Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja okončanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno odbili prigovor za ubrzanje izvršnog postupka, smatrajući ga okončanim predajom predmeta javnom izvršitelju, što je pogrešno tumačenje zakona.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Z . iz Turekovca kod Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 10. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Z . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž.g. 46/19 od 8. aprila 2019 . godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Leskovcu Rž.g. 46/19 od 8. aprila 2019. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljen oj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4.I. 21/19 od 14. marta 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Z . iz Turekovca kod Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 16. maja 2019 . godine, preko punomoćnika A. C , advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Rž.g. 46/19 od 8. aprila 2019. godine i rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4.I. 21/19 od 14. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje u ustavnoj žalbi, između ostalog, ističe se: da odbijanje prigovora radi ubrzavanja postupka nema utemeljenje u pozitivnom pravu, jer nijednim članom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije propisano da će se prigovor odbaciti kao nedozvoljen ili odbiti kao neosnovan ukoliko bude doneto rešenje o obustavi postupka sprovođenja izvršenja pred sudom i nastavljanju tog postupka pred javnim izvršiteljem; da zaštita zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u kome izvršenje još uvek traje ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili umesto suda, a u ime države, javni izvršitelj ; da su sudovi proizvoljno tumačili odredbe člana 5. stav 1. i člana 7. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, kao i odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju koje se odnose na ulogu javnog izvršitelja u smislu da su zanemarili da javni izvr šitelj u statusu službenog lica sprovodi izvršenje prema sudskom rešenju o izvršenju, te da ukoliko ne postupa u skladu sa datim ovlašćenjima stranka može podneti zahtev sudu kako bi sud otklonio nepravilnosti, kao i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava kod ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, nije od uticaja da li postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi sud ili druga tela kojima su poverena javna ovlašćenja .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u spr ovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R4I. 21/19 od 14. marta 2019. godine u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan prig ovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za ubrza vanje postupka u predmetu toga sud a I. 112/14, dok je u stavu druogm izreke odbačen kao nedozvoljen predlog da sud naloži izvršitelju da u što kraćem roku preduzme mere radi okončanja postupka i naplate potraživanja predlagača.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Rž.g. 46/19 od 8. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, sa obrazloženjem da je odredbom člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se postupak ne okonča, što znači da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku može podneti prigovor radi ubrzavanja postupka samo u predmetima čije postupanje pred sudom nije okončano; da se postupak vodi pred javnim izvršiteljem, čije postupanje nije predmet sudske zaštite u smislu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je sud na predlog izvršnog poverioca da se postupak izvršenja dalje sprovodi pred javnim izvršiteljem done o rešenje o obustavi postupka, nakon čega je postupak nastavljen pred javnim izvršiteljem, a prigovor za ubrzavanje postupka je podnet nakon toga, odnosno nakon što je okončano postupanje suda i postupak nastavljen pred javnim izvršiteljem.

4. Odredb om člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu podnositeljka ističe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da se prigovor i žalba mogu podneti dok se postupak ne okonča (član 5. stav 1.); da prigovor sadrži sledeće obavezne elemente lično ili poslovno ime stranke i njeno prebivalište, boravište ili sedište, lično ili poslovno ime zastupnika ili punomoćnika stranke i njegovo prebivalište, boravište ili sedište, naziv suda koji vodi postupak ili pred kojim se vodi postupak, kao i naziv javnog tužilaštva koje sprovodi istragu, poslovni broj sudskog predmeta ili predmeta javnog tužilaštva, vreme trajanja postupka, uključujući i vreme trajanja istrage koju sprovodi javni tužilac, podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem, podatke o predmetu istrage koji ukazuju na to da javni tužilac odugovlači sprovođenje istrage i svojeručni potpis stranke ili zastupnika ili punomoćnika stranke (član 6. stav 2.); da stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo (član 7. stav 1.); da predsednik suda rešenjem odbacuje ili odbija prigovor bez ispitnog postupka, ili vodi ispitni postupak i da se prigovor odbija bez ispitnog postupka ako je, s obzirom na trajanje postupka koje je navedeno u prigovoru, očigledno neosnovan (član 8. st. 1. i 3 .).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, propisano je : da se ovim zakonom uređuje postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja (u daljem tekstu: postupak izvršenja) i obezbeđenja potraživanja (u daljem tekstu: postupak obezbeđenja), na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije drugačije određeno i da se ovim zakonom uređuje i sprovođenje izvršenja i obezbeđenja, kao i uslovi za obavljanje delatnosti izvršitelja (član 1.); da se postupak izvršenja i postupak obezbeđenja pokreću na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno i da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a sprovodi ga sud ili izvršitelj (član 2.); da „izvršitelj“ označava fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i da vrši druga ovlašćenja koja su mu ovim zakonom poverena (član 11. tačka 8)); da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja, da ako izvršitelj ne postupi po zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od pet radnih dana, stranka ili učesnik u postupku obratiće se nadležnom sudu, da zahtev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja i da ako nađe da je zahtev iz stava 1. ovog č lana osnovan, sud će rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja (član 74. st. 1, 2. i 5.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom, te da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica (član 76.); da se po namirenju izvršnog poverioca donosi se odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 106/15) propisano je : da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14) (član 545.); da su izvršni poverioci u čiju korist je pre početka rada izvršitelja u Republici Srbiji doneto rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave ili rešenje o obezbeđenju i koji na dan 1. maja 2016. godine još vode izvršni postupak ili postupak obezbeđenja dužni da se u roku od 1. maja 2016. godine do 1. jula 2016. godine izjasne o tome da li su voljni da izvršenje sprovede sud ili javni izvršitelj (član 547. stav 1.).

5. Kako se navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnju o proizvoljnoj primeni i tumačenju merodavnog prava, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da, stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda pra va na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Ustavnog suda Už-616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už-1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sadržinu prava čiju je zaštitu podnositeljka tražila pred redovnim sudovima i razloge na kojima se zasnivaju osporen a reše nja, Ustavni sud pre svega ističe da je postupak izvršenja zakonom uređen postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja – utvrđenog subjektivnog prava. Predmetni postupak, saglasno citiranim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine , pokreće se na predlog izvršnog poverioca ili po službenoj dužnosti kada je to zakonom određeno, a okončava se obustavom ili zaključenjem. Odluka o zaključenju donosi se po namirenju poverioca, dok se razlozi za obustavu tiču smrti ili prestanka stranke koja nema naslednika, odnosno pravnog sledbenika, prestanka potraživanja, uklanjanja izvršne isprave iz pravnog poretka i drugih slučajeva predviđenih zakonom, pri čemu se odlukom o obustavi izvršenja ukidaju i sve sprovedene izvršne radnje, ako se time ne dira u stečena prava trećih lica . Dalje, sam postupak izvršenja sastoji se od dve faze – određivanja izvršenja, koje je u nadležnosti suda , osim u slučaju namirenja potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga i sprovođenja izvršenja koje je u nadležnosti ili suda ili javnog izvršitelja i podrazumeva preduzimanje niza izvršnih radnji sredstvima izvršenja i na predmetima izvršenja u cilju namirenja potraživanja. Po nalaženju Ustavnog suda, na ovom mestu bitno je istaći i da je, prema zakonskom rešenju, javni izvršitelj fizičko lice koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i vrši druga ovlašćenja koja su mu zakonom poverena, pri čemu u slučaju da javni izvršitelj ne postupi po zahtevu za otklanjanje nepravilnosti u zakonom propisanom roku, stranka ima mogućnost da zaštitu traži od izvršnog suda.

Sledeće što Ustavni sud smatra neophodnim da istakne jeste da su, saglasno citiranim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, imaoci prava na suđenje u razumnom roku sve stranke u postupku, što uključuje i izvršni postupak, dok su pravna sredstva kojima se štiti ovo pravo prigovor radi ubrzavanja postupka, žalba i zahtev za pravično zadovoljenje, kao i da se prigovor se podnosi sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak ako stranka smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo i može se podneti sve dok se postupak ne okonča .

Dalje, Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prav a (u daljem tekstu: ESLjP) – da za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije od značaja da li se postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi pred sudom ili drugim telima kojima su poverena javna ovlašćenja – prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, ispitivao postupanje ne samo sudova pred kojima se vodio postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja (videti, pored ostalih, presudu ESLjP Ringeisen protiv Austrije, od 16. jula 1971. godine, stav 94, kao i Odluku Ustavnog suda Už-315/2008 od 13. novembra 2008. godine na: www.ustavni.sud.rs). Osim toga, Ustavni sud naglašava da pojam sud u praksi ESLjP ima aut onomno značenje i nužno ne zahteva da lica i tela koja vode postupak formalno pripadaju sudskoj vlasti, već da ispunjavaju garancije propisane članom 6. stav 1. Evorpske konvencije (videti presudu Benthem protiv Holandije, od 23. oktobra 1985 . godine, stav 43.) i da ESLjP, kao i Ustavni sud, prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatra u celini, od njegovog pokretanja do okončanja.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud konstatuje da je prigovor radi ubrzavanja postupka odbijen kao neosnovan, nakon čega je odbijena kao neosnovaa i žalba predlagača izjavljena protiv rešenja o odbijanju prigovora, sa pozivom na odre dbe člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odnosno sa obrazloženjem da je postupak pred sudom okončan, nakon što je rešenjem izvršnog suda obustavljeno sprovođenje izvršenja pred sudom i odlučeno da će se ono nastaviti pred javnim izvršiteljem, a nakon čega je podnet prigovor radi ubrzavanja postupka. Po nalaženju Ustavnog suda, sud je dajući ovakvu argumen taciju za ocenu o neosnovanosti prigovora zanemario sledeće:

- prvo, da se postupak izvršenja sastoji od faze određivanja i faze sprovođenja izvršenja i da se isti (posmatran u celini) okončava obustavom u slučajevima predviđenim članom 76. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ili zaključenjem u slučaju namirenja poverioca;

- drugo, da i kada izvršenje sprovodi javni izvršitelj koga imenuje nadležni ministar i koji ima status službenog lica i vrši ovlašćenja poverena mu zakonom, nadležnost izvršnog suda nije u potpunosti isključena i

- treće, da se ispunjenost uslova tj. pretpostavki za podnošenje prigovora i rešavanje o prigovoru, kao i o bilo kom drugom pravnom sredstvu, ceni u vreme podnošenja tog sredstva.

Ustavni sud posebno ukazuje da se Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku obezbeđuje zaštita jednog od Ustavom zajemčenih prava, iz čega sledi da se i odredbe tog zakona moraju tumačiti u skladu sa načelom iz člana 18. stav 3. Ustava. U tom smislu, po oceni Ustavnog suda, zaštita zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u kome sprovođenje izvršenja još uvek traje ne može zavisiti od toga da li izvršenje sprovodi sud ili ga, umesto suda, a u ime države, sprovodi javni izvršitelj.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje zasnovano na proizvoljnom tumačenju odredaba člana 5. stav 1. i člana 7. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, i s tim u vezi zaključka o ispunjenosti uslova za odbijanje prigovora i okončanje postupka izvršenja donošenjem rešenja o obustavi njegovog sprovođenja pred sudom i nasta vljanjem pred javnim izvršiteljem, zbog čega je osporenim rešenje m povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice u tvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da nadležni sud odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljen oj protiv rešenja Osnovnog suda u Leskovcu R4.I. 21/19 od 14. marta 2019. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Što se tiče podnositeljkinog zahteva za naknadu troškova u postupku po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored mnogih drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ) i člana 4 5. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja okončanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti