Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . I . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. I . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9639/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Beograda je , 20. juna 2017. godine, preko punomoćnika Đ . D, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5163/16 od 20. aprila 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje člana 32. stav 1. Ustava. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ova parnica trajala skoro 15 godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9639/14, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. J . je 10. februara 2003. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M . I, ovde podnosioca ustavne žalbe, tražeći da mu tuženi na ime izvedenih građevinskih rad ova isplati iznos od 6.100,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom. Predmet je zaveden pod brojem P. 844/03.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 50 ročišta za glavnu raspravu (9. aprila, 3. juna, 25. septembra, 6. oktobra, 10. oktobra, 16. oktobra i 19. decembra 2003, 27. februara, 7. maja, 15. septembra i 17. novembra 2004, 17. januara, 29. marta i 1. novembra 2005, 19. januara, 15. marta, 26. maja, 2. oktobra i 20. decembra 2006, 15. marta, 6. juna i 24. oktobra 2007, 18. januara, 28. marta, 20. juna i 5. novembra 2008, 29. januara, 10. aprila, 6. jula i 23. oktobra 2009, 7. decembra 2010, 11. januara, 5. aprila, 17. juna i 1. novembra 2011, 27. februara, 11. maja i 4. oktobra 2012, 24. januara, 3. aprila i 17. septembra 2013, 12. septembra, 13. oktobra i 25. novembra 2014, 17. marta, 8. maja, 18. juna, 23. oktobra i 11. decembra 2015, 25. januara 2016. godine), od kojih je 22 održano. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 9. april, 6. oktobar i 10. okto bar 2003, 29. mart 2005, 6. jul i 23. oktobar 2009. i 4. oktobar 2012. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročišta zakazana za 19. d ecembar 2003, 6. jun i 24. oktobar 2007, 11. januar 2011. i 18. jun 2015. godine nisu održana na predlog tužioca, ročišta zakazana za 15. septembar 2004. i 19. januar 2006. godine nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka, ročišta zakazana za 17. novembar 2004, 7. decembar 2010. i 12. septembar 2014. godine nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njegovo održavanje (parnične stranke nisu uredno pozvane), ročišta zakazana za 15. mart 2006, 10. april 2009. i 3. april 2013. godine nisu održana na predlog parničnih stranaka, ročišta zakazana za 28. mart i 20. jun 2008. godine nisu održana zbog dojave da je u zgradi suda podmetnuta bomba, ročišta zakazana za 5. novembar 2008. i 29. januar 2009. godine nisu održana zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja veštaka, ročišta zakazana za 13. oktobar i 25. novembar 2014. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 17. mart 2015. godine nije održano na predlog tuženog, dok ročište zakazano za 23. oktobar 2015. godine nije održano zbog nedolaska tuženog.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. aprila 2008. godine doneo rešenje P. 844/03, kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost obima i kvaliteta radova koje je tužilac izveo na objektu tuženog, pa je za veštaka građevinske struke imenovao I. K. Prvostepeni sud je 10. oktobra 2008. godine dostavio spise predmeta navedenom veštaku, radi izrade nalaza i mišljenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 17. septembra 2013. godine presudu P. 45450/10, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, ocenjujući da tužilac nije dokazao da tuženi ima dug prema njemu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 460/14 od 14. maja 2014. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje. Drugostepeni sud je našao da se ocena prvostepenog suda da tužilac nije dokazao da mu tuženi duguje 6.100,00 evra za sada ne može prihvatiti, te da prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da utvrdi da li je tužilac ispunio svoju obavezu iz ugovora o građenju u potpunosti ili pretežnom delu, pa da li je tuženi kao naručilac radova pregledao radove koje je izvršio tužilac i da li ga je o eventualnim nedostacima obavestio bez odlaganja.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 25. januara 2016. godine doneo presudu P. 9639/14, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime duga isplati iznos od 6.100,00 evra, u dinarskoj protivrednosti, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 10. februara 2003. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tuženi na dosuđeni iznos glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu u visini godišnjeg nivoa referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena , u dinarskoj protivvrednosti , počev od 1. januara 2003. do 9. februara 2003. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je 20. aprila 2017. godine doneo osporenu presudu Gž. 5163/16, kojom je: u stavu prvom izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu izjavljenu protiv stava drugog izreke prvostepene presude; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su tužilac kao izvođač radova i tuženi kao investitor zaključili 11. novembra 2002. godine ugovor o izgradnji objekta u Ulici K . br. 15 u Beogradu, pa da je tužilac prema tom ugovoru bio u obavezi da poruši postojeći objekat i na tom prostoru sagradi novi koji je detaljno opisan u idejnom rešenju koji je sačinio tužilac; da je ugovorena cena radova bila 8.100,00 evra i da je tuženi pre početka izvođenja radova platio tužiocu iznos od 2.000,00 evra, a da je ostatak cene trebalo da pokrije vrednost automobila “Škoda Fabija“, kojeg je tuženi trebalo da preda tužiocu na kraju radova; da su radovi okončani početkom januara 2003. godine kada je tužilac nakon što je završio grube radove napustio gradilište, te da tuženi nije predao tužiocu pomenuti automobil; da je navedena cena prema odredbama ugovora bila predviđena samo za grube građevinske radove i da je vrednost izvedenih radova prema mišljenju veštaka iznosila 12.500,00 evra, iz čega proizlazi da je tužilac ugovorio radove po niskoj ceni; da je drugostepeni sud ocenio da su neosnovani navodi žalbe prema kojima prvostepeni sud nije obrazložio iz kojih razloga nije prihvatio iskaz tuženog i svedoka S . T . u delu u kome su naveli da je tuženi pozajmio tužiocu iznos od 1.500,00 evra tokom izvođenja radova; da je prvostepeni sud pravilno našao da tuženi u toku postupka nije priložio dokaz (priznanicu) na koji se poziva, a koji bi potvrdio da je do pozajmice i došlo i da je tužilac primio označeni iznos; da je neživotno i nelogično da je tuženi dokaz o isplati novca pocepao zato što je smatrao da su između parničnih stranaka regulisana potraživanja, imajući u vidu da je ugovorom o gradnji objekta predviđen način ispunjenja obaveze tuženog, pa je bilo logično u situaciji kada cena nije bila u celini plaćena da tuženi o isplati 1.500,00 evra sačini pismeno u kome će konstatovati da taj iznos pokriva vrednost izvedenih radova i da stranke nemaju daljih međusobnih potraživanja po osnovu pomenutog ugovora; da su stoga neosnovani navodi žalbe da je tuženi u potpunosti izvršio preuzetu ugovornu obavezu, s obzirom na to da je ostao neisplaćen dug prema tužiocu u iznosu od 6.100,00 evra; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da je tužilac ispunio obavezu izvođenja radova u skladu sa ugovorom od 11. novembra 2002. godine, ocenio da je pravilna prvostepena odluka kojom je tuženi obavezan da isplati navedeni novčani iznos tužiocu, jer se automobil “Škoda Fabija“ ne nalazi više u posedu tuženog.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da prvostepeni sud u periodima od 17. januara do 1. novembra 2005. godine i od 10. aprila 2009. do 7. decembra 2010. godine nije preduzimao procesne radnje u ovoj parnici, kao i da je u ovom predmetu postupalo šestoro sudija u svojstvu predsednika veća prvostepenog suda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 10. februara 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5163/16 od 20. aprila 2017. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 14 godina i dva meseca, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, imajući pri tome u vidu da podnosilac nije znatno doprineo dugom trajanju parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 14 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Prvog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe februara 2003. godine pa sve do kraja 2009. godine, kada je predmet nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnim prvostepenim sudom. Činjenice da je u ovoj pravnoj stvari prva prvostepena presuda doneta nakon više od deset godina (pri čemu je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 460/14 od 14. maja 2014. godine ukinuta ta presuda, jer Prvi osnovni sud u Beogradu nije utvrdio sve činjenice koje su bitne za presuđenje), da 12 ročišta za glavnu raspravu nije održano iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu sudu, da je predmet dostavljen veštaku građevinske struke I. K . radi davanja nalaza i mišljenja nakon šest meseci od dana donošenja rešenje o izvođenju tog dokaza i da prvostepeni sud u periodima od 17. januara do 1. novembra 2005. godine i od 10. aprila 2009. do 7. decembra 2010. godine nije preduzimao bilo kakve procesne radnje, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da postupajući sudovi u ovom obligacionopravnom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i da je u ovoj parnici postupalo čak šestoro sudija u svojstvu predsednika veća prvostepenog suda, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome se država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, broj predstavke 9316/81, stav 58). Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju parnice (koji se ogleda u činjenici da je sedam ročišta za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se njemu može staviti na teret), postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude Gž. 5163/16 od 20. aprila 2017. godine izložio dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da je jasno izneo na osnovu kojih dokaza je zaključio da tužilac ima potraživanje prema podnosiocu ustavne žalbe u iznosu od 6.100,00 evra, dajući pri tome jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge zašto nije poklonio poverenje dokazima koje je predložio podnosilac na okolnost ispunjenja preostalog dela duga, a koji su bili protivrečni drugim dokazima i pravilima logike.

Kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknute povrede Ustavom zajemčenog prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti