Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina i osam meseci. Odgovornost za dužinu postupka snose sud zbog neaktivnosti i podnosilac žalbe koji je doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5267/2010
23.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nemanje Jolovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nemanje Jolovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56762/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 434/99) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nemanja Jolović iz Beograda podneo je 17. decembra 201 0. godine, preo punomoćnika Gavrila Perovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56762/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 434/99).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 1999. godine, a da postupak još nije okončan. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede označenog ustavnog prava, kao i za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56762/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 20. januara 1999. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog M.J, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga za neplaćene nagrade za zastupanje u više predmeta isplati navedeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 434/99.

Drugi opštinski sud u Beogradu je, do donošenja prve prvostepene presude zakazao 12 ročišta. Prvo ročište održano je 19. marta 1999. godine, a naredno je zakazano za 1. novembar 2000. godine. Na ročište zakazano za 21. jun 2001. godine nije došla ni jedna parnična stranka, iako su obe bile uredno pozvane, te je parnični sud istog dana doneo rešenje kojim je određeno mirovanje postupka. Tužilac je 22. juna 2001. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koje je dozvoljeno rešenjem od 13. decembra 2001. godine, donetim nakon dva ročišta, od kojih jedno nije održano.

Po zaključenju glavne rasprave 28. maja 2003. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo presudu P. 434/99, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 15.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. januara 1999. godine, dok je u preostalom delu, a do traženih 25.800.00 dinara tužbeni zahtev tužioca odbijen. Protiv označene presude u usvajajućem delu tuženi je izjavio žalbu, koja je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8977/03 od 12. novembra 2003. godine, usvojena, te je u tom delu ukinuta presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 434/99, a predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 8262/03, a Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao 14 ročišta, od kojih je jedno održano. Od 13 neodržanih ročišta, dva nisu održana na zahtev tuženog (zakazana za 18. oktobar 2004. godine i 18. februara 2005. godine), četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije (zakazana za 13. maj 2005. godine, 12. januar, 3. april i 21. septembar 2006. godine), četiri jer nije došao uredno pozvani tužilac (zakazana za 26. septembar 2005. godine, 12. jun 2007. godine, 24. septembar i 22. decembar 2008. godine), dok ročište zakazano za 9. novembar 2007. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih u sudu, a ročište zakazano za 21. maj 2008. godine zbog dojave o postavljenoj bombi u zgradi suda. Posle 22. decembra 2008. godine Drugi opštinski sud u Beogradu nije zakazao ni jedno ročište.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 56762/10. Prvo ročište pred navedenim parničnim sudom zakazano je za 24. septembar 2010. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta, od kojih dva nisu održana.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 22. juna 2011. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 56762/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Ovom presudom obavezan je tuženi da tužiocu isplati 6.500 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. januara 1999. godine. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe Višem sudu u Beogradu.

Na predlog Višeg suda u Beogradu od 8. jula 2013. godine, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 721/13 od 16. jula 2013. godine odredio Viši sud u Jagodini za postupanje u ovom predmetu, a usled opterećenosti sudija Višeg suda u Beogradu.

Viši sud u Jagodini, odlučujući o žalbama izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56762/10 od 22. juna 2011. godine, doneo je presudu Gž. 841/13 od 18. septembra 2013, kojom je odbio kao neosnovane žalbe i potvrdio označenu prvostepenu presudu, a preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 20. januara 1999. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Višeg suda u Jagodini od 18. septembra 2013. godine, trajao 14 godina i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući naveden kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od određenog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom potraživan određen novčani iznos na ime nagrade za zastupanje u više predmeta. Međutim, prema oceni Ustavnog suda sam podnosilac je doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka. Tako je usled nedolaska i podnosioca na ročište zakazano za 21. jun 2001. godine, određeno mirovanje postupka, koje je trajalo skoro šest meseci. Takođe, četiri ročišta nisu održana zbog nedolaska podnosioca na raspravu, iako je bio uredno pozvan.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano navedenim doprinosom parničnih stranaka, te da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Ustavni sud naglašava da čak godinu i po dana ročišta nisu održavana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kao i da su pojedina ročišta (1. novembra 2000. i 24. septembra 2010. godine) zakazano tek nakon 20, odnosno 21 mesec od prethodno zakazanog. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Viši sud u Beogradu tek posle dve godine od izjavljivanja žalbi, zatražio delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, zbog velikog obima posla.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu vrednost predmeta spora, odnosno visinu potraživanja podnosioca, opredeljenu do kraja predmetnog parničnog postupka, kao i izvestan doprinos podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete Ustavni sud je utvrdio da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa k ojom je ta šteta prouzrokovana, posebno imajući u vidu opisan doprinos podnosioca i neaktivnost parničnog suda. Ustavni sud ističe da je nakon izjavljivanja ustavne žalbe predmetni parnični postupak okončan uspehom podnosioca, te je obavezana protivna strana da podnosiocu naknadi troškove postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbio zahtev podnosioca za naknadu štete.

U vezi zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb - sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti