Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 18 godina. Nalaže se Osnovnom sudu u Kragujevcu da postupak okonča u najkraćem roku i dosuđuje naknada nematerijalne štete podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 2495/13 (ranije P. 1667/95 Opštinskog suda u Kragujevcu) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Kragujevcu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S. iz K. je 27. oktobra 2011. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 22/10, a sada P. 2495/13, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je protiv podnositeljke, kao tužene, podneta tužba 1995. godine, radi poništaja ugovora o zajedničkom ulaganju rada i sredstava i otkaza ugovora o zakupu, te predaje u posed poslovne prostorije - lokala u Kragujevcu. U trenutku podnošenja ustavne žalbe, rapravljanje o tužbi, te kasnije podnetoj protivtužbi, još uvek nije bilo okončano, niti doneta prvostepena presuda. Podnositeljka ističe da je dugi niz godina izložena siromašenju i ekonomskom iscrpljivanju velikim brojem zakazanih ročišta i veštačenjima po predlogu tužioca koja su padala na njen teret. Ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i povredu prava na imovinu jer je poslovnu prostoriju, povodom koje se vodi spor, stekla savesnom i zakonitom gradnjom. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, donese odluku kojom će naložiti nadležnom sudu da postupak hitno okonča i da odluči o naknadi štete koju trpi zbog suđenja dužeg od razumnog roka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2495/13 (ranije P. 1667/95 i P. 22/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Grad (tada opština) Kragujevac, u svojstvu tužioca, podneo je 6. aprila 1995. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu prvotužene, i D.V, kao drugotuženog, radi poništaja ugovora o zajedničkom ulaganju rada i sredstava, otkaza ugovora o zakupu poslovnih prostorija koji je tužilac zaključio sa prvotuženom i radi predaje u posed poslovne prostorije površine od 25 m2 u Kragujevcu, u ul. L. R. broj 19, koju tuženi drže.

Do povlačenja tužbe u odnosu na drugotuženog na ročištu održanom 21. januara 1999. godine, u odsustvu uredno pozvane prvotužene, Opštinski sud je održao samo jedno ročište i to 23. aprila 1995. godine, iako je zakazao 16 ročišta za glavnu raspravu. Zakazana ročišta nisu održana uglavnom zbog neuredne dostave poziva za drugotuženog, a jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i na predlog punomoćnika prvotužene da se ročište odloži zbog davanja odgovora na tužbu. Tužena je podnela protivtužbu 21. januara 1999. godine, radi duga, odnosno obavezivanja tužioca - protivtuženog da joj plati određeni iznos na ime uloženih sredstava u rekonstrukciju i adaptaciju predmetnog lokala.

Nakon podnete protivtužbe, a do zaključenja glavne rasprave i donošenja prvostepene presude 2. avgusta 2012. godine, Opštinski sud u Kragujevcu, a zatim i Osnovni sud u Kragujevcu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, kao prvostepeni u ovom predmetu (koji je u 2010. godini dobio novi broj P. 22/10), zakazali su čak 57 ročišta za glavnu raspravu. Održano je 23 ročišta, dok je preostalih 34 ostalo neodržano iz sledećih razloga: u dva navrata nijedna od parničnih stranaka nije pristupila na ročište i pored urednog poziva, osam puta je bio sprečen postupajući sudija, jednom nije bilo uslova za rad u sudu, četiri puta jer je punomoćnik tužene - protivtužilje tražio odlaganje, te dva puta neposredno pred ročište predao podnesak sa izjašnjenjem na nalaz veštak, tri puta ročište nije održano zbog predloga za izuzeće sudije (jednom podnetog od strane tužioca - protivtuženog, a dva puta od suprotne strane), jer su tužilac - protivtuženi i veštak neposredno pred ročište predali podneske, tri puta jer sudu nisu blagovremeno dostavljena tražena izjašnjenja od tužioca - protivtuženog, odnosno Poreske uprave u Kragujevcu, dok preostalih devet ročišta nije održano zbog neuredne dostave poziva veštaku, izostanka uredno pozvanih veštaka i jer veštaci nisu blagovremno vratili spise sudu. Tužbeni zahtev je preinačen 6. oktobra 2005. godine postavljanjem zahteva za isplatu određenog iznosa na ime neplaćene zakupnine i potom 12. decembra 2008. godine, povećanjem tog iznosa prema nalazu veštaka. Protivtužilja je, najpre, preinačila protivtužbeni zahtev tražeći isplatu 40.000 evra na ime uloženih sredstava za rekonstrukciju lokala (umesto 1.506.631,15 dinara), da bi konačno 15. maja 2008. godine preinačila protivtužbeni zahtev postavljanjem stvarno-pravnog zahteva (utvrđivanje prava susvojine na lokalu) umesto isplate. Na održanim ročištima sprovedeno je građevinsko i ekonomsko-finasijsko veštačenje, menjana je ličnost veštaka, pribavljani dopunski nalazi veštaka, stavljeno van snage rešenje o komisijskom veštačenju od strane Gradskog zavoda za veštačenje, određeno po zajedničkom predlogu stranaka, jer nije postupljeno po nalogu suda da se predujme u celosti trškovi veštačenja, te ponovo određeno i urađeno dopunsko veštačenje. U toku postupka obe parnične stranke su preinačile svoje tužbe u dva navrata.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 22/10 od 2. avgusta 2010. godine, te dopunskom presudom od 15. septembra 2012. godine, odbijeni su i tužbeni i protivtužbeni zahtevi stranaka i određeno da svaka strana snosi svoje troškove. Donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4125/12 od 4. aprila 2013. godine delimično je potvrđena prvostepena presuda i pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog kojim je traženo da se tuženoj-protivtužilji otkaže ugovor o zakupu poslovnih prostorija, kao i protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tužena-protivtužilja vlasnik sa udelom od 7/10 na lokalu površine 28m2, bliže opisanom u izreci. Istom presudom preinačena je prvostepena presuda tako što je tužena-protivtužilja obavezana da se iseli iz predmetne poslovne prostorije, te je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu određenog iznosa po osnovu neplaćene zakupnine i u delu odluke o troškovima i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Osnovim sudom u Kragujevcu dobio novi broj P. 2495/13. Na prvom ročištu održanom 24. maja 2013. godine razdružen je podnesak tužene-protivtužilje sa protivtužbom od 17. maja 2013. godine, radi duga - sticanja bez osnova protiv istog tuženog, na opredeljenu vrednost isplate u visini od 130.000.000,00 dinara, te se Osnovni sud rešenjem oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u toj pravnoj stvari i spise predmeta po novoj protivtužbi podnositeljke ustupio stvarno nadležnom Višem sudu u Kragujevcu. Na zapisniku je konstatovano, u prisustvu punomoćnika tužene-protivtužilje, da nema dokaza kada je punomoćnik tužene-protivtužilje primio presudu Apelacionog suda i poziv za to ročište. Određeno je i veštačenje prema nalogu iz drugostepene presude, utvrđena je vrednost spora u iznosu od 1.506.631,15 dinara i sledeće ročište zakazano za 30. jul 2013. godine. Tužena-protivtužilja je izjavila tzv. izuzetnu reviziju 20. juna 2013. godine. Osnovni sud je prosledio spise Apelacionom sudu u Kragujevcu 2. jula 2013. godine, koji je rešenjem R1. 80/13 od 3. septembra 2013. godine odlučio da ne predloži Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4125/12 od 4. aprila 2013. godine, u smislu člana 395. ZPP. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rž. 156/13 i Rev. 1112/13 od 30. oktobra 2013. godine odbacio žalbu tužene izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1. 80/13 od 3. septembra 2013. godine i reviziju tužene, kao nedozvoljenu, izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4125/12 od 4. aprila 2013. godine. Spisi predemeta su vraćeni Osnovnom sudu u Kragujevcu 2. decembra 2013. godine. U međuvremenu, do vraćanja spisa, Osnovni sud je formirao pomoćne spise predmeta i zakazao dva ročišta, koja nisu održana jer nalaz veštaka ekonomsko-finansijske struke nije bio uručen strankama i jer veštak nije pristupio na ročište iako je bio uredno pozvan. Tužilac je preicizirao tužbeni zahtev prema nalazu veštaka, ali s obzirom na to da je punomoćniku tužene podnesak tužioca uručen 13. januara 2014. godine, a ročište bilo zakazano za 21. januar 2014. godine, ovo ročište nije održano radi odgovora punomoćnika tužene na precizirani tužbeni zahtev. Novo ročište bilo je zakazano za 26. februar 2014. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje na predmetni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od konstatovanih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, 6. aprila 1995. godine, koja je u toku postupka podnela i protivtužbu, ali da u vreme razmatranja ustavne žalbe postupak za deo tužbenog zahteva još uvek nije bio okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe protiv podnositeljke ustavne žalbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo 18 godina i skoro deset meseci. U ovom periodu pravnosnažno je odlučeno o pretežnom delu tužbenog zahteva - za otkaz ugovora o zakupu i iseljenje, odnosno o protivtužbenom zahtevu za utvrđenje prava susvojine na poslovnom prostoru, ali tek 4. aprila 2013. godine, odnosno posle 18 godina. U delu tužbenog zahteva za isplatu određenog iznosa po osnovu dugujuće zakupnine, ponovni prvostepeni postupak je još u toku.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da parnica nije okončana u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kom se raspravlja za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano nijednim od navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da se u ovom parničnom postupku radi o relativno složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, koji su tokom postupka preinačavani, te da je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja sproveden obiman dokazni postupak u kome je sud više puta ponavljao, odnosno dopunjavao izvedena građevinska i ekonomsko-finansijska veštačenja. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja koja je sud trebalo da raspravi i da potom odluči, ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za ovako dugo trajanje postupka.

Razmatrajući značaj pravnog interesa podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka, kako kao tužena, tako i kao protivtužilja, nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje nadležnog suda. Međutim, Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem delom doprinela dužem trajanju parničnog postupka, imajući u vidu da na predlog njenog punomoćnika nisu održana četiri ročišta, dva puta je izostala sa ročišta zajedno sa protivnom stranom, dva puta je podnesak kojim se izjašnjavala na nalaz veštaka predala neposredno na ročištu. Takođe, za četiri meseca je postupak usporilo nepostupanje parničnih stranaka po nalogu suda za uplatu troškova veštačenja. Podnositeljka, i pored predloga za izvođenje dokaza komisijskim veštačenjem, nije postupila po nalogu suda (istina, kao i suprotna strana) da se u celosti, prema traženju Gradskog zavoda za veštačenje u Kragujevcu, uplati predujam na ime troškova veštačenja, što je uslovilo da sud potom stavi van snage rešenje o veštačenju i prema uplaćenom delu troškova obe parnične stranke, angažuje ranije određene veštake radi dopunskog veštačenja.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao pre svega nadležni prvostepeni sud - Opštinski, odnosno Osnovni sud u Kragujevcu, koji je tek posle 15 godina i skoro četiri meseca doneo prvostepenu presudu, a zatim ju je, jer nije odlučio o svim zahtevima stranaka, dopunio tek posle dve godine. Pri tome, prvostepeni sud je za prve tri i po godine održao samo jedno ročište jer nije bilo uredne dostave za drugotuženog, a sprečenost postupajućih sudija u ovom predmetu da održe ročišta ili kašnjenja i izostanci veštaka, te nedostavljanje traženih podataka od Poreske uprave, pretežno su uticali na trajanje prvostepenog postupka, koji još uvek za deo tužbenog zahteva nije okončan. U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garan cija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo neposredno sudovi, već svi njeni organi , ali i drugi učesnici u postupku od kojih zavisi ekspeditivnost u presuđenju, gde spadaju i sudski veštaci, ako nisu korišćeni delotvorni procesni instrumenti da se naređena veštačenja ubrzaju i efikasno okončaju . Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj ap likacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 2495/13 (ranije P. 1667/95 Opštinskog suda u Kragujevcu), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak što pre okončao.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno predmet spora, dužinu trajanja postupka i opisani doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da član 58. Ustava štiti samo postojeću imovinu, ali ne i očekivanje u pravcu sticanj a imovine. Krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe , navedeni član Ustava nije primenjiv na konkretnu situaciju, a polazeći, pre svega, od toga da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava vidi u činjenici "da je uložila privatni kapital u izgradnju poslovne prostorije i da se radi o savesnoj i zakonitoj gradnji", što je istakla u ustavnoj žalbi dok je parnica o njenom eventualnom svojinskom pravu na spornom lokalu još tekla, dok nakon što je njen protivtužbeni zahtev pravosnažno odbijen nije proširila ustavnu žalbu osporavanjem drugostepene presude. Ustavni sud je, stoga, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti