Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog četrnaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka, kao i povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava, te je poništio drugostepenu presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić , dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milene Milićević iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milene Milićević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 139/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Milene Milićević i utvrđuje da je presudama Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1989/10 od 9. septembra 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1989/10 od 9. septembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milena Milićević iz Aranđelovca je 15. decembra 2010. godine preko punomoćnika Vitomira Ostojića, advokata iz Aranđelovca podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčen ih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 139/07.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je njen pok. suprug još 28. oktobra 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu za naknadu štete protiv tuženog Preduzeća "Jinpros" d.o.o. iz Beograda, a da je ona posle smrti supruga nastavila parnični postupak; da je postupak okončan posle 14 godina, čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka ustavne žalbe je osporila presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1989/10 od 9. septembra 2010. godine navodeći: da su osporene presude nezakonite jer je u njima pogrešno stanovište prvostepenog i drugostepenog suda da je višegodišnje kašnjenje tuženog sa predajom stana bilo opravdano zbog ekonomskih sankcija koje su trajale deset godina i usled kojih je bilo poremećeno tržište; da su, po njenom mišljenju , ekonomske sankcije trajale samo godinu dana tako da je zaključak sudova da su kašnjenje u završetku stana prouzrokovale ekonomske sankcije netačan, nezakonit i neodrživ jer je tuženi poslovao i u periodu sankcija. T ražio je da Ustavni sud poništi navedene presude. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Tužilac B. M. je 29. oktobra 1996. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete protiv Preduzeća za industrijsku izgradnju objekata "Jinpros", d.o.o. Beograd, a 16. decembra 2002. godine je precizirao tužbeni zahtev.

Pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu održano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu dok četiri ročišta nije održano, i to jedno na zahtev tuženog, dva iz procesnih razloga, jedno zbog bolesti postupajućeg sudije.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3010/98 od 18. februara 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izmakle koristi isplati određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom kao i da naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi i umešač na strani tuženog Građevinsko preduzeće "7. juli", Beograd, su izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8361/2000 od 22. decembra 2000. godine uvažene su žalbe tuženog i umešača na strani tuženog, ukinita je prvostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3010/98 od 18. februara 2000. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je devet ročišta, dok osam ročišta nije održano, i to: četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga, a jedno na zahtev tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 596/01-03 od 28. januara 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu isplati određen novčani iznos na ime naknade štete zbog izmakle koristi, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8526/05 od 24. oktobra 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je pet ročišta, dok dva ročišta nisu održana i to jedno zbog promene postupajućeg sudije, a jedno zbog protesta zaposlenih u pravosuđu.

Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka građevinske struke i saslušanjem parničnih stranaka.

Od 30. novembra 2007. godine podnositeljka ustavne žalbe je stupila u parnicu na mesto pok. supruga kao tužioca.

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilji isplati na ime naknade štete zbog izmakle koristi: iznos od 447.119,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 31. decembra 1999. godine do isplate, iznos od 315.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 30. novembra 2002. godine do isplate, iznos od 168.504,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 31. marta 2004. godine do isplate i iznos od 92.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos, počev od 1. decembra 2004 godine, do isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 30.000,00 dinara.

U obrazloženju presude je navedeno; da je iz izvedenih dokaza utvrđeno da je 31. decembra 1991. godine između parničnih stranaka zaključen ugovor o prodaji stanova, te je tužilac uplatio na ime izgradnje spornog stana iznos od 6.374.743 tadašnjih dinara, u ugovorenom roku do 31. januara 1992. godine; da su parnične stranke 4. juna 1992. godine zaključile aneks ugovora u kome je rok završetka radova određen za 30. novembar 1992. godine, s tim što je tužilac trebalo da preostali iznos od 1.162.800 dinara uplati do 12. juna 1992. godine, a što je tužilac i učinio 9. juna 1992. godine, dakle pre roka; da tuženi svoju obavezu po ugovoru i aneksu ugovora nije izvršio, tj. stan nije predao tužiocu do ugovorenog roka 30. novembra 1992. godine, već je to učinio tek 15. decembra 2004. godine; da je tužilac nemeravao da sporni stan izdaje u zakup, te je usled docnje tuženog mesečno gubio prihod koji predstavlja štetu u vidu izgubljene dobiti; da se na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da je visina zakupnine koju bi tužilac ubirao za predmetni stan kreće u iznosu do 150 evra mesečno, da se predmetni stan nalazi na povoljnoj gradskoj lokaciji na Bežanijskoj kosi, da je u novogradnji, te da je visina zakupnine za predmetni stan koju bi tužilac ubirao po tržišnim uslovima za period od 1. aprila do 30. novembra 2004. godine iznosila mesečno 11.500,00 dinara, odnosno 150 evra mesečno po kursu 76,66 dinara za jedan evro, a ukupno 91.500,00 dinara, da je za period do 31. decembra 1999. godine iznosila 447,119,00 dinara, za period do 30. novembra 2002. godine 315.000,00 dinara i za period do 31. marta 2004. godine 168.504,00 dinara, da svoju obavezu po ugovoru tuženi nije ispoštovao i predmetni stan koji je bio obavezan da izgradi i preda tužiocu do 30. novembra 1992. godine nije ispunio, već je to učinjeno 15. decembra 2004. godine; da je docnja tuženog bila opravdana, odnosno uslovljena višom silom jer je u periodu izgradnje objekta, hiperinflacija totalno obezvednila finansijska sredstva za izgradnju, što se može smatrati kao "viša sila"; da je deset godina sankcija (koje obuhvataju i period izgradnje), nametnutih sa spoljne strane, poremetilo tržište u smislu nedostataka pojedinih materijala i nerealno visokih cena materijala, što se može smatrati "višom silom"; da su, dakle, razlozi koji su doveli tuženog u docnju bili objektivne prirode, i da su bili nepredvidivi i neotklonjivi, te da se mogu svrstati u domen više sile; da kako su nakon zaključenja ugovora i aneksa istog između ugovornih strana nastupile vanredne okolnosti koje se u vreme zaključenja ugovora nisu mogle predvideti, a čije se nastupanje nije moglo izbeći, ni otkloniti, to je docnja tuženog i umešača u momentu kada je stan trebalo da bude predat tužiocu, 15. januara 1993. godine u celini bila opravdana, a takođe je bila opravdana do 15. decembra 2004. godine kada je stan predat tužiocu, s obzirom na to da je objekat dekonzerviran tek 2000. godine; da je imajući u vidu sve napred navedeno, sud u smislu odredbe čl. 263. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se dužnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispoštuje svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći, doneo odluku kao u izreci, nalazeći da su ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1989/10 od 9. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine. U obrazloženju je navedeno: da u postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku na koje Apelacioni sud kao drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje, u smislu odredbe člana 263. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da, kako su nakon zaključenja ugovora i aneksa istog ugovora, između ugovornih strana nastupile vanredne okolnosti, a čije se nastupanje nije moglo izbeći, niti otkloniti, to je docnja tuženog i umešača u celini bila opravdana, a do momenta kada je stan predat tužiocu, odnosno uslovljena višom silom, s obzirom na to da je u periodu izgradnje objekta hiperinflacija u potpunosti obezvredila finansijska sredstva namenjena za izgradnju, što se može, u tako ekstremnim okolnostima smatrati "višom silom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 540/11 od 6. jula 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnositeljke izjavljena protiv nevedene drugostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da oštećeni ima pravo na naknadu obične štete i na naknadu izmakle koristi i da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobit koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem; da će sud uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete presuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja; da kada dužnik ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo; da dužnik odgovara i za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja i ako tu nemogućnost nije skrivio ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju za koju odgovara; da ako je šteta koju je poverilac pretrpeo veća od iznosa ugovorene kazne on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 189. st. 1. i 3, član 190, član 262. st. 2. i 4, član 275. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe njenog pravnog prethodnika, 29. oktobra 1996. godine pa do okonačanja drugostepenog postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prvostepena presuda je doneta posle tri i po godine, dok je drugostepeni sud posle nepotpunih godinu dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; zatim je u nastavku postupka prvostepeni sud odlučio posle četiri godine, a drugostepeni sud je posle skoro dve godine ponovo ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, zatim je nova prvostepena presuda doneta posle više od godinu i po dana, a drugostepena posle više od dve godine. Dakle, postupak je trajao 14 godina, što je nerazumno dug period trajanja parničnog postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, podnositeljka ustavne žalbe kao i njen pravni prethodnik nisu doprineli dužini trajanja postupka jer su se uredno odazivala pozivima suda, postupali po nalozima suda i pri tome nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljku imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva bio naknada štete značajnog novčanog iznosa

Po oceni Suda, iako je navedeni postupak zahtevao izvođenje većeg broja dokaza veštačenjem kao i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i veštaka građevinske struke, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje parničnog postupka. Takođe, i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda je u značajnoj meri doprinelo dužini trajanja postupka.

Polazeći od svega navedenog, krećući se u granicama ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava pa je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 139/07 od 28. maja 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1989/10 od 9. septembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da stanovišta i dati razlozi u osporenim presudama nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je u konkretnom slučaju docnja tuženog u predaji konkretnog stana tužiocu bila opravdana jer je bila uslovljena višom silom, odnosno sankcijama koje su poremetile tražište i koje su prouzrokovale hiperinflaciju koja je obezvredila finansijska sredstva za izgradnju i dovela do nedostataka materijala za građenje kao i nerealno visokih cena materijala, a što se sve smatra kao "viša sila".

Naime, uvidom u osporene sudske odluke utvrđeno je da je na osnovu ugovora o kupoprodaji stana od 31. decembra 1991. godine i aneksa ugovora od 4. juna 1992. godine, zaključenih između tužioca i tuženog, tužilac izvršio svoju ugovornu obavezu, odnosno uplatio je celokupan novčani iznos u ugovornom roku, a tuženi obavezu po ugovoru nije izvršio, imajući u vidu da je bio obavezan da izgradi i preda stan tužiocu do 30. novembra 1992. godine, a on je to učinio tek 15. decembra 2004. godine, odnosno posle 12 godina.

Imajući u vidu da su sankcije našoj zemlji uvedene maja 1992. godine, da je aneks ugovora o kupoprodaji kojim se izvođač radova obavezuje da će stan predati u novembru 1992. godine zaključen 4. juna 1992. godine kada su već uvedene sankcije našoj zemlji, sledi da je u momentu zaključenja aneksa ugovora izvođač radova već imao saznanje o uvedenim sankcijama, međutim svoju obavezu izgradnje i predaje stana izvršio je tek 15. decembra 2004. godine, dakle posle 12 godina. Prema tome, po oceni Suda, u konkretnom slučaju nisu postojali uslovi u smislu člana 263. Zakona o obligacionim odnosima za oslobođenje tuženog od odgovornosti za štetu pričinjenu tužiocu u vidu izmakle dobiti, s obzirom na nameru tužioca da ovaj kupljeni stan izdaje pod zakup i ubira zakupninu.

Dakle, na osnovu svega izloženog, pravni stav prvostepenog i drugostepenog suda u osporenim sudskim odlukama predstavlja očigledno paušalnu a time i proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, te je po oceni Ustavnog suda osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom postupku bila doneta nova odluka o žalbi podnositeljke protiv prvostepene presude, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1 . i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti