Povreda prava na pravično suđenje proizvoljnom primenom procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio procesno pravo odbacivši tužbu za utvrđenje nedopustivosti izvršenja, pogrešno smatrajući da je uput izvršnog suda neophodan uslov.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić, dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi R. T . iz Grgurevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i utvrđuje da rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4388/13 od 1. oktobra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4388/13 od 1. oktobra 2014. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi prvotuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 498/13 od 16. avgusta 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz Grgurevaca je , 11. decembra 2014. godine, preko punomoćnika N . C, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4388/13 od 1. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njena tužba kojom je tražila utvrđenje prava svojine na njivi i nedopustivost izvršenja na toj nepokretnosti, te da je postupajući drugostepeni sud prevideo da član 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine ne isključuje pravo podnositeljke na podnošenje tužbe za utvrđenje propisanu odredbama člana 194. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje, utvrdi podnositeljki pravo na nematerijalnu štetu i naknadi joj troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređen o ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 498/13 u kome je doneto osporeno drugostepeno rešenje, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja R. T, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 4. marta 2013. godine Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv prvotuženog Bratislava Stankovića i drugotuženog B. L , tražeći da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje na njivi koja se nalazi na k.p. br. 232, KO G, jer je tužilja stekla „vanknjižno“ pravo svojine, pa da sud dozvoli da se na osnovu presude u ovoj parnici izvrši brisanje zabeležbe sprovođenja izvršenja na navedenoj parceli . U tužbi je, pored ostalog, istaknuto: da je prvotuženi kao izvršni poverilac pokrenuo izvršni postupak protiv drugotuženog kao izvršnog dužnika, tražeći da se izvršenje sprovede prodajom navedene nepokretnosti, koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji od 7. aprila 2011. godine, koji su zaključili drugotuženi, kao prodavac, i tužilja, kao kupac; da je tužilja nakon što je isplatila kupoprodajnu cenu ušla u posed navedene nepokretnosti i da nije izvršila uknjižbu prava svojine u javne knjige.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 16. avgusta 2013. godine doneo presudu P. 498/13, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je ona stekla „vanknjižno“ pravo svojine na navedenoj nepokretnosti i da nije dopušteno izvršenje na toj parceli; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud dozvoli da se na osnovu ove presude izvrši brisanje zabeležbe sprovođenja izvršenja na navedenoj nepokretn osti; u stavu trećem izreke obavezao tužene da naknade tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi prvotuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je 1. oktobra 2014. godine doneo osporeno rešenje Gž. 4388/13, kojim je: u stavu prvom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi nedopustivost izvršenja na navedenoj nepokretnosti; u stavu drugom izreke obavezao tužilju da naknadi prvotuženom troškove prvostepenog i žalbenog postupka. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je sporna nepokretnost predmet izvršenja radi naplate potraživanja ovde prvotuženog prema ovde drugotuženom kao izvršnom dužniku, po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi; da je ovde prvotuženi podneo predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici 29. marta 2012. godine, te da je prvostepeni sud rešenjem I. 721/12 od 12. aprila 2012. godine odredio prinudno izvršenje prema ovde drugotuženom i da je ovde prvotuženi podneskom od 26. jula 2012. godine obavestio izvršni sud da ovde drugotuženi ima pravo svojine na spornoj parceli, nakon čega je sud 21. decembra 2012. godine doneo zaključak o sprovođenju izvršenja na navedenoj nepokretnosti, koja je prema podacima iz javnih knjiga i dalje u vlasništvu drugotuženog, a tužilja se nalazi u posedu te parcele; da je tužilja, kao kupac, zaključila 4. aprila 2011. godine sa drugotuženim, kao prodavcem, ugovor o kupoprodaji te njive, koji je overen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici Ov. 436/11 od 7. aprila 2011. godine, pa da je tužilja isplatila cenu i platila porez na prenos apsolutnih prava i ušla u posed njive, koju koristi i obrađuje; da, prema odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji se primenjivao i na izvršni postupak koji se vodio između prvotuženog i drugotuženog, isključivo izvršitelj ili izvršni sud odlučuju o dozvoljenosti izvršenja, sredstvu i predmetu izvršenja, promeni sredstva ili predmeta izvršenja, te da se njihove odluke mogu pobijati prigovorom o kome odlučuje drugostepeno veće izvršnog suda, pa da se prema tome prvostepene odluke mogu stavi ti van snage samo u izvršnom postupku, na predlog lica koje je zakonski ovlašćeno to da traži; da navedeni zakon ne daje pravo trećem licu, koje u izvršnom postupku nije stranka, da tužbom u parničnom postupku postavlja zahteve usmerene na nedopustivost izvršenja po rešenjima i zaključcima donetim u izvršnom postupku, osim u jednoj pravnoj situaciji regulisanoj članom 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji uređuje pitanje pravnih sredstava koja stoje na raspolaganju trećem licu koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje; da treće lice, u smislu odredaba člana 50. pomenutog zakona, ne može bez uputa izvršnog suda podneti tužbu parničnom sudu kojom se traži donošenje odluke o nedopustivosti izvršenja, pa da je upućivanje izvršnog suda na parnicu zakonski uslov, odnosno procesna pretpostavka za dozvoljenost takve tužbe; da tužilja, u konkretnom slučaju, nije isticala ni dokazala da je od strane izvršnog suda upućena da pokrene parnicu radi nedopustivosti izvršenja, već je naprotiv , rešenjem izvršnog suda I. 721/13 od 21. februara 2013. godine odbačen prigovor ovde tužilje kojim je tražila da se izvršenje na navedenoj parceli proglasi nedopuštenim , a rešenjem drugostepenog veća Ipv. 92/13 od 27. marta 2013. godine je odbačen i njen prigovor protiv navedenog prvostepenog rešenja, koje je time održano na snazi; da je polazeći od navedenog, drugostepeni sud zaključio da tužilja nije ispunila potrebnu procesnu pretpostavku za podnošenje tužbe radi utvrđenja da je izvršenje na određenom predmetu nedopušteno, pa je odbacio njenu tužbu kao nedozvoljenu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka (član 1.); da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, te da tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes (član 194. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji se primenjivao na izvršni postupak povodom koga je podneta tužba u predmetnom parničnom postupku, propisano je: da lice, koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, a da će sudija dostaviti prigovor izvršitelju ako on sprovodi izvršenje (stav 1.); da sudija prigovor dostavlja izvršnom poveriocu i izvršnom dužniku i poziva ih da se u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja izjasne (stav 2.); da sudija rešenjem odbacuje prigovor ako treće lice ne učini verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (stav 3.); da sudija može tokom celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem da, uputi da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca, pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno (stav 4.); da izvršni dužnik koji osporava pravo trećem licu mora da bude obuhvaćen tužbom iz stava 4. ovog člana, kao i da se smatra da izvršni dužnik trećem licu osporava pravo ako se o prigovoru trećeg lica ne izjasni u roku propisanom u stavu 2. ovog člana (član 5.); da se protiv rešenja iz stava 4. ovog člana ne može izjaviti prigovor (član 6.); da podnošenje prigovora iz stava 1. ovog člana i pokretanje postupka iz st. 4. i 5. ovog člana ne sprečava izvršenje (član 7.); da će sudija rešenje iz st. 3. i 4. ovog člana dostaviti i izvršitelju kad on sprovodi izvršenje.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnositeljka ukazuje da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno njeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Apelacioni sud u Novom Sadu proizvoljno primenio procesno pravo na njenu štetu, pogrešno ocenjujući da je njena tužba nedozvoljena. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je zaključio da upućivanje izvršnog suda na parnicu predstavlja neophodnu procesnu pretpostavku za dozvoljenost tužbe radi proglašenja nedopustivosti izvršenja, a što podnositeljka ustavne žalbe nije kao treće lice ishodovala u izvršnom postupku koji se vodio između prvotuženog i drugotuženog, pa da je nedozvoljena njena tužba u celini.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da odbacivanjem tužbe u predmetnom parničnom postupku može biti dovedeno u pitanje pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Uprkos tome što nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama. S tim u vezi, ukoliko se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog prava na pravično suđenje postaju bespredmetni.

Međutim, pravo na pristup sudu, samo po sebi, nije apsolutno i neograničeno pravo. Sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja, kao npr. propisivanje elemenata koje tužba mora da sadrži da bi je sud uzeo u razmatranje ili posebnih procesnih uslova za dozvoljenost tužbe (o ograničenjima prava na pristup sudu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 28. maja 1985. godine). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine predviđeno procesno sredstvo koje stoji na raspolaganju trećim licima koja smatraju da u pogledu predmeta izvršenja imaju pravo koje sprečava izvršenje. Takva lica koja tvrde da polažu pravo na stvarima na kojima se sprovodi izvršenje, imaju pravo na podnošenje prigovora u izvršnom postupku kojim traže da se izvršenje na određenom predmetu proglasi nedopuštenim. Pomenuto procesno sredstvo se može koristiti sve do okončanja izvršnog postupka, a treće lice mora učiniti verovatnim da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje (npr. da podnese dokaz o pravu svojine na predmetu na kome se sprovodi izvršenje), u suprotnom izvršni sudija ima procesno ovlašćenje da takav prigovor odbaci kao neblagovremen, odnosno nedozvoljen. Ukoliko izvršni poverilac ili izvršni dužnik ospore trećem licu pravo na predmetu izvršenja, izvršni sudija može to lice odgovarajućim rešenjem uputiti na pokretanje parničnog postupka radi proglašenja izvršenja nedopuštenim.

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da se pretendenti na stvarima na kojima se sprovodi prinudno izvršenje mogu radi zaštite svojih prava obratiti parničnom sudu putem tužbe radi utvrđenja prava svojine i proglašenja nedopustivosti izvršenja na predmetu izvršenja, a za kojom je u konkretnom slučaju posegla i podnositeljka ustavne žalbe nakon što je u izvršnom postupku odbačen njen prigovor koji je podnela na osnovu odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. S obzirom na to da se ovakav oblik pravne zaštite ostvaruje preko tzv. deklaratorne tužbe, treba istaći da je odredbama člana 194. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine predviđen odgovarajući procesni uslov za dozvoljenost takve tužbe u vidu posebnog pravnog interesa za njeno podnošenje. Pravni interes koji je potreban za podnošenje tužbe za utvrđenje se može, pored ostalog, ogledati i u potrebi da vanknjižni vlasnik nepokretnosti spreči sprovođenje izvršenja koje bi imalo za krajnji ishod prestanak prava svojine na nepokretnosti i nastanak štete za imaoca te stvari.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo osporeno rešenje Gž. 4388/13 od 1. oktobra 2014. godine, kojim je odbacio tužbu podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu, nalazeći da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da izvršni sud uputi podnositeljku da pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja nedopuštenim. Međutim, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo navedeno obrazloženje drugostepenog suda, imajući u vidu da ni Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, niti Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine nisu predvideli da uput izvršnog suda trećem licu da pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja nedopuštenim, predstavlja nužan uslov za dozvoljenost ove tužbe. Ovakva pravna ocena Ustavnog suda je u skladu i sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava prema kojima ograničenja prava na pristup sudu moraju biti eksplicitno regulisana odgovarajućim propisima država članica potpisnica Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga Ustavni sud smatra da je odbacivanje tužbe podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljene rezultat proizvoljne primene procesnog prava, što je imalo za posledicu povredu njenog prava na pristup sudu, a kojim se garantuje ne samo pravo na pokretanje postupka pred sudom, već i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima lica koje je pokrenulo parnični postupak. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se podnositeljka poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnju da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnositeljke iz člana 36. stav 1. Ustava, jer ona nije pružila odgovarajuće dokaze da su sudovi najviše pravne instance u ovoj vrsti stvarnopravnih sporova doneli različite odluke u predmetima u kojima postoji činjenični i pravni identitet. S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4388/13 od 1. oktobra 2014. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi prvotuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 498/13 od 16. avgusta 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba prvotuženog biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnositeljke o povredi njenog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje proizvoljnom primenom procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti