Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog nedovoljne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer je podnosiocima dosuđena neadekvatna naknada od 400 evra za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te im dosuđuje naknadu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi R. S, M . R, M . Ć, N ., R. B, S . M ., N. T . i D . M, svih iz Užica, Z . S . iz Sevojna i D . G . iz Požege , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. S, M . R, M . Ć, N . S, R . B, S . M, N . T, D . M, Z . S . i D . G . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 369/14 od 29. decembra 2015. godine zbog povre de prava na pravnu sigurnost, kao element a prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S, M . R, M . Ć, N . S, R . B, S . M, N . T, D . M, svi iz Užica, Z . S . iz Sevojna i D . G . iz Požege, podneli su Ustavnom sudu, 28. aprila 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 369/14 od 29. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavn oj žalb i se, pored ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud u predmetnoj pravnoj stvari tri puta donosio revizijsku odluku ; da je prvom prilikom izrazio stav o postojanju niz a nezakonitosti u postupku rešavanja tehnološkog viška kod tuženog, u okviru kojeg su doneta sporna rešenja o otkazu ugovora o radu; da je, potom, u drugom revizijskom postupku, Vrhovni kasacioni sud pokrenuo pitanje da li je neko od tužilaca uživao posebnu zaštitu od otkaza kao izabrani ili imenovani predstavnik sindikata , u kom pravcu je naložio da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku; da je u trećoj (osporenoj) revizijskoj odluci prihvatio stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu da podnosioci ustavne žalbe, kao članovi sindikata, nisu uživali posebnu zaštitu od otkaza, zbog čega je njihova revizij a odbi jena kao neosnovan a; da su sudovi u Republici Srbiji uvek bili na stanovištu da su otkazi kojima nije prethodila bilo kakva konsultacija i mišljenje rukovodi laca organizacionih celina i sindikat a, kao ni pokušaji prekvalifikacije , dokfalifikacije i raspoređivanja na druga radna mesta, nezakoniti ; da je takvo stanovište izraženo i u prvoj po redu revizijskoj odluci, ali je Vrhovni kasacioni sud to docnije zanemario.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presud u i podnosi ocima ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 78/11 od 26. januara 2012. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3047/10 od 5. novembra 2010. godine i predmet je vrać en Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovno odlučivanje.

U obrazloženju ovog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3047/10 od 5. novembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba tužilaca R . S, M . R, M . Ć, N . S, R . B, S . M, N . T, D . M, Z . S . i D . G, ovde podnosilaca ustavne žalbe, M. K, I. Đ , D. P, M . M, N . Ć , M. B, M . Đ . i S. Đ , te je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Užicu P1. 37/10 od 29. juna 2010. g odine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se ponište kao nezakonita rešenja direktora tuženog privrednog društva „S.“ a.d. Užice o prestanku radnog odnosa iz septembra i oktobra 2006. godine, kao i da se tuženi obaveže da tužioce vrati u radni odnos i rasporedi na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi; da su, prema utvrđenom činjeničnom sta nju, svi tužioci b ili zaposleni kod tuženog; da je svaki od njih odlukom direktora tuženog dobio rešenje o otkazu, na osnovu člana 179. tačka 9 ) i člana 158. Zakona o radu, kao tehnološki višak, usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog, s obzirom na to da je došlo do smanjenja obima posla u dužem vremenskom periodu, korekcije plana proizvodnje i potrebe za radnom snagom, a što je dovelo do izmene u organizaciji i sistematizaciji preduzeća i prestanka potrebe za radom zaposlenih, a tuženi nema uslova da ih, prema stepenu stručne spreme , premesti na druge poslove ili putem kvalifikacije i dokvalifikacije rasporedi na druge poslove; da su nižestepeni sudovi pošli od odredaba Pravilnika tuženog (čl. 70. i 71. ) koje regulišu obavezu poslodavca da sači ni Program rešavanja viška zaposlenih, u smislu člana 153. Zakona o radu , kada se radi o 10% zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih, pa su zaključili da je postupak prestanka radnog odnosa sproveden po zakonu, Pravilniku o radu važećim u vreme donošenja rešenja, kao i na osnovu sistematizacije kojom je izvršena redukcija poslova kod tuženog; da je još 2002. godine donet Program optimizacije broja zaposlenih kod tuženog, usled smanjenja obima posla u dužem vremenskom periodu, te je u plan ovima poslovanja za 2004, 2005, 2006. i 2007. godinu konstantno iskazivana potreba za smanjenjem broja zaposlenih; da je tuženi 12. septembra 2006. godine doneo novi Pravilnik o radu i novi Akt o sistematizaciji, bez određivanja potrebnog broja izvršilaca; da je zakonski zastupnik tuženog, saslušan u svojstvu parnične stranke , izjavi o da nije pravljen Program rešavanja viška zaposlenih jer je u toku 2006. godine broj zaposlenih smanjen ispod 10% od ukupnog broja zaposlenih.

U obrazloženju je dalje navedeno: da Vrhovni kasacioni sud smatra da se zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti prestanka radnog odnosa tužiocima za sada ne može prihvatiti; da je tužiocima radni odnos prestao na osnovu rešenja tuženog koja su doneta istovremeno kada i novi akt o sistematizaciji u kome nije određen potreban broj izvršilaca pojedinih poslova; da je program optimizacije iz 2002. godine ima o definisan cilj - da postupno reši pitanje broja zaposlenih kod tuženog; da je prema tom programu trebalo smanjivati broj neproizvodnih radnika, a povećavati broj radnika u proizvodnji, i to kroz raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara stručnoj spremi i vrsti zanimanja, dokvalifikacije ili prekvalifikacije, neplaćeno odsustvo uz mirovanje staža od šest meseci do jedne godine, uz uplatu zdravstvenog osiguranja i povratak u firmu i, na kraju, kroz odlazak na Zavod za zapošljavanje kao tehnološki višak, po važećim zakonskim propisima; da su svi tužioci proizvodni radnici; da odluku o statusu bilo kog radnika donosi direktor uz konsultaciju sa rukovodećim timom, na osnovu analize radnih mesta i uposlenosti radnika; da pravni osnov prestanka radnog odnosa tužilaca jeste član 179. tačka 9 ) Zakona o radu , po kome poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla; da se odredba člana 153. Zakona o radu treba tumačiti u vezi sa članom 179. tačka 9) istog Zakona i ima dopunski karakter jer se njom e ustanovljava dužnost poslodavca da pod zakonom predviđenim uslovima donese program rešavanja viška zaposlenih ; da za praviln u primen u odredbe člana 179. tačka 9) Zakona o radu nije ključno pitanje dužnost poslodavca da napravi program, već da li su postojali opravdani otkazni razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca; da se otkazni razlog, u konkretnom slučaju, nije odnosi o na radnu sposobnost zaposlenih i njihovo ponašanje; da potrebe poslodavca treba objektivno sagledati u skladu sa poštovanjem određene procedure predviđene zakonom i normativnim aktima poslodavca; da smanjenje sistematizacije radnih mesta kod tuženog, na osnovu Akta o sistematizaciji usvojenog istovremeno sa donošenjem rešenja o otkazu, ne može dati odgovor na ovo pitanje; da uslovi predviđeni programom optimizacije nisu utvrđivani, iako je to u žalbi tužilaca na prvostepenu presudu istacano ; da se iskaz direktora tuženog, koji je dva puta saslušan u svojstvu parnične stranke , bitno razlikuje na ročištu od 29. novembra 2007. godine (da nijednom od tužilaca nije nuđena alternativa za zapošljavanje, drugo radno mesto, niti prekvalifikacija , da je svak i od tužilaca imao po nek i propust u radu, ali da ni jedan nije dobio upozorenje), od iskaza na ročištu od 29. juna 2010. godine, kada je tvrdio da su radna mesta tužilaca ukinuta novim aktom o sistematizaciji iz 2006. godine, iako uz radna mesta navedena u sistematizaciji ne postoji potrebni broj izvršilaca; da je u navedenoj situaciji Apelacioni sud u Kragujevcu bio dužan da, saglasno odredbi člana 369. Z akona o parničnom postupku, zakaže raspravu i otkloni postojeće nejasnoće na koje je ukazivano u žalbi tužilaca i koje se ponavljaju kao revizijski razlog, a od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava; da je ostalo nejasno i na koji način i po kojim kriterijumima je svaki od tužilaca postao tehnološki višak, koja m ogućnost im je ponuđena kao rešenje, u smislu utvrđenih mera Programa o ptimizacije, a ako nije, zašto nije.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u ponovnom žalbenom postupku, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo presudu Gž1. 326/12 od 11. jula 2012. godine kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda u Užicu P1. 37/10 od 29. juna 2010. godine, usvojio tužbene zahtev e tužilaca i poništio kao nezakonita rešenja direktora tuženog o prestanku radnog odnosa iz septembra i oktobra 2006. godine, a tužen og obave zao da tužioce vrati u radni odnos i rasporedi na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi.

Postupajući sada po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine, kojom je delimično preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 326/12 od 11. jula 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad tužilaca N. Ć, M. B, M . Đ . i S. Đ , dok je u odnosu na ostale tužioce navedenu drugostepenu presudu ukinuo i predmet vratio Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovno odlučivanje.

U obrazloženju ove revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i usvojio tužbeni zahtev tužilaca sa obrazloženjem da je bila očigledna namera tuženog poslodavca da se oslobodi viška zaposlenih bez donošenja Programa o rešavanju viška zaposlenih i bilo kakve socijalne podrške jer je počev od 2002. godine otpuštao do 10 % zaposlenih, tako da je tek u 2009. godini doneo Program rešavanja viška zaposlenih; da je tuženi bio dužan da , u smislu člana 24. stav 4. Zakona o radu, donese Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova - akt koji je, po svojoj suštini, pravni osnov organizacionog, ekonomskog i tehnološkog stanja poslodavca; da odluka iz septembra 2006. godine o izmeni Pravilnika, koj a ne sadrži potreban broj i zvršilaca za propisane poslove, ne može biti pravni osnov za proglašenje tužilaca kao viška zaposlenih; da to iz razloga što se iskazivanje broja zaposlenih koji se pojavljuju kao višak vrši na osnovu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim se utvrđuje koji je to broj zaposlenih koji će u novonastalim okolnostima biti dovoljan za obavljanje poslova kod poslodavca; da kako je to izostalo, neispunjenje navedenih uslova proizvodi posledicu u vidu ništavosti akta o otkazu; da je Vrhovni kasacioni sud ocenio kao neprihvatljiv o navedeno pravno stanovište Apelacionog suda; da nasuprot takvom stavu, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se iz činjenice otpuštanja do 10 % zaposlenih svake godine, počev od 2002, pa do 2009. godine, ne može izvesti zaključak da se radi o očiglednoj nameri tuženog poslodavca da se oslobodi viška zaposlenih bez donošenja Programa o rešavanju viška zaposlenih i bilo kakve socijalne podrške; da iz spisa proizlazi da je privatizacija kod tuženog započela 1991. godine i da je trajala do 1998. godine; da je tuženi imao velikih problema zbog smanjenja tržišta uzrokovanih sankcijama koje su nametnute našoj državi; da se tuženi odlučio za redukciju zaposlenih svake godine, pa je tako od 2002. do 2009. godine broj stalno zaposlenih od 398 sveden na 148, mada je u tom periodu jedan određeni broj radnika dobrovoljno napustio tuženog, penzionisao se ili prešao u drugu firmu; da je tek 2009. godine, zbog potrebe za proglašenje m većeg broja radnika za tehnološki višak, donet Program rešavanja viška zaposlenih; da se takvo ponašanje tuženog ne može smatrati zloupotrebom jer su i tužioci kao radnici tuženog bili svesni u dugom vremenskom periodu da tuženi ima ekonomske, finansijske i organizacione teškoće, da obim poslova nije bio takav da su mogli biti zaposleni svi radnici i da je jedno od rešenja postepeno smanjenje broja zaposlenih; da s obzirom na to da nije bio dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih, tuženi nije bio dužan ni da propisuje kriterijume na osnovu kojih će oceniti ko od zaposlenih ne može više da ostane na svom radnom mestu, a ta obaveza nije definisana Kolektivnim ugovorom ili Pravilnikom o radu tuženog, što i nije obavezno po Zakonu o radu; da je odredbom člana 24. stav 2. Zakona o radu propisano da se Pravilnikom utvrđuju organizacioni delovi kod poslodavca, vrsta poslova, vrsta i stepen stručne spreme i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima, da iz navedene odredbe ne proizilazi obaveza poslodavca da u Pravilniku označi i broj izvršilaca za propisane poslove budući da je moguće da se pitanje broja izvršilaca reši kroz poseban spisak zaposlenih i označenih radnih mesta na kojima rade, tako da je i zaključak Apelacionog suda da Pravilnik o radu koji je tuženi doneo u septembru 2006. godine, a ne sadrži potreban broj izvršilaca za propisane poslove, ne može biti pravni osnov za proglašenje tužilaca viškom zaposlenih, bez valjanog uporišta u relevantnim propisima; da je odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebu poslodavca - ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla; da je procedura koja prethodi otkazu ugovora o radu po ovom osnovu propisana odredbama čl. 153. do 160. ovog zakona ; da je članom 188. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o radu propisano da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljni položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to predsedniku sindikata kod poslodavca i imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku; da se zakonitost otkaza morala sagledati i kroz ocenu da li su tužioci pod zaštitom člana 188. stav 1. tačka 3) Zakona o radu , s obzirom na to da je prvostepeni sud utvrdio da su svi tužioci članovi sindikata, osim tužilaca N . Ć, M . B, S. Đ . i M . Đ ; da su svi ostali tužioci članovi sindikata „N.“; da se, međutim, nižestepeni sudovi tim pitanjem nisu bavili, pa je pravilnost primene materijalnog prava dovedena u sumnju za tužioce za koje je utvrđeno da su bili članovi sindikata; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenicu da tužioci N. Ć, M . B, S . Đ . i M . Ć. nisu bili članova sindikata „N .“, a ta činjenica proizilazi iz zapisnika sa ročišta na kojima su ti tužioci saslušani; da, prema tome, imenovani tužioci nisu pod zaštitom iz člana 188. stav 1. tačka 3) Zakona o radu , pa je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tuženog u tom delu osnovana , imajući u vidu da su rešenja o otkazu ugovora o radu u odnosu na tužioce N. Ć, M. B, S. Đ . i M . Đ . doneta na osnovu člana 179. tačka 9) i člana 153. Zakona o radu; da je tuženi poslodavac bez zloupotrebe prava ovim tužiocima opravdano otkazao ugovor o radu, što je inače činio u kontinuitetu u dužem vremenskom periodu, u kome je veliki broj zaposlenih kod tuženog ostajao bez posla; da je revizija tuženog osnovana i u odnosu na ostale tužioce, zato što nije na pouzdan način utvrđeno da li je i ko od ovih tužilaca predsednik sindikata, a ko član sindikata, te da li je neko od njih predstavnik sindikata; da je Apelacioni sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan iz drugog razloga, zbog čega se nije bavio pitanjem zaštite tužilaca iz člana 188. Zakona o radu i utvrđivanjem relevantnih činjenica za primenu te norme; da je, osim toga, Apelacioni sud utvrdio da su svi tužioci članovi sindikata „N.“, što je u suprotnosti sa sadržinom zapisnika sa ročišta za tužioce N. Đ, M . B, S . Đ. i M . Đ , kao što je napred navedeno; da je utvrđivanje tih činjenica za ostale tužioce neophodno radi pravilne primene člana 188 . Zakona o radu i Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 135 o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću, a radi ocene da li je na njih mogao biti primenjen član 179. tačka 9 ) Zakona o radu; da će Apelacioni sud u ponovljenom postupku upotpuniti činjenično stanje kako je ukazano, pa će ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca u ukinutom delu, pri čemu će imati u vidu izneto pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda; da će Apelacioni sud imati u vidu i da ukoliko broj sindikalnih predstavnika koji uživaju sudsku zaštitu, u smislu člana 188. stav 1. tačka 3 ) Zakona o radu , nije utvrđen kolektivnim ugovorom, odnosno sporazumom sindikata sa poslodavcem, da tada zaštitu od otkaza uživa svaki izabrani ili imenovani sindikalni predstavnik.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u ponovnom (trećem po redu) žalbenom postupku, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo osporenu presudu Gž1. 3227/13 od 3. decembra 2013. godine kojom je ukinuo presudu Osnovnog suda u Užicu P1. 37/10 od 29. juna 2010. godine i odbio kao neosnovane tužbene zahtev e tužilaca R. S, M . R, M . Ć, N . S, R . B, S . M, N . T, D . M, Z . S, D . G, M. K, I. Đ , D. P . i M . M.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda suda Rev2. 369/14 od 29. decembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca R. S, M . R, M . Ć, N . S, R . B, S . M, N . T, D . M, Z . S, D . G, M. K, I. Đ , D. P . i M . M. podneta protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3227/13 od 3. decembra 2013. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi u toku 2002. godine, usled smanjenja obima posla, doneo Program optimizacije broja zaposlenih ; da je na početku 2006. godine tuženi imao 268 zaposle nih; da je 26 zaposlenih proglašeno za tehnološki višak, među koj ima su i tužioci, što je činilo 9,7% od ukupnog broja zaposlenih; da iz tog razloga nije donet Program rešava nja viška zaposlenih; da je pre donošenja pobijanih rešenja, Upravni odbor tuženo g, 11. septembra 2006. godine, doneo novu sistematizaciju radnih mesta, kojom je smanjen broj izvršilaca u službi u kojoj su radili tužioci N. T, S . M, S. Đ, M . M, D . M . i R. B, dok su pojedine služb e u potpunosti brisane, kao i pripadajuća radna mesta ; da cy tužioci bili čla novi s indikata „N.“, a prema t ada važećem Pravil niku o radu tuženog, nije bio propisan broj si ndikalnih predstavnika koji uži vaju zaštitu u smislu Zakona o radu; da pre donošenja pobijanih reš enja nije pribavljeno mišljenje siidikata, niti je zaključen sporazum sindikata i tuženog o broju sindnkalpnh predstavnika koji uži vaju zaštitu od otkaza ugovora o radu; da je kod tako utvrđ enog činjeničnog stanja, pravilno u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno mat erijalno pravo kada je odbij en kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca; da su p ostojali opravdani razlozi da se tužiocima otkaže ugovor o radu, u smislu čl ana 179. tačka 9 ) tada važećeg Zakona o radu; da je tuženi prethodno doneo Program optimizacije zaposlenih usl ed smanjenja obima posla, kao i novu sistematizaciju radnih mesta, kojom je izvrš io ukidanje radnih mesta i smanjenje broja izvršilaca; da tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, u smislu člana 153. stav 1 . tačka 2) Zakona o radu, budući da je tokom 2006. godine prestala potr eba za radom manje od 10% zaposlenih; da je tuženi pre donošenja otkaznih r ešenja tužniocima isplatio otpremninu, u skladu sa članom 158. Zakona o radu ; da tužioci nisu bili imenovani, odnosno izabrani sindikaln i predstavnici, u smislu člana 188. Zakona o radu, zbog čega nemaju zaštitu od otkaza ugovora o radu; da su, polazeći od izneto g, pobijana rešenja zakonita, u smislu člana 179. tačka 9 ) Zakona o radu i tuženi nije u obavezi da tužioce vrat i na rad, tako da se reviz ijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) (u daljem tekstu: ZOR) , koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da se pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova utvrđuju organizacioni delovi kod poslodavca, vrsta poslova, vrsta i stepen stručne spreme i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima (član 24. stav 2.); da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)): Odredbama člana 188. ZOR bilo je propisano: da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to - članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, predsedniku sindikata kod poslodavca, imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku (stav 1.); da ako predstavnik zaposlenih iz stava 1. ovog člana ne postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu (stav 2.); da se broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu stava 1. tačka 3) ovog člana utvrđuje kolektivnim ugovorom, odnosno sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca (stav 3.).

5. Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlažu tvrdnjom da je Vrhovni kasacioni sud, odstupajući od prethodno iznetog pravnog stanovišta, doneo suprotne odluke u istom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava princip pravne sigurnosti. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istim slučajevima može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39 .). Međutim, zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takve razlike se mogu javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne mora smatrati uvek povredom označenog prava (videti rešenja Ustavnog suda Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine i Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine, kao i presudu ESLjP u slučaju Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, od 24. marta 2009. godine, pasus 29. ).

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, podsećajući na stav ESLjP izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske, od 1. jula 2010. godine (da je Vrhovni sud donošenjem novog rešenja o istom pitanju u istom postupku, suprotnom od prethodno donetog, sam postao izvor nesigurnosti), našao da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude ne mogu utvrditi razlozi zbog kojih je Apelacioni sud u Nišu, na podlozi istovetnih činjenica, u veću čija su dva člana ista kao i prilikom donošenja prethodnog rešenja, došao do suprotnog zaključka u pogledu postojanja prethodnog pitanja za donošenje odluke u konkretnom sporu. Ustavni sud je u obrazloženju navedene odluke posebno naglasio da ne dovodi u pitanje pravo sudova da u ponovnim postupcima donose drugačije odluke, ali da su dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, u tri navrata odlučivao o revizijama parničnih stranaka. Najpre je to bila revizija podnosilaca ustavne žalbe i još osmoro tužilaca podneta protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 . 3047/10 od 5. novembra 2010. godine, kojom su njihovi tužbeni zahtevi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad pravnosnažno odbijeni kao neosnovani. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 78/11 od 26. januara 2012. godine ukinuo navedenu drugostepenu presudu i predmet vratio Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovni žalbeni postupak, nalazeći da se, prema do tada utvrđenom činjeničnom stanju, nije mogao prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je postupak prestanka radnog odnosa sproveden po zakonu, Pravilniku o radu važećem u vreme donošenja rešenja, kao i na osnovu sistematizacije kojom je izvršena redukcija poslova kod tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je u navedenom revizijskom rešenju, pored ostalog, izneo sledeće konstatacije, koje će Ustavni sud parafrazirati: da je smanjenje obima posla kod tuženog u dužem vremenskom periodu uzrokovalo potrebu kontinuiranog smanjenj a broja zaposlenih na nivou predstojećih poslovnih godina; da je za tu svrhu tuženi 2002. godine doneo Program optimizacije; da je osnovni cilj tog programa bilo smanjivanje broj a neproizvodnih radnika , a poveća nje bro ja radnika u proizvodnji; da je kao modus operandi za njegovu realizaciju bilo predviđeno najpre raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara stručnoj spremi i vrsti zanimanja, zatim dokv alifikacije/prekvalifikacije, potom neplaćeno odsustvo uz mirovanje staža od šest meseci do jedne godine, uz uplatu zdravstvenog osiguranja i, na kraju, odlazak na Zavod za zapošljavanje, uz proglašenje za tehnološki višak , p rema važećim zakonskim propisima; da je, s tim u vezi, plan ovima poslovanja tuženog za 2004, 2005, 2006. i 2007. godinu konstantno iskazivana potreba za smanjivanjem broja zaposlenih; da je tuženi 12. septembra 2006. godine doneo novi Pravilnik o radu, kao i novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, bez određivanja potrebnog broja izvršilaca za rad na sistematizovanm poslovima; da za praviln u primen u odredbe člana 179. tačka 9) ZOR nije od ključnog značaja dužnost poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih, već da li postoje opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu koji se odnose na potrebe poslodavca; da potrebe poslodavca treba sagledati objektivno sa aspekta odgovarajuće procedure propisane zakonom i normativnim aktima poslodavca; da odgovor na to pitanje, u konkretnom slučaju, ne može dati akt o sistematizaciji čije je usvajanje vremenski koincidiralo sa donošenjem spornih rešenja o otkazu, koji pritom ne propisuje potreban broj izvršilaca za rad na sistematizovanim poslovima . U tom kontekstu, Vrhovni kasacioni sud je naložio Apelacionom sudu u Kragujevcu da održi raspravu, na kojoj će se, pored ostalog, utvrditi kako je i po kojim kriterijumima svaki od tužilaca postao tehnološki višak, te koja m ogućnost im je iz utvrđenih mera Programa o ptimizacije ponuđena kao rešenje, a ako nije, da se utvrdi razlog zbog kojeg je to izostalo.

Postupajući po smernicama i nalozima Vrhovnog kasacionog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je, nakon održane rasprave, doneo presudu Gž1. 326/12 od 11. jula 2012. godine, kojom je ukinuo prvostepenu (odbijajuću) presudu i usvojio tužbene zahteve svih osamnaestoro tužilaca.

U drugom revizijskom postupku, koji je vođen po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je delimično preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 326/12 od 11. jula 2012. godine, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve četvoro tužilaca, dok je u odnosu na preostalih četrnaestoro tužilaca, uključujući i podnosioce ustavne žalbe, navedenu drugostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni žalbeni postupak. Kao jedini razlog za ponovno odlučivanje o žalbi četrnaestoro tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je naveo propust Apelacionog suda u Kragujevcu da utvrdi li je neko od preostalih tužilaca, koji su bili članovi reprezentat ivnog sindikata kod tuženog, eventualno uživao zaštitu od otkaza, u smislu člana 188. ZOR, kao predsednik sindikata, odnosno kao imenovan i ili izabran i sindikaln i predstavnik , saglasno kolektivnom ugovor u ili sporazum u između sindikata i tuženog. Preinačenjem je, dakle, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev onih tužilaca za koje je utvrđeno da nisu pripadali reprezentativnom sindikatu. Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio nijedan od razloga koje je Apelacioni sud u Kragujevcu u pobijanoj drugostepenoj presudi izneo u pravcu osnovanosti tužbenih zahteva tužilaca. U obrazloženju presude Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine izneti su sledeći kontraargumenti: da se otpuštanje broja zaposlenih ispod cenzusa koji generiše obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih ne može okarakterisati kao zloupotreba; da akt o sistematizaciji poslova, saglasno članu 24. ZOR, ne mora nužno da sadrži broj izvršilaca; da s obzirom na to da tuženi u 2006. godini nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, to je izostala i njegova dužnost da propiše kriterijume na osnovu kojih će oceniti ko od zaposlenih ne može više da ostane na svom radnom mestu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je u ponovnom žalbenom postupku održao novu raspravu pred drugostepenim sudom, na kojoj je utvrđeno da preostali tužioci ni su bili sindikalni predstavnici koji uživaju zaštitu od otkaza u smislu člana 188. ZOR, što je za posledicu imalo donošenje osporene drugostepene presude kojom su tužbeni zahtevi podnosilaca ustavne žalbe i još četvoro tužilaca pravnosnažno odbijeni kao neosnovani. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored konstatacije da tužioci, kao članovi sindikata, nisu uživali zaštitu od otkaza, Apelacioni sud u Kragujevcu je ponovio stavove Vrhovnog kasacionog suda iz presude Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine, koje je takođe izneo kao argumente za odbijanje tužbenih zahteva.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom prihvatio (svoje) stavove iz presude Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine, kao i zaključak Apelacionog suda u Kragujevcu da tužioci ne spadaju u krug lica koja uživaju zaštitu od otkaza, u smislu člana 188. ZOR.

Upoređujući ukidajuće rešenje sa presudama (presudom od 20. juna 2013. godine i osporenom revizijskom presudom), Ustavni sud je najpre konstatovao da Vrhovni kasacioni sud u obrazloženjima presuda ponavlja da je postojanje ekonomskih, finansijskih i organizacionih teškoća opravdalo inicijativu tuženog da pristupi kontinuiranom smanjivanju broja zaposlenih na nivou predstojećih poslovnih godina. Pomenuto afirmativno stanovište o nameri tuženog da teškoće u poslovanju rešava kroz smanjivanje broja zaposlenih u nekoliko narednih godina, Vrhovni kasacioni sud je prvi put izneo u obrazloženju ukidajućeg rešenja. Vrhovni kasacioni sud je tada posebno ukazao na značaj činjenice da je za realizaciju pomenutog cilja tuženi usvojio Program optimizacije koji je sadržao nekoliko mera za novo zapošljavanje viška zaposlenih, kao i princip da se optimizacija vrši kroz umanjenje neproizvodnih, a povećanje proizvodnih radnika. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju iste odluke konstatovao i da sporna rešenja o otkazu ugovora o radu ne sadrže kriterijume po kojima je tuženi tokom septembra i oktobra 2006. godine utvrdio višak zaposlenih. S tim u vezi, Apelacionom sudu u Kragujevcu je naloženo da na raspravi pred drugostepenim sudom utvrdi kako je i po kojim kriterijumima svaki od tužilaca postao tehnološki višak, te koja je m ogućnost iz utvrđenih mera Programa o ptimizacije tužiocima ponuđena kao rešenje, a ako nije, da se utvrdi razlog zbog kojeg je to izostalo.

Apelacionom sudu u Kragujevcu je za usvajanje tužbenih zahteva tužilaca bilo dovoljno to što akt o sistematizaciji iz septembra 2006. godine nije sadržao potreban broj izvršilaca, kao i činjenica da u postupku utvrđivanja viška zaposlenih u septembru i oktobru 2006. godine nisu postojali posebni kriterijumi. Pitanjem primene mera za novo zapošljavanje iz Programa optimizacije, Apelacioni sud u Kragujevcu se u ponovnom žalbenom postupku nije bavio.

Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine sadrži kontraargumente za navedeni zaključak Apelacionog suda u Kragujevcu. Vrhovni kasacioni sud je, pored ostalog, izneo stav da se o obavezi poslodavca da propiše kriterijume za određivanje viška zaposlenih može govoriti samo integralno sa njegovom obavezom da donese program rešavanja viška zaposlenih, te kako tuženi u 2006. godini to nije morao da učini, izostala je i njegova obaveza da propiše kriterijume na osnovu kojih će oceniti ko od zaposlenih ne može više da ostane na svom radnom mestu. Vrhovni kasacioni sud je, dakle, u drugoj po redu revizijskoj odluci, promenio svoje gledište po pitanju obaveze tuženog poslodavca da pre donošenja pobijanih rešenja o otkazu utvrdi kriterijume na osnovu kojih će odrediti ko od zaposlenih postaje višak. Ocenu o zakonitosti otkaza tu žilaca Vrhovni kasacioni sud je sveo na pitanje da li su tužioci pod zaštitom iz člana 188. stav 1. tačka 3) Z OR. Polazeći od toga da je prvostepeni sud utvrdio da su svi tužioci članovi sindikata „N .“, izuzev tužilaca N . Ć, M . B, S. Đ . i M . Đ , Vrhovni kasacioni sud je tužbene zahteve imenovanih četvoro tužilaca (preinačenjem) odbio kao neosnovane jer nisu bili pod zaštitom iz člana 188. stav 1. tačka 3) Z OR. Kako bi se na pouzdan način utvrdilo da li je neko od preostalih tužilaca imao svojstvo predstavnika zaposlenih i po tom osnovu uživao zaštitu od otkaza, Vrhovni kaacioni sud je Apelacionom sudu u Kragujevcu naložio da u ponovnom postupku upotpuni činjenično stanje od kojeg zavisi pravi lna primena materijalnog prava, tako što će utvrditi kakav su status preostali tužioci imali u sindikatu.

Vrhovni kasacioni sud je, dakle, u drugom po redu revizijskom postupku, zauzeo konačan stav po pitanju obaveze tuženog poslodavca da pre donošenja pobijanih rešenja o otkazu utvrdi kriterijume na osnovu kojih će odrediti ko od zaposlenih postaje višak, što neposredno proizlazi iz činjenice da je pravnosnažo odbijen tužbeni zahtev četvoro tužilaca koji nisu članovi sindikata i kod kojih se prima facie n ije moglo govoriti o zaštiti u smislu člana 188. stav 1. tačka 3) ZOR. Apelacioni sud u Kragujevcu se u ponovnom žalbenom postupku nije više mogao baviti pitanjem (ne)postojanja kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih jer je u tom pogledu bio vezan ocenom Vrhovnog kasacionog suda i njegovom odlukom u odnosu na tužioce čiji je tužbeni zahtev odbijen. Utvrdivši da ostali tužioci, kao članovi sindikata, nisu uživali zaštitu od otkaza, Apelacioni sud u Kragujevcu je ponovio stavove Vrhovnog kasacionog suda iz presude od 20. juna 2013. godine i odbio tužbene zahteve podnosilaca ustavne žalbe i još četvoro tužilaca. Vrhovni kasacioni sud se u donošenju osporene presude Rev2. 1019/12 od 20. juna 2013. godine više nije osvrtao na svo je ranije izneto stanovišt e (iz ukidajućeg rešenja) da obaveza propisivanja kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih nije nužno u korelaciji sa obavezom poslodavca da donese Program rešavanja viška zaposlenih.

Ustavni sud konstatuje da je konačan stav povodom pravnog pitanja u vezi kojeg je Vrhovni kasacioni sud izmenio svoje pravno stanovište zauzet u presudi od 20. juna 2013. godine. Značaj ove činjenice utoliko je veći iz razloga što navedena presuda za četvoro tužilaca predstavlja konačnu odluku o njihovim tužbenim zahtevima, za koje je povod bio isti životni događaj kao i u slučaju podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud nalazi da je tom presudom postavljen jasan okvir za dalje postupanje i odlučivanje sudova. U tom smislu, Apelacioni sud u Kragujevcu više nije bio dužan da se upušta u ocenu da li je tuženi morao da propiše posebne kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. To pitanje, dakle, uopšte nije bilo predmet odlučivanja u ponovnom žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Kragujevcu , u kome je doneta pravnosnažna odbijajuća presuda Gž1. 3227/13 od 3. decembra 2013. godine. Samim tim, Vrhovni kasacioni sud je u postupku donošenja osporen e revizijsk e presud e, po mišljenju Ustavnog suda, mogao samo da utvrdi da li je Apelacioni sud u Kragujevcu postupio po nalo gu iz revizijske presude od 20. juna 2013. godine, ne dirajući u stavove koj e je tom presudom prethodno konačno oprede lio. Kako se navodi ustavne žalbe, po pravilu, moraju cen iti u odnosu na odluku koja je doneta po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu i koja je, kao takva, osporena ustavnom žalbom, Ustavni sud zaključuje da su bez osnova tvrdnje podnosilaca o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, imajući u vidu da se Vrhovni kasacioni sud, prilikom donošenja osporene revizijske presude, dosledno pridržavao svojih stavova i zaključaka do kojih je došao u prethodnom, drugom po redu, revizijskom postupku.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 369/14 od 29. decembra 2015. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da podnosioci uz ustavnu žalbu nisu dostavi li odgovarajuće dokaze da su sudovi najviše instance u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, odnosno ni su dostavi li dokaze koji bi predstavljali dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Uz ustavnu žalbu je priložena samo presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 202/16 od 8. juna 2016. godine, kojom je preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1421/15 od 28. avgusta 2015. godine, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena usvajajuća presuda Osnovnog suda u Subotici – Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1. 424/14 od 24. marta 2015. godine. Ustavni sud konstatuje da je u sporu koji je pravnosnažno rešen priloženom presudom rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito iz razloga što je tužilac radio na radnom mestu na kome je izmenom sistematizacije smanjen broj izvršilaca, zbog čega je tuženi poslodavac, po mišljenju revizijskog suda, bio dužan da pre otkaza propiše odgovarajuće kriterijume na osnovu kojih bi utvrdio ko od zaposlenih predstavlja višak. Polazeći od toga da se Vrhovni kasacioni sud, u postupku donošenja osporene revizijske presude, bavio isključivo pitanjem da li su tužioci uživali zaštitu od otkaza, u smislu člana 188. ZOR, Ustavni sud nalazi da priložena presuda ne može poslužiti kao dokaz za iznetu tvrdnju jer nema činjeničnog i pravnog identiteta.

S druge strane, kada je za tvrdnju o nejednakom postupanju sudova najviše instance priložena samo jedna presuda, Ustavni sud smatra da se još uvek ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu (videti presudu E SLjP u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 , od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava na jednaku pravnu zaštitu. Osim toga, aktuelna praksa E SLjP je zauzela načelan stav da je postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ( videti presudu Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 , od 20. maja 2008. godine). Pri tome, stav je Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava (videti rešenja Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine, Už-4911/2011 od 11. jula 2014. godine).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.