Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina i još uvek je u prekidu. Zbog prestanka postojanja tuženog, Sud je odbio zahtev za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Ć . G . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Ć . G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1219/03 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8686/10) podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Ć . G . iz B . izjavila je 28. oktobra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 60. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1293/03.

U ustavnoj žalbi je, u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, navedeno da o žalbi na prvostepenu presudu nije odlučeno šest godina. U odnosu na istaknute povrede ostalih prava, podnositeljka opisujući postupanje njenih ranijih poslodavaca, iznosi razloge zbog kojih smatra da njen tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku treba da bude usvojen. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete, a od Ustavnog su da je tražila da okonča predmetni parnični postupak u najkraćem roku, naredi da joj se isplati naknada za rad koju je tužbom tražila, kao i da joj se isplati deo prihoda koji je tuženi ostvario izdavanjem u zakup nekretnina i njihovom prodajom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8686/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe i još osam lica su kao tužioci podneli 30. septembra 2003. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, koju su preinačili podneskom od 30. marta 2004. godine, protiv tužene Z. z . „O . M .“ iz B. Tužbom je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocima uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedene određene periode (za podnositeljku od 3. novembra 1986. do 1. januara 1992. godine i od 31. decembra 1992. godine do 18. maja 1997. godine), kao i da utvrdi da su tužioci od 17. januara 2003. godine u radnom odnosu kod tuženog, te da obaveže tuženu da tužioce vrati na rad i da im isplati naknadu zarade i doprinose za vreme dok su neopravdano bili van radnog odnosa počev od 17. januara 2003. godine pa do vraćanja na rad. Uz tužbu je podnet predlog za određivanje privremene mere kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužioce odmah vrati na rad u navedene objekte tužene, kao i da zabrani tuženom raspolaganje opisanim objektima u Beogradu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 1219/03.

Do zaključenja glavne rasprave 16. juna 2005. godine održano je četiri ročišta (18. novembra 2003. godine, 30. januara 2004. godine, 18. aprila i 16. juna 2005. godine). Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 1219/03 odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca koji se odnosi na uplatu doprinosa i vraćanje na rad, dok je odbacio tužbu kao neurednu u delu kojim je tražena isplata naknada zarade za period od 17. januara 2003. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da tužioci u toku postupka nisu pružili dokaze o postojanju pravnog kontinuiteta između poljoprivredne zadruge iz Knina i zemljoradničke zadruge iz Beograda, te je usvojio prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene . Protiv označene prvostepene presude tužioci su 10. oktobra 2005. godine izjavili žalbu.

Okružni sud u Beogradu je u postupku po žalbi doneo rešenje Gž1. 4038/05 od 30. novembra 2006. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer nije odlučeno o predlogu za određivanje privremene mere, kao i radi ispravke presude.

Nakon vraćanja spisa predmeta, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 18. jula 2007. godine doneo rešenje P1. 1219/03, kojim je ispravio presudu tog suda P1. 1219/03 od 16. juna 2005. godine i doneo dopunsko rešenje P1. 1219/03, kojim je odbio kao neosnovan predlog za određivanje privremene mere. Prvostepeni sud je više puta pokušao da izvrši dostavu označenih rešenja punomoćniku tužene, ali kako se nije nalazio na datoj adresi, dostava je izvršena isticanjem na oglasnoj tabl i suda, nakon čega je 20 marta 2008. godine spise dostavio Okružnom sudu u Beogradu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1.1731/08 od 11. juna 2008. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, uz obrazloženje da je taj sud bio dužan da dostavu označenih rešenja izvrši neposredno tuženoj na poznatu adresu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu pokušao je da izvrši dostavu tuženoj na datoj adresi, ali se dostavnica vratila bez potpisa nadležnog lica, te je sud dostavu izvršio isticanjem na oglasn oj tabl i suda i spise uputio Okružnom sudu u Beogradu. Apelacioni sud u Beogradu, pred kojim je nastavio da se vodi drugostepeni postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, doneo je rešenje Gž1. 778/10 od 29. januara 2010. godine, kojim je vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, navodeći u obrazloženju rešenja da dostavnica koja je vraćena 21. oktobra 2008. godine nije potpisana, te da se ne može utvrditi da li je izvršena uredna dostava označenih rešenja.

U daljem postupku punomoćnik tužene je, podneskom od 15. marta 2010. godine, obavestio sud da je tužena prestala da postoji nakon okončanog postupka likvidacije. Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je 2010. godine nastavio da se vodi predmetni postupak pod poslovnim brojem P1. 8686/10, uputio je spise predmeta 1. novembra 2010. godine Apelacionom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu je 24. februara 2011. godine doneo rešenje Gž1. 6714/10, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer se u spisima predmeta ne nalazi dokaz da je tužena prestala da postoji.

Nakon što je dobio obaveštenje od Agencije za privredne registre da je tužena 15. maja 2008. godine brisan a iz registra privr ednih subjekata, Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. jula 2011. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu, koji je, rešenjem Gž1. 3033/11 od 14. oktobra 2011. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je u dopuni postupka potrebno da prvostepeni sud oceni da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka i ako jesu, da donese odgovarajuće rešenje. Nakon vraćanja spisa predmeta, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje P1. 8686/10 od 22. novembra 2011. godine kojim se prekida postupak u ovoj parnici, s tim da će se postupak nastaviti kada pravni sledbenici tužene preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Tužioci su 3. februara 2012. godine dostavili podnesak sudu, kojim su tražili da se prekinuti postupak nastavi, označavajući kao pravne sledbenike tužene bivšeg direktora i likvidacionog upravnika tužene. Prvi osnovni sud u Beogradu je, rešenjem P1. 8686/10 od 13. septembra 2012. godine, odbio predlog za nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, jer tužioci nisu dostavili dokaz da su navedena lica pravni sledbenici tužene. Protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbu 5. oktobra 2012. godine, koja je, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 688/12 od 30. januara 2012. godine, odbijena kao neosnovana, te je potvrđeno označeno prvostepeno rešenje, uz obrazloženje da tužioci nisu dostavili dokaze da je po likvidacionom bilansu ostalo sredstava koja su preneta zadrugarima, u kom slučaju bi zadrugari odgovarali do visine prenetih sredstava, a likvidacioni upravnik za eventualnu štetu.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe, između ostalog, ovde podnositeljke ustavne žalbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 30. septembra 2003. godine, do odlučivanja Ustavnog suda, trajao deset i po godina, s tim što je predmetni postupak u prekidu dve i po godine, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Osmogodišnje trajanje parničnog postupka, koliko je, ne računajući period prekida, trajao predmetni postupak, ukazuje na to da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je drugostepeni sud u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, čak pet puta vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, tako da je do donošenja rešenja kojim je predmetni parnični postupak prekinut, postupak po žalbi trajao šest godina.

Ustavni sud konstatuje da je tužena u predmetnom parničnom postupku brisana iz registra privrednih subjekata 15. maja 2008. godine, odnosno nakon četiri i po godine od pokretanja postupka, o čemu sud nije imao saznanja do 15. marta 2010. godine. Međutim, Ustavni sud ukazuje i da je u periodu do brisanja tužene iz registra parnični sud ispoljio veće periode neaktivnosti. Pri ovoj oceni Ustavni sud je imao u vidu da u periodu od 30. januara 2004. godine do 18. aprila 2005. godine, odnosno više od godinu dana nije zakazano nijedno ročište, kao i da je drugostepenom sudu bilo potrebno godinu dana da donese procesno rešenje od 30. novembra 2006. godine, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, po kome je prvostepeni sud postupio tek nakon pola godine.

Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev je imao značaja za podnositeljku, a da ona svojim ponašanjem nije doprinela navedenom trajanju postupka. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka, kao tužilja, iako nije imala zakonsku obavezu, mogla da obavesti parnični sud o tome da je tužena prestala da postoji.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu stava 1. izreke.

Polazeći od toga da je predmetni parnični postupak još uvek u prekidu, ali da je tužena u međuvremenu brisana iz registra privrednih subjekata, nakon okončanog postupka likvidacije, Ustavni sud nalazi da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ne mogu otklon iti izdavanjem nal oga nadležnom sudu da postupak okonča . Ovakav stav Ustavni sud je već ranije izrazio (videti Odluku u predmetu Už-1420/2011 od 28. novembra 2013. godine), kada je u toku trajanja parničnog postupka brisan tuženi iz registra privrednih subjekata po osnovu tzv. automatskog stečaja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u tački 2. izreke odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na rad, zajemčenih čl. 32, 35. i 60. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se, saglasno članu 170. Ustava i odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti pre iscrpljivanja pravnih sredstava samo ukoliko je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti