Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja teritorije Srbije i oduzimanja pasoša. Utvrđeno je da je mera propisana zakonom, ima legitiman cilj i da je srazmerna, te da pravo na slobodu kretanja nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-527/2019
09.11.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 130/17 od 20. novembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 256/18 od 12. decembra 2018. godine, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 17. januara 2019. godine, preko punomoćnika Z. T. i M. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 130/17 od 20. novembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 256/18 od 12. decembra 2018. godine, zbog povrede načela utvrđenog odredbama člana 20. i prava iz člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava iz člana 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava i člana 2. Protokola 4. i člana 2. Protokola 7. uz Evropsku konvenciju, čije postojanje povrede Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Istaknute povrede ustavnih i konvencijskih prava podnosilac, između ostalog, pozivajući se na sudsku praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, u suštini obrazlaže sledećim navodima:

- da mu je u konkretnom slučaju osporenim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje kroz arbitrarno i nepravično postupanje suda koje je posledica proizvoljne i pogrešne primene procesnog prava, kao i kroz nepoštovanje prava na obrazloženu sudsku odluku;

- da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za određivanje mera iz člana 199. ZKP, pa su one produžene mimo razloga i svrhe koji su zakonom propisani;

- da mu je pravo na obrazloženu sudsku odluku povređeno time što obrazloženja osporenih odluka ne sadrže jasne, neprotivrečne, dovoljne i individualizovane razloge, niti je u tim odlukama utvrđeno postojanje ni opšteg ni dodatnih uslova za ove mere obezbeđenja prisustva okrivljenog;

- da nadležni sud u osporenim rešenjima nije odgovorio na navode iz žalbe podnosioca, odnosno da se delom navoda te žalbe Apelacioni sud nije bavio, dok je na deo odgovorio samo paušalno;

- da mu se ponovo produžavaju mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja pasoša odlukama u kojima se navode nejasni, protivrečni, nepotpuni i nedovoljno individualizovani razlozi;

- da u prvostepenom rešenju ponovo nema suštinskog bavljenja proporcionalnošću mera, već sudovi pokušavaju da opravdaju kumuliranje mera, ignorišući jemstvo, njegove posledice i činjenicu da je reč o težoj meri obezbeđenja prisustva koja u sebi sadrži i zabranu napuštanja boravišta;

- da je održavanje i uspostavljanje poslovnih odnosa izvan teritorije države u kojoj živi deo prava svakog lica na privatni život;

- da mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja pasoša prema podnosiocu nisu proporcionalne, jer je svrha navedenih mera ostvarena već samim određivanjem jemstva, zbog čega određivanje dodatnih mera predstavlja nepotrebno mešanje u prava podnosioca.

U odnosu na istaknutu povredu na rad iz člana 60. Ustava (bez preciziranja stava navedenog člana), podnosilac ustavne žalbe nije izneo posebne navode, vezujući povredu ovog prava za povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava na slobodu kretanja zajemčenog odredbama člana 39. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, kao i da poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen je pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku.

Optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine okrivljenom M. M. stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 19. jula 2013. godine prema okrivljenom M. M. je određeno jemstvo u iznosu od 12.000.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije i istovremeno mu je određena mera zabrane napuštanja boravišta u Beogradu, uz privremeno oduzimanje putne isprave, kao i obaveza javljanja nadležnoj policijskoj stanici.

Rešenjem istog suda od 18. oktobra 2013. godine navedena mera zabrane napuštanja boravišta u Beogradu je izmenjena tako što je okrivljenom zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije i tom prilikom je ukinuta obaveza okrivljenog da se svakog prvog radnog dana u mesecu javlja nadležnoj policijskoj stanici.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 57/13 od 27. oktobra 2014. godine prema okrivljenom je ukinuta mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, ali je to rešenje preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, kojim je usvojena žalba Tužilaštva za organizovani kriminal, tako što je prema okrivljenom M. M. produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta i okrivljenom je zabranjeno da bez odobrenja suda napušta teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Pre donošenja osporenih rešenja, mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave poslednji put je produžena prema okrivljenom rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 130/17 od 21. avgusta 2018. godine za još tri meseca.

Osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 130/17 od 20. novembra 2018. godine prema okrivljenima, među kojima i prema podnosiocu ustavne žalbe, je produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, tako što je okrivljenima zabranjeno da bez odobrenja suda napuste teritoriju Republike Srbije.

U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da je u odnosu na okrivljenog M. M. predsednik veća cenila razloge zbog kojih je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave određena i do sada više puta produžavana prema okrivljenom, nalazeći da i dalje postoje okolnosti koje se tiču brojnih ličnih i poslovnih kontakata koje okrivljeni ima kako u zemlji, tako i u inostranstvu, s obzirom da je vlasnik i kontrolni član više pravnih lica koja su registrovana u inostranstvu između ostavih društva „H.” sa Kipra i „F.” sa Devičanskih ostrva, kao i predsednik „D.”, poslovnog sistema koji posluje kako u zemlji, tako i u inostranstvu i zapošljava preko 8.000 zaposlenih, a koja kompanija je prema navodima odbrane okrivljenog u poslednjih deset godina platila na ime poreza 1.800.000.000 evra, dok je lično okrivljeni platio oko 3.300.000 evra na ime poreza, što ukazuje da se radi o licu sa izuzetno visokim prihodima;

- da ovakve imovinske prilike okrivljenog, kao i njegovi mnogobrojni doslovni kontakti sa licima u inostranstvu, ukazuju da je pored mere jemstva u iznosu od 12.000.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti koji iznos je uplaćen u roku od samo nekoliko dana od prijema rešenja o određivanju jemstva i dodatnih mera, prema okrivljenom M. M. i dalje neophodna istovremena primena i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanje putne isprave radi obezbeđenje prisustva okrivljenog u daljem toku ovog krivičnom postupku;

- da je, razmatrajući razloge koji opravdavaju dalju primenu mera iz člana 199. ZKP prema okrivljenom M. M. predsednik veća pored navedenih okolnosti koje se odnose na imovinske prilike okrivljenog i njegove brojne kontakte sa licima u inostranstvu, imala u vidu i težinu krivičnog dela za koje se okrivljeni tereti, te je ocenila da sve navedene okolnosti u međusobnoj povezanosti, opravdavaju bojazan da bi okrivljeni bez istovremene primene mere jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, mogao napustiti teritoriju Republike Srbije bez odobrenja suda, odnosno da postoji opasnost od njegovog bekstva, zbog čega je primena navedenih mera uz meru jemstva i dalje nužna i opravdana, kako bi se na adekvatan način obezbedilo prisustvo okrivljenog u ovom krivičnom postupku;

- da je neophodnost kumulativne primene mere jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave u cilju obezbeđenja prisustva okrivljenih M.Đ, M. M. (podnosioca ustavne žalbe) i M.M. uslovljena činjenicom da mera jemstva sama za sebe, iako predstavlja težu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenih od zabrane napuštanja mesta boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, ne predstavlja prepreku za okrivljene da bez odobrenja suda napuste teritoriju Republike Srbije, jer se po svojoj prirodi svodi na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše, te da, ukoliko bi okrivljeni bili spremni da žrtvuju iznos položenog jemstva, a koja mogućnost se ne može isključiti, s obzirom na njihove imovinske prilike … mera jemstva sama po sebi ne sprečava okrivljene da postupe suprotno zakonskoj obavezi i da bez odobrenja suda napuste mesta boravišta, jer se bez dodatnih mera, putna isprava fizički nalazi kod okrivljenih;

- da lične i imovinske prilike okrivljenih, kao i visina položenog jemstva za svakog od njih ponaosob ukazuju da sama mera jemstva ne predstavlja dovoljnu garanciju za obezbeđenje prisustva okrivljenih u ovom krivičnom postupku, iz kog razloga je neophodno okrivljenima produžiti mere zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. jer se tek fizičkim oduzimanjem putne isprave okrivljeni faktički onemogućavaju da napuste mesto boravišta bez odobrenja suda, što bi u krajnjem slučaju trebalo da isključi i realnu mogućnost da okrivljeni prekrše jemstvo i izrečene mere, odnosno da postanu nedostupni sudu u daljem toku krivičnog postupka;

- da je tokom trajanja postupka sud vodio računa da se u odnosu na okrivljenog M. M. ne primenjuje teža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog kada se ta svrha može postići blažom merom u smislu odredbe člana 189. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, iz kog razloga je u prethodnom periodu mera pritvora, koja je okrivljenom prvobitno bila određena, zamenjena merom jemstva uz istovremenu primenu mere zabrane napuštanja boravišta u Beogradu i privremeno oduzimanje putne isprave, kao i obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, a zatim je u daljem toku postupka okrivljenom mera zabrane napuštanja mesta boravišta u Beogradu, ublažena tako što mu je dana 18. oktobra 2013. godine zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije i ukinuta obaveza okrivljenog da se svakog prvog radnog dana u tekućem mesecu javlja nadležnoj policijskoj upravi;

- da su okrivljenom na opisani način postepeno, kada su za to bili ispunjeni uslovi ublažavane mere za obezbeđenje prisustva koje su u toku postupka bile primenjene, te su mere koje su sada na snazi u potpunosti prilagođene fazi postupka, kao i ličnim prilikama okrivljenog i u najmanjoj mogućoj meri ograničavaju pravo okrivljenog na slobodu kretanja;

- da prethodno navedeni razlozi u svojoj međusobnoj povezanosti, po oceni predsednika veća, u potpunosti opravdavaju produženje mere zabrane napuštanja boravišta - teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave okrivljenima M.Đ, M. M. (podnosilac ustavne žalbe) i M.M. uz istovremenu primenu mere jemstva.

Protiv osporenog prvostepenog rešenja 3. decembra 2018. godine branilac okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavio je žalbu.

Osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 256/18 od 12. decembra 2018. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe branilaca okrivljenih, među kojima i ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 130/17 od 20. novembra 2018. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno:

- da i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu – Posebnog odeljenja, u prilog zaključku prvostepenog suda u odnosu na okrivljenog M. M. govore činjenice navedene u obrazloženju pobijanog rešenja, vezano za težinu krivičnog dela za koje se okrivljeni tereti, visinu propisane kazne za to delo i visinu neplaćene poreske obaveze koja višestruko prelazi kvalifikatornu okolnost za teži oblik krivičnog dela poreska utaja, koje mu se stavlja na teret da je izvršio u pomaganju, kao i one koje se tiču brojnih ličnih i poslovnih kontakata koje okrivljeni ima kako u zemlji tako i u inostranstvu, te da se radi o licu sa izuzetno visokim prihodima, a koje ukazuju da je i pored položenog jemstva u iznosu od 12.000.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, prema okrivljenom M. M. i dalje neophodna istovremena primena i mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, jer iste u izvesnoj meri i dalje ukazuju na postojanje realne opasnosti od bekstva, od skrivanja ili odlaska okrivljenog u nepoznato mesto ili inostranstvo, te je samim tim pravilan zaključak prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju neophodno da se okrivljenom M. M. produži mera zabrane napuštanja teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je prilikom donošenja odluke prvostepeni sud imao u vidu da mera jemstva, koja se kumulativno primenjuje, sama za sebe, iako predstavlja težu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenih od zabrane napuštanja mesta boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, ne predstavlja prepreku za okrivljene da bez odobrenja suda napuste teritoriju Republike Srbije, s obzirom na imovinske prilike okrivljenih;

-da branilac okrivljenog M. M, advokat Z. T, ističe da prvostepeni sud u odnosu na njegovog branjenika ne daje jasne, konkretne, niti individualizovane razloge koji bi ukazivali na opasnost od bekstva, a ignoriše činjenice koje govore, suprotno stavu suda, da ne postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, te s tim u vezi navodi da je M. M. u vremenskom periodu od 11. i 12. septembra 2018. godine, po odobrenju suda boravio u Republici Sloveniji i Republici Srpskoj, nakon čega je uredno vratio pasoš, da je prethodno 15 dana u avgustu mesecu bio u inostranstvu i vratio se u vreme koje je sud odredio, odnosno da je četiri puta bio u mogućnosti da postane nedostupan državnim organima, ali da se sva četiri puta vratio u Republiku Srbiju i uredno vratio pasoš, te da ponašanje M. M. tokom svih šest godina trajanja mere, jasno i nedvosmisleno ukazuje da kod njega ne postoji opasnost od bekstva i da se on neće kriti, zatim, da se, i pored činjenice da je pravnosnažno oslobođen za krivično delo iz člana 234. Krivičnog zakonika, prema okrivljenom M. M. i dalje kumuliraju mere obezbeđenja prisustva okrivljenog iako je jemstvo u iznosu od 12.000.000,00 evra, određeno zbog optužbi kojih je pravnosnažno oslobođen, na način da mu se prekomerno ograničava sloboda kretanja i najzad, u žalbi se ističe i da je prvostepeni sud morao da da jasne razloge zbog čega je pretnja određivanjem pritvora kao posledice kršenja jemstva bez značaja, kao i na kojim realnim činjenicama je zasnovao svoj stav da će okrivljeni koji ima preko sedamdeset godina, sa ozbiljno pogoršanim zdravstvenim stanjem, koji je sedam meseci proveo u pritvoru, ponovo dovesti sebe u situaciju da mu se odredi najteža mera ograničenja slobode ili na bilo koji način izložiti uslovima koji ga mogu dovesti u životnu opasnost, s obzirom na medicinski tretman u kome se nalazi;

- da je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje analizirao navode u izjavljenim žalbama, ali nalazi da nisu od uticaja na pravilan zaključak prvostepenog suda da činjenice koje stoje na strani okrivljenih i dalje ukazuju da bi u slučaju ukidanja predmetne procesne mere mogli pobeći, sakriti se ili otići u nepoznato mesto i da te okolnosti i dalje jesu takvog stepena i intenziteta da opravdavaju dalju kumulativnu primenu predmetnih procesnih mera;

- da takođe stoje navodi u žalbama da su okrivljeni poštovali izrečenu meru, ali da upravo ova činjenica ukazuje da izrečena mera ostvaruje svoju svrhu, a ne da njihovo ponašanje treba da ima uticaj na zaključivanje suda da li je dalje trajanje mere opravdano, što se neosnovano u žalbama ukazuje;

- da je prilikom donošenja odluke i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje imao u vidu vremenski period u kome se konkretna procesna mera primenjuje, kao i fazu u kojoj se postupak nalazi, ali je stava da činjenice i okolnosti zbog kojih je ista određena, za sada, nisu izgubile na značaju da bi se bilo koja od tih mera ukinula, bez obzira na činjenicu koja se posebno naglašava u žalbama, da su u međuvremenu okrivljeni oslobođeni dela optužbi u predmetu koji i dalje traje;

- da je svrha izrečenih procesnih mera obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, tako da sama činjenica da su okrivljeni u međuvremenu za jedno krivično delo koje je bilo predmet optužbe pravnosnažno oslobođeni, sama po sebi, ne smanjuje intenzitet realne opasnosti od njihovog bekstva, sakrivanja, odlaska u nepoznato mesto ili inostranstvo;

- da je, suprotno navodima u žalbama, pravilan zaključak prvostepenog suda da je kumulativna primena procesnih mera i dalje neophodna, a ograničenje slobode kretanja okrivljenih koje iste podrazumevaju, nije neproporcionalno, niti okrivljene kao pojedince suvišno opterećuje;

- da je samim tim, mešanje države u sferu ljudskih prava okrivljenih, konkretnom slučaju realno opravdano, svedeno na najmanju moguću meru i srazmerno cilju koji se želi postići — obezbeđenje njihovog prisustva i nesmetano vođenje predmetnog krivičnog postupka;

- da je zbog svega napred navedenog, Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje ocenio da su žalbe branioca okrivljenog M.Đ, advokata Z.A, branioca okrivljenog M. M, advokata Z. T. i branilaca okrivljenog M.M, advokata B.T. i M.T. neosnovane.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60. stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. stav 3.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) propisano je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona; da se presuda mora izreći javno, ali da se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (član 6. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (član 8. stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8. stav 2.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred domaćim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu (član 13.).

Članom 2. Protokola 4. uz Evropsku konvenciju propisano je: da svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta (stav 1.); da je svako slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu (stav 2.); da se nikakva ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu državne ili javne bezbednosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 3.); da se prava iz stava 1 mogu, takođe, u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom društvu (stav 4.).

Članom 2. Protokola 7. uz Evropsku konvenciju propisano je: da svako ko je odlukom suda osuđen za krivično delo ima pravo da njegovu osudu ili kaznu preispita viši sud i da se ostvarivanje ovog prava, uključujući i osnove za njegovo korišćenje, uređuje se zakonom (stav 1.); da ovo pravo može trpeti izuzetke kada je reč o delima manjeg značaja, koja su propisana zakonom, ili u slučajevima kada je licu u pitanju u prvom stepenu sudio najviši sud ili je isto bilo osuđeno nakon izjavljene žalbe protiv oslobađajuće presude (stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

U članu 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.)

U članu 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediti pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu načela i prava iz člana 20. stav 3, člana 32. stav 1. i čl. 36, 39. i 60. Ustava, kao i povredu prava iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 2. Protokola 4. i iz člana 2. Protokola 7. uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe povrede svih istaknutih prava, u suštini, zasniva na istaknutoj i detaljno argumentovanoj povredi prava na slobodu kretanja, odnosno da se u protivpravnom uskraćivanju slobode kretanja stiču povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na rad i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života Stoga će Sud navode ustavne žalbe meritorno ceniti prevashodno sa stanovišta prava zajemčenog članom 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom Ustava je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva. Ovo, pre svega, podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za nesmetan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ i relativno blaža mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u primeni člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj predstavke 23592/07, od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja moraju ispitati sledeći kriterijumi: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja u konkretnom slučaju; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući prvi kriterijum - da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja navedene slobode došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – ZKP (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe zasnovano na zakonu i da je težilo legitimnom cilju utvrđenom odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg kriterijuma, Ustavni sud je ocenjivao da li je produženje ograničenja slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo neophodno ili je bilo prekomerno, kako se to potencira u ustavnoj žalbi. Naime, Ustavni sud naglašava da je, u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak nadležnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (17. januara 2019. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala pet godina, pet meseci i 24 dana (računajući od 23. jula 2013. godine, kada je naredbom predsednika veća K. Po1. 57/13 od 23. jula 2013. godine pušten na slobodu).

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, iako je dugotrajno i prevashodno posledica dugotrajnosti i kompleksnosti predmetnog krivičnog postupka, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Ustavni sud dalje ukazuje da je prvobitno određena mera pritvora zamenjena blažom merom zabrane napuštanja boravišta u Beogradu uz obavezu da se podnosilac javlja svakog prvog radnog dana u mesecu nadležnoj policijskoj stanici, uz privremeno oduzimanje putne isprave. Nakon toga je napred navedena mera 18. oktobra 2013. godine dodatno ublažena tako što je podnosiocu zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, te je ukinuta obaveza da se podnosilac svakog prvog radnog rada u mesecu javlja u nadležnu policijsku stanicu.

U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, blagovremeno zamenjivale blažim merama. Takođe, Ustavni sud napominje da opasnost od bekstva predstavlja mogući razlog za određivanje pritvora (član 211. stav 1. tačka 1) ZKP), jemstva (član 202. stav 1. ZKP), kao i mere zabrane napuštanja stana (član 208. stav 1. ZKP). U tom smislu, mera zabrane napuštanja boravišta predstavlja alternativu napred navedenim trima merama, a od kojih se u praksi pritvor često određuje baš zbog opasnosti od bekstva okrivljenog. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave se određuje u svim onim situacijama u kojima postoji manje izražena opasnost od bekstva (ali ipak postoji opasnost od bekstva), koja se može isključiti ostavljanjem okrivljenom veće slobode kretanja unutar teritorije domicilne države uz zabranu njenog napuštanja.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da svakom okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ima za cilj obezbeđenje većeg stepena kontrole kada postoje okolnosti koje sud dovode do uverenja da je opasnost od bekstva u inostranstvo povećana.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da, ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno da ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično), što je podnosiocu i bilo omogućeno. Upravo ovo Ustavnom sudu ukazuje da je ovakva mera izrečena podnosiocu od nadležnih sudova bila adekvatno i proporcionalno kalibrirana, te da su postupajući sudovi njenim izricanjem ostvarili pravičnu ravnotežu između potrebe za nesmetanim vođenjem krivičnog postupka, sa jedne strane, i neophodnih ograničenja prava podnosioca, sa druge strane.

Ustavni sud konstatuje da je odlučni razlog na kome su nadležni sudovi zasnovali svoju odluku o ograničenju prava na slobodu kretanja, pored težine krivičnih dela za koje se okrivljeni tereti, upravo isti onaj razlog koji se u ustavnoj žalbi ističe kao glavno utemeljenje za postojanje povrede prava na slobodu kretanja zajemčenog članom 39. Ustava, a to su lične i imovinske prilike okrivljenog – da ima brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu i izuzetno visoke prihode, odnosno potreba okrivljenog da kao predsednik velikog poslovnog sistema mora putovati u inostranstvo zarad ostvarenja poslovnih ciljeva. Dodatno, procenjujući neophodnost propisane mere, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima istakli da su u odnosu na okrivljenog procesne mere obezbeđenja prisustva ublažavane i da se u tom trenutku u odnosu na njega primenjuje najblaža procesna mera, koja mu slobodu kretanja ne ograničava prekomerno.

Ustavni sud na ovom mestu ističe da se, kada se ograničavaju prava i slobode okrivljenog pre donošenja pravnosnažne odluke, ograničenje sloboda okrivljenog, pa i sloboda na kretanje isključivo unutar teritorije Republike Srbije, mora vršiti samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka. S obzirom na istaknuto, Ustavni sud ocenjuje da je obrazloženje koje su nadležni sudovi dali procenjujući potrebu da se okrivljenom ograniči sloboda kretanja na kretanje unutar teritorije Republike Srbije naspram prava na kretanje i van teritorije Republike Srbije, zasnovali na principu srazmernosti, ceneći sa jedne strane opasnost od bekstva i skrivanja okrivljenog u inostranstvu u odnosu na nesmetani tok krivičnog postupka sa druge strane. Ustavni sud ocenjuje da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje procenjujući neophodnost produženja mere ograničenja slobode kretanja, na ustavnopravno relevantan i dovoljan način sa stanovišta primene člana 39. Ustava, obrazložili na kojim su okolnostima zasnovali stav da opasnost od bekstva i skrivanja u inostranstvu preteže u odnosu na slobodno kretanje oduzimanjem putne isprave.

Pored istaknutog, Ustavni sud konstatuje i da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u fazi glavnog pretresa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i pojedinačnog prava podnosioca ustavne žalbe na slobodno kretanje.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 92/23), ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, osporavajući navedena rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, ističe i povredu prava pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i povredu prava na rad.

Ceneći i ove istaknute povrede, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog i cenjenog, utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja. Pri tome, Ustavni sud naročito napominje da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenim rešenjima dali jasne, individualizovane, detaljne i konkretne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, za produženje mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Drugo, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe koristio svoje pravo na žalbu obraćanjem drugostepenom sudu. Ceneći tvrdnje podnosioca koje se odnose na ovo ustavno pravo, Ustavni sud ističe da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu detaljno obrazloženo, te da je navedeni sud rešavajući po žalbi posebno cenio sve relevantne okolnosti, dao dovoljno i relevantno utemeljenje svojih stavova i odlučio da odbije kao neosnovanu žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Treće, razmatrajući istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da je povreda navedenog prava data u kontekstu povrede člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ističe da s obzirom na to da Evropska konvencija ne sadrži u sebi pravo na rad kao samostalno pravo, Evropski sud za ljudska prava ovo pravo razmatra pod okriljem prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. No, s obzirom na činjenicu da je u Ustavu Republike Srbije pravo na rad zajemčeno kao samostalno pravo u članu 60, istaknuti navodi mogu se ceniti u skladu sa relevantnom ustavnom odredbom.

Ustavni sud konstatuje da je članom 60. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na rad u skladu sa zakonom, stavom 2. istog člana pravo na slobodan izbor rada i stavom 3. dostupnost svima pod jednakim uslovima svih radnih mesta. Ustavni sud ističe da se ograničenjem slobode kretanja oduzimanjem putne isprave ipso facto ne negira pravo na rad kao takvo, kao i da su u ustavnoj žalbi navodi o povredi prava na rad dati u kontekstu obavljanja rada odlascima u inostranstvo, a bez sporenja da podnosilac ustavne žalbe ostvaruje svoje pravo na rad u načelu, kao i slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta. S obzirom na to da se protiv podnosioca ustavne žalbe vodio krivični postupak, kao i da su prema njemu određene mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog za nesmetano vođenje krivičnog postupka zasnovane na zakonu, Ustavni sud nalazi da pravo na rad, slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta nisu bili predmet osporenih rešenja, te da je ograničenje u obavljanju jednog aspekta rada, i to odlascima u inostranstvo, posledično proizašlo iz ograničenja prava na slobodu kretanja. Imajući u vidu izneto, kao i to da su navodi o povredi prava na slobodu kretanja odbijeni ovom odlukom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje postupka u odnosu na povredu prava na rad.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Konačno, u vezi sa tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe kojima se ukazuje i na povredu načela utvrđenog odredbama člana 20. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči ni jedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ono ima akcesorni karakter. Kako Ustavni sud nije utvrdio povrede nekog od Ustavom zajemčenih ljudskih prava ili sloboda, to nije našao ni da su osnovane iznete tvrdnje podnosioca ustavne žalbe i u odnosu na povredu ovog ustavnog načela.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti