Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni postupak za utvrđivanje svojstva osiguranika trajao je pet godina i devet meseci, obeležen višestrukim vraćanjem predmeta na ponovni postupak, što je neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5272/2017
13.02.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . S . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba O. S . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žal be povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-64617 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. S . iz Kraljeva podneo je Ustavnom sudu, 21 . juna 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3871/16 od 12. maja 2017. godine, zbog povrede „prava na pravično suđenje u razumnom roku“ iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je po službenoj dužnosti došlo do „ponavljanja postupka“ utvrđivanja svojstva osiguranika po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, iako za to nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi jer nije bilo nijednog novog dokaza; da je drugostepeni organ bio dužan da eventualne nedostatke rešenja ispravlja u postupku redovne revizije; da je Upravni sud doneo presude od 17. aprila 2014. godine i 12. marta 2015. godine, kojima su uvažene tužbe podnosioca, ali da je drugostepeni organ doneo rešenje koje ponovo nije jasno i potpuno; da su dokazi koje je podnosilac priložio najpre bili prihvaćeni kao verodostojni, a potom je ocenjeno da nema verodostojnih dokaza da se podnosilac bavio estradnom delatnošću; da Upravni sud pre donošenja osporene presude nije održao usmenu javnu raspravu, niti je rešio upravnu stvar u sporu pune jurisdikcije, kako je bilo predloženo u tužbi; da je podnosiocu „direktno povređeno pravo na pravično suđenje u razumnom roku jer postupak u ov oj pravnoj stvari traje od 2010. godine“.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Upravnog suda. Nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo broj D-64617, kao i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac je 5. avgusta 2011. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneo zahtev za upis staža osiguranja po osnovu obavljanja samostalne delatnosti za period od 1. oktobra 2006. do 31. maja 2009. godine.

Prvostepeni organ je zaključkom o obezbeđenju dokaza od 6. septembra 2011. godine pozvao podnosioca da u ostavljenom roku dostavi određene dokaze od značaja za rešavanje o njegovom zahtevu. Podnosilac je uz podneska od 16. septembra 2011. godine dostavio određene dokaze.

Rešenjem prvostepenog organa broj Upis 2011 od 7. oktobra 2011. godine oglašeni su nevažećim podaci iz prijave na osiguranje broj 44 od 12. januara 2010. godine i odjave sa osiguranja broj 46 od 12. januara 2010. godine, u kojima su nepravilno utvrđeni početak svojstva osiguranika samostalne estradno-muzičke delatnosti sa 1. oktobrom 2006. godine i prestanak svojstva osiguranika sa 31. majem 2009. god ine, uz nalog da se označena prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja brišu iz baze matične evidencije tog organa .

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje –Direkcija (u daljem tekstu: drugostepeni organ) 02/2 broj SD-729 od 26. januara 2012. godine delimično je uvažena žalba podnosioca, poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak iz razloga što na osnovu člana 137. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ( „Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04 – drugi zakon, 85/05, 101/05 - drugi zakon, 63/06 – Odluka US , 5/09, 107/09 i 101/10) nije odlučeno o svojstvu osiguranika za period od 1. oktobra 2006. godine do 31. maja 2009. godine, uz nalog prvostepenom organu da pre donošenja rešenja u ponovnom postupku pribavi pismene ugovore o angažovanju podnosioca , dokaze o ostvarenim nakna dama i uverenje o članstvu u nadležnom udruženju.

Nakon što je u ponovnom postupku zatražio od podnosioca da dostavi dokaze na koje je ukazano u drugostepenom rešenju, prvostepeni organ je rešenjem broj 181.6.2-20 /2012 od 19. jula 2012. godine utvrdio podnosiocu svojstvo osiguranika samostalne muzičke delatnosti, za period od 1. oktobra 2006. do 31. decembra 2009. godine i odredio da će, po pravnosnažnosti tog rešenja, služba matične evidencije, po službenoj dužnosti, evidentirati prijavu na osiguranje i odjavu sa osiguranja.

Pošto je prvostepeno rešenje postalo pravnosnažno, drugostepeni organ ga je, vrše ći revizi ju, rešenje m SDM-729 od 20. septembra 2012. godine poništio i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje, ukazujući na to : da prvostepeni organ nije pribavio ugovore o angažovanju podnosioca i dokaze o primanjima ostvarenim po osnovu tog angažovanja u spornom periodu; da nije tražio od podnosioca da se pismeno izjasni o njihovom postojanju; da nema dokaza o tome kada je podnosilac platio članarinu u Udruženju profesionalnih muzičara „Estrada Melos“ Čačak ; da se činjenice utvrđuju na osnovu javnih isprava i evidencija propisanih zakonom.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 182.6-2 86/2012 od 24. decembra 2012. godine odbio zahtev podnosioca za utvrđivanje svojstva osiguranika estradnog udruženja umetnika Srbije za period od 1. oktobra 2006. do 31. decembra 2009. godine i oglasio nevažećim prijavu na osiguranje i odjavu sa osiguranja.

Rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.5.8 2446/13 od 11. marta 2013. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je prvostepeni organ u više navrata pokušao da pribavi dokaze na koje je ukazano drugostepenim rešenjem od 20. septembra 2012. godine, ali da ih podnosilac nije dostavio do donošenja prvostepenog rešenja od 24. decembra 2012. godine, što upućuje na zaključak da ti dokazi ne postoje; da su prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja podnete 12. januara 2010. godine, po isteku roka za njihovo podnošenje propisanog odredbom člana 144. stav 1. tačka 2) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju; da se stoga svojstvo osiguranika ne može utvrditi podnošenjem prijave na osiguranje i odjave sa osiguranja, već donošenjem pismenog rešenja o utvrđivanju svojstva osiguranika, saglasno odredbama čl. 137. i 138. navedenog zakona; da bi se nekom licu utvrdilo svojstvo osiguranika samostalne delatnosti po osnovu obavljanja estradne delatnosti neophodno je ustanoviti da je u periodu za koji traži utvrđivanje svojstva osiguranika obavljalo estradnu delatnost kao član udruženja, da ju je obavljalo kao samostalnu profesionalnu delatnost i da u istom periodu nije bilo osigurano po osnovu zaposlenja; da podnosilac uz zahtev, ni u postupku po žalbi, nije dostavio nijednu javnu ispravu da se u spornom periodu bavio estradnom delatnošću kao samostalnom profesionalnom delatnošću; da se potvrde koje su izdali vlasnici bliže označenih ugostiteljskih objekata zasnivaju samo na izjavama tih vlasnika, a ne na evidencijama, u skladu sa članom 161. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da iz ostalih priloženih dokaza proizlazi da je podnosilac član „Udruženja radnika estradne delatnosti Srbije“ i Udruženja profesionalnih muzičara „Estrada Melos“ Čačak postao tek 2010. godine i da nije dostavio dokaze o uplati članarine u periodu za koji traži utvrđivanje svojstva osiguranika, te se ne može ustanoviti da li je uplata članarine izvršena pre 2010. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7224/13 od 17. aprila 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. To je obrazloženo time što prvostepeno rešenje ne sadrži propis na osnovu koga su oglašeni nevažećim prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja, čime je učinjena povreda pravila postupka iz člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koju nije otklonio, niti sankcionisao drugostepeni organ, a koji je dužan da u ponovnom postupku to učini i donese na zakonu zasnovano rešenje.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 02-02/181.5.8 2446/13 od 27. juna 2014. godine, kojim je uvažio žalbu podnosioca i poništio prvostepeno rešenje od 24. decembra 2012. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem broj D-64617 od 24. jula 2014. godine ponovo odbio zahtev podnosioca i oglasio nevažećim prijavu na osiguranje i odjavu sa osiguranja, što je potvrđeno rešenjem drugostepenog organa broj 02-02/181.5.8 14426/14 od 20. oktobra 2014. godine , kojim je odbijena žalba podnosioca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15309/14 od 12. marta 2015. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak. Kao i u prethodnoj presudi, taj sud je ocenio da rešenja upravnih organa ne sadrže propis na osnovu koga je odlučeno da se oglase nevažećim prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem broj 02-02/181.5.8 14426/14 od 18. juna 2015. godine uvažio žalbu podnosioca i poništio prvostepeno rešenje od 24. jula 2014. godine.

Rešenje prvostepenog organa broj 181.6.2-86 od 24. jula 2015. godine , kojim je odbijen zahtev podnosioca za utvrđivanje svojstva osiguranika estradnog udruženja umetnika Srbije za period od 1. oktobra 2006. do 31. decembra 2009. godine, poništeno je rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.5.8 12215/15 od 22. oktobra 2015. godine iz razloga što ne sadrži odluku o podnetoj prijavi na osiguranje i odjavi sa osiguranja i što u dispozitivu tog rešenja nije pravilno određen period za koji je utvrđivano svojstvo osiguranika.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.6.2-152 od 8. decembra 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca za utvrđivanje svojstva osiguranika za period od 1. oktobra 2006. do 31. maja 2009. godine i određeno je da se, po pravnosnažnosti tog rešenja, brišu iz baze matične evidencije prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 02-02/181.5.8 190/16 od 1. februara 2016. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je ocenjeno da je prvostepeni organ pravilno našao da podnosiocu u traženom periodu nije moglo biti utvrđeno svojstvo osiguranika po osnovu obavljanja samostalne delatnosti, jer se nije bavio estradnom delatnošću kao samostalnom profesionalnom delatnošću, od koje je ostvarivao redovan mesečni prihod, iznoseći iste razloge na kojima su bila zasnovana prethodna rešenja drugostepenog organa od 11. marta 2013. godine i 20. oktobra 2014. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3871/16 od 12. maja 2017. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni tog suda, tuženi organ je pravilno odbio žalbu podnosioca, dajući za svoju odluku dovoljne i na zakonu zasnovane razloge. Ceneći posebno određene navode tužbe, isti sud je našao da je neosnovan navod da „postupak nije mogao biti ponovljen“, budući da postupak nije ponovljen primenom člana 239. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, već je drugostepeni organ, u vršenju revizije, poništio rešenje prvostepenog organa od 19. jula 2012. godine, kao i da je neosnovan navod da je nezakonito rešenje o brisanju iz matične evidencije prijave i odjave sa osiguranja, budući da podnosiocu nije utvrđeno svojstvo osiguranika u traženom periodu, čime je otpao pravni osnov za upis u matičnu evidenciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu podnosilac ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom rešenju pogrešno ocenjeni dokazi, da je iz utvrđenih činjenica izveden pogrešan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, ili ako nađe da je na osnovu slobodne ocene trebalo doneti drukčije rešenje, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 233. stav 1.).

5. Imajući u vidu da je podnosilac istakao da mu je povređeno „pravo na pravično suđenje u razumnom roku jer postupak u ovoj pravnoj stvari traje od 2010. godine“, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se izneta tvrdnja podnosioca ispita sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Šaćirović i drugi protiv Srbije, broj predstavke 54001/15, od 20. februara 2018. godine, stav 12.). Utvrđujući period merodavan za ocenu povrede tog ustavnog prava, Ustavni sud je uzeo u obzir: da je podnosilac 5. avgusta 2011. godine podneo zahtev za upis staža osiguranja po osnovu obavljanja samostalne delatnosti; da je rešenjem prvostepenog organa od 19. jula 2012. godine podnosiocu bilo ut vrđeno svojstvo osiguranika; da je upravni postupak u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca bio pravnosnažno okončan istekom roka za žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja; da je o pomenutom zahtevu podnosioca ponovo odlučivano nakon što je rešenjem drugostepenog org ana od 20. septembra 2012. godine, donetim po službenoj dužnosti, u postupku revizije, poništeno pravnosnažno prvostepeno rešenje od 19. jula 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak. Imajući u vidu da je revizija prvostepenog rešenja izvršena samo dva meseca nakon njegovog donošenja, kao i da je o istom zahtevu podnosioca odlučivano i pre i posle izvršene revizije, Ustavni sud smatra da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se postupak koji je bio pravnosnažno okončan i potom nastavljen nakon izvršene revizije, cene kao jedinstvena celina. Dakle, period merodavan za ocenu je trajao od podnošenja zahteva podnosioca od 5. avgusta 2011. godine do donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3871/16 od 12. maja 2017. godine, što iznosi pet godina i devet meseci.

Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnositeljku, uticali na trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku nisu postavljala složena pravna i činjenična pitanja . Postupak je bio od značaja za podnosioca, jer se prilikom utvrđivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obavezno koriste podaci registrovani u matičnoj evidenciji, što znači i podaci o datumu sticanja i prestanka svojstva osiguranika, čiji upis je podnosilac u konkretnom postupku tražio. Podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih upravnih organa i Upravnog suda, Ustavni sud je konstatovao da su u postupku ponovnog odlučivanja o zahtevu podnosioca, koji je usledio posle izvršene revizije, upravni organi i Upravni sud bili jedinstveni u stavu da podnosilac nije ispunio zakonom propisane uslove za utvrđivanje svojstva osiguranika po osnovu obavljanja samostalne delatnosti u traženom periodu, a time ni za upis odgovarajućih podataka u matičnu evidenciju. Jedini razlog zbog koga je Upravni sud dva puta uvažio tužbe podnosioca i vratio predmet na ponovno odlučivanja bio je način na koji je prvostepeni organ odlučio o prijavi na osiguranje i odjavi sa osiguranja , nakon što je utvrđeno da podnosilac nema svojstvo osiguranika u periodu na koji su se pomenuta prijava i odjava odnosile. Pri tome je Upravni sud oba puta dao samo uopštenu ocenu da u obrazloženju prvostepenog rešenja nije naveden propis na osnovu koga su prijava na osiguranje i odjava sa osiguranja oglašene nevažećim. S obzirom na to da se radilo o pitanju koje se ticalo primene prava, Ustavni sud smatra da je Upravni sud već u prvoj presudi od 17. aprila 2014. godine mogao da precizira na koji način treba postupiti u ponovnom postupku, čime bi se sprečilo da se novo drugostepeno rešenje iz istog razloga poništi drugom presudom od 12. marta 2015. godine. Ustavni sud je , takođe, našao da je drugostepeni organ propustio da otkloni pomenute nedostatke prvostepenog rešenja i da u tom delu sam reši upravnu stvar, iako je na to bio ovlašćen, u smislu odredaba člana 232. stav 1. i člana 233. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Imajući u vidu da su u konkretnoj pravnoj stvari vođena tri upravna spora, kao i da je drugostepeni organ, posle uvažavajućih presuda u upravnom sporu, svaki put vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, Ustavni sud ukazuje na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Iako je Upravni sud relativno brzo odlučivao o tužbama podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je stalno vraćanje predmeta na ponovni postupak drugostepenom, a potom i prvostepenom organu, u situaciji kada podnosilac nije doprineo njegovom trajanju, dovelo do toga da osporeni postupak , kao jedinstvena celina, odstupi od prihvaćenih standarda razumnog trajanja ove vrste postupka . Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-64617 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama postavljenog zahteva, našao da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može ostvariti jedino utvrđivanjem povrede tog prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava time što je Upravni sud prihvatio ocenu upravnih organa da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za priznavanje svojstva osiguranika samostalnih delatnosti u traženom periodu.

Ustavni sud ukazuje na to da rešavajući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u upravnom postupku i u upravnom sporu, niti da preispituje pravilnost zaključaka upravnih organa i suda o pojedinim izvedenim ili predloženim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da su upravni organi i sud u upravnom sporu proizvoljno cenili izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, prvostepeni organ je izveo sve dokaze koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio u toku postupka, detaljno obrazloživši proces njihove ocene i razloge zbog kojih je smatrao da se ne mogu prihvatiti kao pravno relevantni za utvrđivanje svojstva osiguranika. Pri tome je prvostepeni organ otklonio povrede pravila postupka na koje je ukazano u drugostepenom rešenju, koje je doneto u skladu sa primedbama iznetim u presudama Upravnog suda od 17. aprila 2014. godine i 12. marta 2015. godine.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je pra vo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud osporenu presudu doneo bez održavanja usmene javne rasprave i što nije rešio upravnu stvar u sporu pune jurisdikcije , Ustavni sud je našao da su ti navodi na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeni u obrazloženju osporene presude Upravnog suda. Naime, način odlučivanja Upravnog suda je bio saglasan odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), pošto je taj sud mogao rešiti da se održi usmena rasprava, ali nije bio obavezan da to učini, ukoliko je procenio da to ne zahteva složenost ili bolje razjašnjenje konkretne upravno-sudske stvari. Takođe, u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za odlučivanje suda u sporu pune jurisdikcije, s obzirom na to da takvo odlučivanje suda, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, pretpostavlja prethodni poništaj osporenog akta, dok je osporenom presudom odbijena tužb a podnosioca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da su upravni organi i Upravni sud naveli dovoljne i jasne razloge za svoje ocene i zauzet stav zbog čega nisu ispunjeni uslovi da se podnosiocu naknadno utvrdi navedeno svojstvo osiguranika, u situaciji kada u zakonom propisanom roku nije podneo prijavu na osiguranje i odjavu sa osiguranja . Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 3871/16 od 12. maja 2017. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti