u kome se kao izvršna isprava javlja pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Užicu P. 508/08 od 5. oktobra 2009. godine, kojom su povećani iznosi rente na mesečnom nivou, počev od oktobra 2008. godine, pa nadalje, takođe je spojen sa predmetom I. 372/10. Predmet ovog izvršenja su dospeli mesečni iznosi rente za period od oktobra 2008. godine do novembra 2010. godine. U sva tri spojena predmeta, rešenje o izvršenju doneto je 21. decembra 2010. godine.

Na popisu pokretnih stvari, sprovedenom 16. marta 2012. godine, izvršni radnik Osnovnog suda u Užicu je konstatovao tzv. nemaštinu, tačnije da izvršni dužnik nema u svom vlasništvu imovine koja bi mogla biti predmet popisa.

Zaključkom I. 372/10 od 2. aprila 2012. godine, sud je pozvao punomoćnika izvršnog poverioca da u roku od 45 dana od dana prijema zaključka predloži novi popis. Međutim, punomoćnik izvršnog poverioca se 4. aprila 2012. godine obratio sudu zahtevom za otklanjanje nepravilnosti u izvršnom postupku, navodeći da o popisu koji je sproveden 16. marta 2012. godine uopšte nije bio obavešten. Rešenjem od 12. aprila 2012. godine izvršni sudija je, u pravcu otklanjanja utvrđene nepravilnosti, naložio sudskom izvršitelju da zakaže novi popis i da o tome obavesti punomoćnika izvršnog poverioca. Popis pokretnih stvari je ovoga puta sproveden 11. maja 2012, ali je i tada konstatovana "nemaština" izvršnog dužnika, zbog čega je zaključkom od 18. maja 2012. godine punomoćniku izvršnog poverioca ostavljen rok od 45 dana da predloži novi popis. Punomoćnik izvršnog poverioca je to učinio podneskom od 6. jula 2012. godine. Na popisu održanom 7. juna 2013. godine izvršni radnik je po drugi put konstatovao "nemaštinu", a istog dana je punomoćnik izvršnog poverioca dostavio sudu predlog za uzimanje izjave o imovini od izvršnog dužnika. Osnovni sud u Užicu je 10. juna 2013. godine doneo rešenje kojim se izvršnom dužniku nalaže da dođe u sud, radi davanja izjave o svojoj imovini. Zbog pogrešno označene adrese na sudskoj dostavnici, ovo rešenje još uvek nije uručeno izvršnom dužniku.

3.4. Stanje u predmetu Opštinskog suda u Užicu I. 1551/07

Podnosilac ustavne žalbe je 6. jula 2007. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podne o Opštinskom sudu u Užicu predlog za izvršenje protiv izvršn og dužnika Đorđa Rankovića, radi prinudne naplate novčanih potraživanja dosuđenih presudom Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine u potvrđenom delu i presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 671/07 od 3. aprila 2007. godine u delu kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 288/03 od 3. oktobra 2006. godine (naknada nematerijalne štete zbog estetske naruženosti).

Opštinski sud u Užicu je 9. avgusta 2007. godine doneo rešenje o izvršenju I. 1551/07, kojim je dozvolio predloženo izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom, dosudivši troškove izvršnog postupka u iznosu od 33.400 dinara.

Izvršni dužnik je rešenje o izvršenju primio 13. avgusta 2007. godine, a popis pokretnih stvari, na kome je konstatovano da izvršni dužnik nema imovine koja bi mogla biti predmet popisa, sproveden je 18. oktobra 2007. godine.

Zaključkom I. 1551/07 od 26. oktobra 2007. godine, sud je pozvao punomoćnika izvršnog poverioca da u roku od tri meseca od dana prijema zaključka predloži novi popis. Imajući u vidu da punomoćnik izvršnog poverioca nije u ostavljenom roku predložio novi popis, Opštinski sud u Užicu je doneo rešenje I. 1551/07 od 15. septembra 2008. godine kojim je postupak u ovoj pravnoj stvari obustavljen. Budući da protiv rešenja o obustavi postupka izvršni poverilac nije izjavio žalbu, ovo rešenje je postalo pravnosnažno, a predmet je arhiviran.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parnice P. 445/07, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01 ), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka I. 1366/13 , kao i o dredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja izvršn og postupka I. 372/10, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Članom 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11 i 18/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 17. septembra 2011. godine, a važi za sve postupke izvršenja koji su u toku, propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenih postup aka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupaka.

Uzimajući u obzir da je ustavnom žalbom osporeno trajanje tri odvojena izvršna postupka, zatim jednog krivičnog i jednog parničnog postupka, iz kojih potiču izvršne isprave u osporenim izvršnim postupcima, Ustavni sud je navode o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku razmatrao posebno u odnosu na svaki od ovih postupaka.

Analizirajući dužinu trajanja izvršnog postupka I. 372/10 , Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju, u okviru jedinstven e celin e, mora posmatrati i parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 445/07. Ustavni sud polazi od toga da je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke, stav 40.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. decembra 200 0. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Užicu i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1617/08 od 11. februara 2009. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 28. aprila 2009. godine.

Izvršni postupak, pokrenut na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Užicu P. 445/07 od 26. novembra 2007. godine, koji se najpre vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 700/08, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 372/10, iniciran je 22. aprila 2008. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Užicu i isti još uvek nije okončan.

Kada je reč o ovim postup cima, Ustavni sud je utvrdio da je njihovo ukupno trajanje skoro trinaest godina, te da izvršenje još uvek nije sprovedeno. Ovaj vremenski period dovodi do zaključka da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u parničnom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, što je iziskivalo izvođenje većeg broja različitih veštačenja i saslušanje velikog broja svedoka. Međutim, sva sporna, kako činjenična, tako i pravna pitanja, nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora nije mogao da predstavlja opravdanje za osmogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Naime, u periodu kada je bilo potrebno obaviti veštačenje preko specijaliste hirurga-ortopeda, podnosilac se na poziv veštaka da pristupi u zdravstvenu ustanovu, radi pregleda za potrebe veštačenja, nije odazivao počev od 7. novembra 2001. godine, zbog čega mu je sud u tri navrata slao urgencije. U tom periodu je takođe određeno i mirovanje postupka, i to zbog opravdane sprečenosti punomoćnika podnosioca, da bi nakon toga Opštinski sud u Užicu odredio i prekid postupka, jer do 5. decembra 2002. godine nalaz veštaka još uvek nije bilo dostavljen sudu. Prvo ročište nakon prekida održano je 6. marta 2003. godine. Ustavni sud nalazi da je isključivi razlog za ovakav zastoj u postupanju prvostepenog suda bio propust podnosioca da se u skladu sa postignutim dogovorom javi veštaku radi pregleda. S tim u vezi, parnični postupak je usled navedenih propusta posnosioca, u ovoj fazi, produžen za godinu i po dana.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne dovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda u Užicu, naročito u periodu u kome je promenjen postupajući sudija, a zatim napravljena vremenska pauza od skoro dve godine (od 8. maja 2003. do 16. marta 2004. godine), uzimajući u obzir da prva dva ročišta pred novim predsednikom veća nisu mogla biti održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. S druge strane, stiče se utisak da stepen koncentracije dokaznog postupka nije bio odgovarajući. Veštaci su se u ovom postupku (izuzev veštaka neuropsihijatra) po nalogu suda u više navrata izjašnjavali o različitim pitanjima, kako pismeno, tako i usmeno, što je dodatno produžilo trajanje parnice. Prvostepeni sud je bio u obavezi da svakom veštaku da jasan i celovit zadatak, čime bi se izbeglo parcijalno izjašnjavanje i nepotrebno produžavanje postupka.

Izvršni postupak pokrenut po predlogu podnosioca ustavne žalbe traje pet i po godina i još nije okončan, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda , najpre Opštinskog suda u Užicu, a zatim i Osnovnog suda u Užicu. Ne vodeći računa o hitnosti postupka izvršenja, Opštinski sud u Užicu nije preduzeo nijednu izvršnu radnju, dok je Osnovni sud u Užicu to učinio tek 16. marta 2012. godine, kada je sproveo prvi popis pokretnih stvari izvršnog dužnika, za koji je utvrđena nepravilnost u sprovođenju. I pored toga što je trajanju postupka doprine o i izvršni dužni k, time što se za realizaciju svojih potraživanja nije u dovoljnoj meri interesovao (štaviše bio je pasivan u periodu neaktivnosti izvršnog suda), Ustavni sud nalazi da sva odgovornost leži na sudovima koji su vodili postupak.

Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Užicu, a kasnije i Osnovnog suda u Užicu, dovelo do toga da su predmetni parnični i izvršni postupak trajali skoro trinaest godina, s tim da izvršni postupak još uvek nije okonačan.

Ispitujući tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se najpre vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 844/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 1366/13, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 23. novembra 2000. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskim sudom u Užicu i da još uvek nije okončan u prema izvršnom dužniku Draganu Maksimoviću. S tim u vezi, ovaj postupak traje neupnih trinaest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da redovni sudovi nisu poštovali načelo hitnosti u sprovođenju izvršenja, propisano svim procesnim zakonima kojima je bio uređen izvršni postupak u proteklom periodu.

Ono što se naročito može staviti na teret Opštinskom sudu u Užicu jeste petogodišnja neaktivnost, od momenta uručenja rešenja o izvršenju izvršnom dužniku Draganu Maksimoviću (18. aprila 2001. godine) do preduzimanja prve izvršne radnje u ovom predmetu (pokušaj popisa pokretnih stvari ovog izvršnog dužnika 6. marta 2006. godine).

Međutim, nakon što je izvršen popis putničkog motornog vozila, punomoćnik podnosioca je dopisom od 21. marta 2007. godine obavešten da vozilo nije u vlasništvu izvršnog dužnika Dragana Maksimovića. Na poziv suda da predloži drugo sredstvo izvršenja, podnosilac je odgovorio tek 11. juna 2013. godine, kada je podneo predlog za promenu sredstva izvršenja, što znači nakon šest godina i tri meseca. Čitav ovaj period nepreduzimanja potrebnih radnji i mera kako bi se izvršni postupak nastavio, po oceni Ustavnog suda, može se staviti na teret isključivo podnosiocu ustavne žalbe. I pored činjenice da je podnosilac imao pravnog interesa za vođenjem parnice radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji, koja se okončala odbacivanjem tužbe kao neblagovremene, to nije moglo uticati na njegovu obavezu da predloži drugo sredstvo izvršenja, kako bi se postupak u ovoj pravnoj stvari dalje nastavio.

Uzimajući u obzir sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 445/07 , zatim u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 700/08, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 372/10 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 844/2000, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 1366/13. Stoga je Sud, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Polazeći od toga da izvršni postupci I. 372/10 i I. 1366/13, povodom ko jih je podneta ustavna žalba , još uvek nisu okončani, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem Osnovnom sudu u Užicu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovi postupci okonča li u najkraćem roku, zbog čega je odluč eno kao u tački 3. izreke.

7. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 445/07 i izvršnom postupku koji se najpre vodio pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu I. 700/08, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 372/10, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja parničnog i izvršnog postupka, objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju postupaka, kao i podnosiočev doprinos tome. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I. 1366/13, Ustavni sud mišljenja da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, imajući pre svega u vidu izuzetan doprinos podnosioca produžavanju trajanja osporenog izvršnog postupka, kao i činjenicu da je predmet postupka prinudna naplata malih novčanih potraživanja, koja sa obračunatom zateznom kamatom na dan 11. jun 2013. godine, nakon trinaest godina od dana dospelosti, ukupno iznose 21.859,39 dinara, iz kog razloga podnosilac, i pored utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, po nalaženju Ustavnog suda, nije pretrpeo značajnu štetu, niti je dugo trajanje izvršnog postupka moglo dovesti do ozbiljnih posledica po njega.

8. Imajući u vidu da je izvršni postupak u predmetu Opštinskog suda u Užicu I. 1551/07 pravnosnažno okončan rešenjem o obustavi postupka od 15. septembra 2008. godine, a da je ustavna žalba u ovoj ustavnosudskoj stvari podneta 16. decembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na navedeni izvršni postupak ustavna žalba podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 4. izreke.

9. Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu K. 202/99, za koji podnosilac smatra da sa izvršnim postupkom I. 1366/13 (ranije I. 844/2000) predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud nalazi da se ova dva postupka ne mogu posmatrati integralno. Najpre iz razloga što se u krivičnom postupku, pre svega, odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret. Zatim, saglasno praksi Ustavnog suda, formiranoj po ugledu na praksu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na suđenje u razumnom roku se oštećenom može jemčiti samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku. Imajući u vidu napred izneto, kao i činjenicu da je predmet osporenog izvršnog postupka bila prinudna naplata troškova krivičnog postupka, jasno je da o jedinstvenosti ova dva postupka ne može biti reči.

10. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

11. Ustavni sud je, saglasno odredabama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti