Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao preko 12 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo dužini postupka, glavna odgovornost je na sudovima zbog neefikasnosti i brojnih odlaganja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Olivera Vučić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Muždala iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladana Muždala i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se ustavna žalba Vladana Muždala protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1854/10 od 30. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Muždalo iz Beograda je 16. decembra 2010. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3, izreke, zbog povrede načela iz člana 22. Ustava Republike Srbije i „prava na delotvoran pravni lek“ , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu navedenom u tački 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe, osporavajući prvostepeni i drugostepeni postupak, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je neefikasnim postupanjem prvostepenog i drugostepenog suda predmetni spor trajao deset godina. Takođe, podnosilac osporava i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1854/10. Predlaže da se usvoji ustavna žalba i odredi naknada štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 1998. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog GK „Komgrap“ d.d. Beograd, radi utvrđenja svojine na nepokretnostima. Tužilac je navedenu tužbu preinačio podneskom 28. decembra 1998. godine tako što je tužbeni zahtev proširio i na utvrđenje vlasništva nad apartmanima u naselju Vrijesno u Crnoj Gori, da bi taj tužbeni zahtev tužilac povukao na ročištu održanom 9. maja 2001. godine. Zatim je podneskom od 25. novembra 2002. godine tužilac ponovo preinačio tužbeni zahtev, tako da što je umesto utvrđenja svojine na nepokretnostima, tražio da mu tuženi isplati 237.500 USD (američkih dolara).

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a do donošenja presude tog suda P. 2605/98 od 25. marta 2005. godine, zakazano je ukupno 25 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je deset održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i tri svedoka. Ostalih 15 ročišta nije održana i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet usled toga što stranka ili njihov punomoćnik u postupku nije uredno pozvan na zakazano ročište, jedno na predlog punomoćnika tuženog, dok preostalih sedam ročišta nije održano krivicom tužioca (zbog nedolaska tužioca ili njegovog punomoćnika, odnosno na predlog tužioca).

Pri tom na ročištu održanom 1. septembra 1999. godine punomoćnik tužioca je predložio da se izvede dokaz, pored ostalog, i saslušanjem određenih svedoka navodeći da će naknadno dostaviti njihove adrese. Nakon dopisa postupajućeg sudije od 11. januara i 15. septembra 2000. godine kojim je traženo od tužioca da se dostave adrese predloženih svedoka, tužilac je tražene adrese dostavio dopisom od 20. oktobra 2000. godine, nakon čega je prvostepeni sud zakazao ročište za 21. decembar 2000. godine koje je i održano. Nakon toga na predlog tužene, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 2605/98 od 25. februara 2002. godine kojim je utvrdio da postupak miruje, koji je nastavljen na predlog tužioca od 25. juna 2002. godine.

Protiv presude Četvrtog opštinskog sudom u Beogradu P. 2605/98 od 25. marta 2005. godine, tuženi je 15. jula 2005. godine izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14166/05 od 21. jula 2006. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog sudom u Beogradu P. 2605/98 od 25. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 od 23. oktobra 2007. godine zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu od kojih su četiri održana, i sproveden je dokazni postupak saslušanjem tužioca, dok jedno nije održano. Navedenom presudom je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos od 237.500 USD (američkih dolara) sa domicilnom kamatom, kao i troškove postupka.

Protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 od 23. oktobra 2007. godine, tuženi je 19. decembra 2007. godine izjavila žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1854/10 od 30. septembra 2010. godine preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 od 23. oktobra 2007. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 16. novembra 2010. godine.

Postupajući po reviziji koju je izjavio tužilac, a zatim i punomoćnik tužioca, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 139/11 od 23. juna 2011. godine u stavu prvom odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca, a u stavu drugom odbio kao neosnovanu reviziju punomoćnika tužioca izjavljenu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 od 23. oktobra 2007. godine.

4. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe osporio isključivo razumnost dužine prvostepenog i drugostepenog postupka, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva podnosioca, u konkretnom slučaju, ocenjivao razumnost dužine osporenog parničnog postupka do donošenja pravnosnažne presude.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, tužbu podneo 28. maja 1998. godine, a da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1854/10 od 30. septembra 2010. godine . Dakle, osporeni deo parničnog postupak je trajao 12 godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje osporenog parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj postupka za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova koji vode postupak.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem tužioca i tri svedoka, te čitanjem priložene dokumentacije.

Razmatrajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, delimično doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Ovo stoga što je podnosiocu ustavne žalbe trebalo godinu dana da prvostepenom sudu dostavi adrese svedoka koje je predložio da se saslušaju. Zatim je podnosilac dva puta preinačio tužbeni zahtev. Takođe, sedam ročišta nije održano krivicom podnosioca, odnosno njegovog punomoćnika. Ustavni sud je zaključio da je nesumnjivo da je predmet spora bio od velikog materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, prva prvostepena presuda je doneta nakon šest i po godina od pokretanja spornog parničnog postupka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sproveo i okončao, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od ukupno 30 zakazanih ročišta održao 14 na kojima je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem tužioca i tri svedoka i čitanjem odgovarajuće dokumentacije. Pri tome dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dok više ročišta nije održano, jer nije izvršena uredna dostava nekoj od stranaka ili njihovih punomoćnika. Ustavni sud je utvrdio da je i neefikasno i neažurno postupanje drugostepenog suda došlo do izražaja u ovom postupku pre svega zbog činjenice da je tom sudu trebalo bezmalo tri godine da odluči i dostavi odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4339/06 od 23. oktobra 2007. godine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, postupanje prvostepenog suda i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje, ali i aktuelne socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi u delu kojim je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1854/10 od 30. septembra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 394. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), imao pravo da protiv osporene drugostepene presude izjavi reviziju.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu.

6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić