Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao 12 godina i pet meseci. Sud je ocenio da je isključiva odgovornost za dužinu postupka na sudovima zbog višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Petrovića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Nebojše Petrovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 8/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Petrović iz Rume je 16. decembra 2010. godine, preko punomoćnika dr Milovana Belića, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 2454/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 31. stav 2, 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 34. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi povredu označenih Ustavom zajemenih prava obrazlaže time: da p osle podizanja optužnice trajanje pritvora sud nije sveo na najkraće vreme, u skladu sa zakonom; da je krivični postupak trajao punih 12 godina; da mu se nije sudilo bez odugovlačenja; da se „od brojnih svedoka ne analizira ni jedan iskaz svedoka, a svi ti iskazi dati su u vreme dok je osuđeni Nebojša Petrović bio u pritvoru, pa nema ni govora da je mogao uticati na ove svedoke“; da su „povređene i odredbe iz člana 36. stav 2. Ustava Srbije, kojima se jemči dvostepenost protiv odluka, kada se utvrđuje novo činjenično stanje, kako je to učinio Apelacioni sud iz Novog Sada“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi potom detaljno analizira sve dokaze koji su tokom osporenog krivičnog postupka izvedeni i zaključuje da se „sa pouzdanošću može reći da nema dokaza da je počinio navedeno krivično delo, da su počinjene brojne bitne povrede odredaba krivičnog postupka, koje su za posledicu imale da je činjenično stanje ostalo pogrešno i nepotpuno utvrđeno, a kako u radnjama optuženog nema elemenata krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, to postoji i povreda krivičnog zakona“.

Predložilo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, osporenu presudu poništi i „optuženog Nebojšu Petrovića pusti na slobodu“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (tadašnjim) Okružnim sudom u Sremskoj Mitrovici, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut u drugoj polovini aprila meseca 1998. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistvo. Krivični postupak je pokretnut i protiv drugih lica zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela i krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Sremskoj Mitrovici je protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica podiglo optužnicu.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 22. juna 199 9. godine doneo presudu K. 63/98 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 20 godin a. Istom presudom oglašeni su krivim i osuđeni na zatvorske kazne i okrivljeni M.M. i D.S. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 204. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije), A.R. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 204. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije) i D.Č. (zbog krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije).

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 26. aprila 2001. godine doneo rešenje Kž. I 1606/00 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 63/98 od 22. juna 199 9. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 7. oktobra 2002. godine doneo presudu K. 85/01 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 40 godin a. Istom presudom oglašeni su krivim i osuđeni na zatvorske kazne i okrivljeni M.M. i D.S. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 204. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije), A.R. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 204. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije) i D.Č. (zbog krivičnog dela neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije).

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 29. avgusta 200 3. godine doneo rešenje Kž. I 656/03 kojim je žalbe uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 85/01 od 7. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 15. juna 2005. godine doneo presudu K. 77/04 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio , krivim za krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina . Istom presudom oglašeni su krivim i osuđeni na zatvorske kazne i okrivljeni M.M. i D.S. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 204. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije). Krivični postupak je u odnosu na A.R. i D.Č. u međuvremenu obustavljen.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 24. novembra 200 6. godine doneo rešenje Kž. I 2296/05 kojim je žalb e uvažio, ukinuo presudu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 77/04 od 15. juna 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. , pred potpuno izmenjenim većem.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je u ponovnom postupku, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 12. februara 200 9. godine doneo presudu K. 8/07 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 20 godin a. Istom presudom oglašeni su krivim i osuđeni na zatvorske kazne i okrivljeni M.M. i D.S. (zbog krivičnog dela pomoć učinicu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika).

Apelacioni sud u Novom Sadu je odlučujući o izjavljenim žalbama, nakon održanog glavnog pretresa pred tim sudom, doneo osporenu presudu Kž. I 2454/10 od 20. oktobra 2010. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o pravnoj kvalifikaciji i odluke o krivičnoj sankciji, te je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, dok je u odnosu na M.M. i D.S. odbio optužbu da su izvršili krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 1. Krivičnog zakonika, čime je postupak pravnosnažno okončan.

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 14. aprila 199 8. godine (po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kri. 61/98 od 17. aprila 199 8. godine) do 7. septembra 2004. godine (kada mu je rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici K. 77/04 od 7. septembra 2004. godine pritvor ukinut).

4. Odredbom člana 31. stav 2. Ustava utvrđeno je da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 33. stav 6. Ustava, svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Odredbama člana 34. Ustava utvrđeno je: da se n iko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se k azne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se k rivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se s vako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da n iko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da i stim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, i zuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da k rivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6).

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od aprila 1998. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 20. oktobra 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 2454/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 12 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (osuđujuća) presuda doneta još 22. juna 1999. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe osuđujućom presudom, tek 20. oktobra 2010. godine, nakon što je predmet optužbe četiri puta razmatran pred dve sudske instance. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon 12 godina i pet meseci. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe protiv više lica, u konkretnom slučaju, ni pod kojim okolnostima ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od 12 godina i pet meseci.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe navedenu povredu ističe u odnosu na period tokom kojeg je bio lišen slobode (od 14. aprila 1998. godine do 7. septembra 2004. godine). Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe nalazio u pritvoru pre stupanja na snagu važećeg Ustava, kojim je uvedena ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud je ocenio da u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da mu je osporenom presudom povređeno označen o ustavn o prav o. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, o kojem je bilo reči u tački 5. obrazloženja ove odluke. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se osnovanost ustavne žalbe podnosioca u odnosu na pravo iz člana 33. stav 6. Ustava razmatra posebno.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo niti jedan razlog kojim bi potkrepio tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, garantovanu odredbama člana 34. Ustava .

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević