Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Sud je ocenio da višestruko ukidanje prvostepenih presuda ukazuje na sistemske nedostatke i neopravdanu dužinu postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Jovanovića iz Krupnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Jovanovića i utvrđuje d a je u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Šapcu K. 57/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Jovanović iz Krupnja, je 16. decembra 2010. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu 2. februara 2011. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž 1. 3455/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava Republike Srbije i povrede prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i posebnih prava okrivljenog , zajemčenih odredbama člana 25, člana 32. stav 1 . i člana 33. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, povredu označenih Ustavom zajemčenih prava u odnosu na osporenu presudu obrazlaže time da presuda nije doneta u razumnom roku, da mu nije uručena u roku žalba Okružnog javnog tužioca u Šapcu na oslobađajuću presudu, da su povređene materijalne činjenice (jer se poslednja presuda bazira na izjavama svedoka na kojima se nisu zasnivale prve četiri presude) i da nije prihvaćeno veštačenje sudskog veštaka kojeg je tražio i birao. Podnosilac takođe navodi: da je 24. oktobra 1998. godine, oko 01.00 sat, „odbijajući od sebe istovremeni i protivpravni napad preduzet od strane Z.K. istog teško povredio džepnim nožem perorezom“, a koji je nakon nekoliko časova umro u bolnici; da je odmah otrčao u policiju da bi izmolio prevoz do bolnice za Z.K, jer u Krupnju nije bilo signala za mobilni; da je u policijskoj stanici ostao celu noć iz bezbednosnih razloga i da je po saznanju da je Z.K. preminuo sačekao dežurnog istražnog sudiju; da je istražni sudija Okružnog suda u Šapcu konstatovao da ima „ brojne i bolne povrede“ po celom telu ; da je povrede zadobijene u sukobu sa Z.K. „pregledao neuropsihijatar, veštak sudske medicine koji mi je u šestom danu od zadobijanja konstatovao povrede koje su već bile u povlačenju“ iz čega zaključuje da ga nije pregledao lekar odgovarajuće struke; da je tokom trajanja krivičnog postupka doneto nekoliko prvostepenih presuda kojima je oglašavan krivim i osuđivan na kazne zatvora u različitom trajanju koje su ukidane, kao i da je presudom K. 57/03 oslobođen od optužbe, jer je postupao u nužnoj odbrani; da je na oslobađajuću presudu Okružnog suda u Šapcu K.57/03 okružni javni tužilac izjavio žalbu Vrhovnom sudu Srbije koja je njegovom braniocu i njemu bila uručena tek pošto je Vrhovni sud Srbije ukinuo presudu i vratio je na ponovno suđenje, iz čega zaključuje da je bio uskraćen da napiše odgovor na tužiočevu žalbu i da je time oštećen; da je nakon petog ukidanja prvostepene presude suđenje zakazano tek nakon više od godinu dana i da je 3. februara 2010. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine ; da se „u prepisu presude nalazi gomila laži koja je filmski scenirana“; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3455/10 od 14. oktobra 2010. godine osuđen na pet godina zatvora, ali su „razmatrani samo navod i iz prepisa poslednje presude a nisu sagledani navod i iz žalbi, jer su dokazi u ranije datim iskazima, veštačenjima “. Dodaje i da bi radi utvrđivanja pravog uzroka smrti Z.K. bilo neophodno izvršiti eshumaciju „kako bi se utvrdio razlog i čas smrti“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presud u i „ stanje vrati na presudu Okružnog suda u Šapcu K. 57/03“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim, ranije Okružnim sudom u Šapcu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, nakon čijeg okončanja je 11. decembra 1998. godine podignuta optužnica Okružnog javnog tužilaštva u Šapcu Kt. 253/98 zbog krivičnog dela ubistvo, koja je izmenjena 24. januara 2008. godine.

Tokom krivičnog postupka Okružni i Viši sud u Šapcu su doneli šest prvostepen ih presud a, i to:

- 12. februara 1999. godine presudu K. 116/98 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od pet godina i tri meseca ( Vrhovni sud Srbije je 3. juna 1999. godine rešenjem Kž. I 583/99 uvažio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Okružnog suda u Šapcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 14. aprila 200 0. godine presudu K. 26/2000 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci (Vrhovni sud Srbije je rešenjem uvažio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Okružnog suda u Šapcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 10. aprila 2002. godine presudu K. 100/01 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci (Vrhovni sud Srbije je rešenjem uvažio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Okružnog suda u Šapcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 16. maja 200 5. godine presudu K. 57/03 kojom je, pored ostalog , podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za navedeno krivično delo ( Vrhovni sud Srbije je 20. marta 2006. godine rešenjem Kž. I 1555/05 uvažio izjavljen u žalb u, ukinuo presudu Okružnog suda u Šapcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 24. januara 2008. godine presudu K. 114/06 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine (Vrhovni sud Srbije je 19. juna 2008. godine rešenjem Kž. I 751/08 uvažio izjavljen u žalb u, ukinuo presudu Okružnog suda u Šapcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 3. februara 20 10. godine presudu K. 57/10 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine (Apelacioni sud u Beogradu je 14. oktobra 2010. godine presudom Kž 1. 3455/10 uvažio žalbu Višeg javnog tužilaštva u Šapcu i preinačio presudu Višeg suda u Šapcu K. 57/10 od 3. februara 2010. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, osudio na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, dok je žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio, čime je postupak pravnosnažno okončan).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da g rađani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da je f izički i psihički integritet nepovrediv i da n iko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu u krivičnom postupku, koji je predmet ustavne žalbe , povređena i posebna prava koja se garantuju okrivljenom odredbama člana 33. Ustava, kojima je utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da s vako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da s vako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da s vako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da l ice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 11. decembra 1998. godine, kada je Okružno javno tužilaštvo u Šapcu podiglo optužnicu protiv podnosioca ustavne žalbe, pa do 14. oktobra 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž 1. 3455/10 kojom je preinačena u delu odluke o krivičnoj sankciji presuda Višeg suda u Šapcu K. 57/10 od 3. februara 20 10. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao jedanaest godina i deset meseci . Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su : složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenom u krivičnom postupku (ubistvo) , nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz složenih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ipak ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro 12 godina.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran po šest puta pred dve sudske instance. Stoga se ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud relativno brzo odlučivali o predmetu optužbe i podnetim žalbama . Međutim, višestruko vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do njegovog prekomernog trajanja. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje istovetnih naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Wierciszewska protiv Poljske'', broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i ''Parizov protiv Makedonije'', broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

Imajući u vidu prethodno navedeno, kao i to da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, već mu je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li zaista jeste izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, posebno imajući u vidu da je tokom postupka bila doneta i oslobađajuća presuda, te da je prva prvostepena, osuđujuća presuda, doneta još 12. februara 1999. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan, takođe osuđujućom presudom, tek 14. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istak ao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu, te je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 22. Ustava i prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije nave o razloge, ni ti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, a u vezi sa tim i označeno ustavno načelo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu („da su povređene materijalne činjenice“, „da nije prihvaćeno veštačenje sudskog veštaka kojeg je tražio i birao“, „da su razmatrani samo navodi iz prepisa poslednje presude“ i „da bi radi utvrđivanja pravog uzroka smrti Z.K. bilo neophodno izvršiti eshumaciju kako bi se utvrdio razlog i čas smrti“) i njegov zahtev da „Ustavni sud stanje vrati na presudu Okružnog suda u Šapcu K. 57/03“, zapravo ukazuj u na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporen om osuđujućom presudom, činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, Ustavni sud je konstatovao da se povreda prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenom presudom, niti iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se povreda ovog prava odnosi na sudski postupak u kome je ta presuda doneta.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević