Odluka Ustavnog suda o zakonitosti dokaza iz prisluškivanih razgovora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Osuđujuća presuda zasnovana na snimku telefonskog razgovora, pribavljenom na osnovu naredbe za nadzor drugog okrivljenog, smatra se ustavnopravno prihvatljivom i zakonitom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. L. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. L. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž1.Po1. 7/2011 od 10. juna 2011. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. A. L. iz B. je 27. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz N. S, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kž1.Po1. 7/2011 od 10. juna 2011. godine u (u ustavnoj žalbi se pogrešno navodi broj osporene presude kao i 2/2011) , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu-Posebno odeljenje, pored ostalog, odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 235/10 od 26. novembra 2010. godine, kojom je podnosilac oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika.

Suština navoda podnosioca ustavne žalbe kojima obrazlaže povredu prava na pravično suđenje zasniva se na tvrdnji da se osporena, kao i prvostepena presuda, zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda ne može zasnivati. Reč je o snimku prisluškivanih telefonskih razgovora okrivljenog V.Lj. i „nepoznatog lica“, u periodu kada za nadzor i snimanje tih razgovora u odnosu na podnosioca ustavne žalbe nije postojala naredba istražnog sudije. Snimak koji je korišćen kao dokaz, sačinjen je 28. maja 2009. godine, dok je naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora u odnosu na podnosioca ustavne žalbe doneta kasnije. Takođe, podnosilac ističe i da je nadležni sud na osnovu ovog nezakonitog dokaza kasnije odredio veštačenje o identifikaciji lica putem glasa, kojim, po njegovom mišljenju, nije utvrđen njegov identitet sa sigurnošću.

U ustavnoj žalbi se navodi i da je njenom podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer su „sudovi u svim drugim, identičnim ili sličnim slučajevima postupali drugačije kada su bili u pitanju drugi optuženi“. U prilog ovoj trvdnji, podnosilac je Ustavnom sudu dostavio dve presude, Okružnog i Vrhovnog suda Srbije.

Konačno, podnosilac ističe i povredu prava iz člana 36. stav 2. ustava, navodeći da je „Ustavom svakom građaninu optuženom u krivičnom postupku zagarantovano pravo na efektivno pravno sredstvo“ i dodaje da je „u činjeničnom smislu predmet u odnosu na A. L. vrlo jednostavan za presuđenje i da je drugostepeni sud samo pridržavajući se odredbi Zakonika o krivičnom postupku bio dužan da žalbu usvoji i ukine prvostepenu presudu“.

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 235/10 od 26. novembra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalih optuženih navedenih u presudi, oglašen krivim za izvršeno krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 1. septembra 2009. godine, pa nadalje. Istom presudom podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi: da „navodi odbrane kojima se traži da se izdvoje razgovori koje je vodio A. L. 28. maja 2009. godine, jer nisu bili pokriveni naredbom istražnog sudije, s obzirom da je naredba prema njemu izdata tek dana 3. juna 2009. godine, nisu prihvaćeni od strane suda, jer je naredbom Kri.Pov. 235/09 od 17. marta 2009. godine, koja je dopunjena naredbom od 30. marta 2009. godine, određeno snimanje telefona V.Lj. broj..., pa je dana 28. maja 2009. godine upravo taj telefon koji koristi V.Lj. slušan, a kao sagovornik se tada pojavljuje A . L.“. U presudi se dalje navodi da se ne može prihvatiti ni primedba odbrane da se neovlašćeno koriste razgovori koje su okrivljeni V.Lj . i A . L. u tom trenutku vodili, jer okrivljeni A. L. nije bio obuhvaćen naredbom iz člana 232. Zakonika o krivičnom postupku, iz razloga jer se radi o razgovorima između okrivljenih koji učestvuju u izvršenju krivičnih dela za koja je dozvoljena primena nadzora iz člana 232. Zakonika o krivičnom postupku“. Ovo tim pre „imajući u vidu opšte prihvaćeno stanovište da se razgovori između dvoje okrivljenih u situaciji kada postoji naredba za samo jednog od njih, mogu koristiti u odnosu na oba okrivljena lica, ako su ispunjeni svi razlozi predviđeni zakonom, s obzirom na to da bi u praksi bilo nemoguće koristiti razgovor između dvoje okrivljenih, tako što bi se iz njihovog međusobnog razgovora izdvojili delovi koje izgovara samo jedan od njih, tj. jedan od sagovornika, a što je već više puta potvrđeno i kroz odluke Vrhovnog suda Srbije“.

Protiv navedene presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje, podnosilac ustavne žalbe izjavio je preko branilaca Apelacionom sudu u Beogradu-Posebno odeljenje žalb u, koja je osporenom presudom tog suda Kž1Po1. 7/2011 od 10. juna 2011. godine odbijena kao neosnovan a, a ožalbena prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju ove presude se navodi da je „bez osnova isticanje žalbama branilaca optuženog A. L. da se na transkriptima prisluškivanih razgovora optuženog V.Lj, pribavljenih na osnovu naredbi istražnog sudije o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora ovog optuženog, presuda u odnosu na optuženog A . L. ne može zasnivati, ukazivanjem da na dan 28. maj 2009. godine, kada je, a prema činjeničnom opisu datom u dispozitivu optužnice javnog tužioca optuženi A. L. preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1 . Krivičnog zakonika, u odnosu na optuženog A. L. nije postojala naredba istražnog sudije o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora ovog optuženog, budući da se, shodno odredbi člana 232. Zakonika o krivičnom postupku naredba istražnog sudije o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora može odnositi na lica ili krug lica koja se mogu u kasnijem toku postupka identifikovati, a da se predmet optuženja odnosi upravo na ta lica“. Dalje se navodi da je „kao sagovornik optuženog V.Lj. u razgovoru koji je ovaj vodio dana 28. maja 2009. godine sa svog telefona pretplatničkog broja..... u kasnijoj fazi postupka identifikovan upravo A. L. koji je i optužen da je počinio krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1 . Krivičnog zakonika, dok je V.Lj. optužen da je počinio krivično delo neovlašćeno stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2 . u vezi sa stavom 1 . Krivičnog zakonika, to je, po oceni ovoga suda, naredba istražnog sudije o nadzoru i snimanju telefonskih razgovora optuženog V.Lj. Kri .pov. 235/09 od 17. marta 2009. godine, koja je dopunjena naredbom od 30. marta 2009. godine, izdata u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, i na transkriptima razgovora saoptuženih V.Lj. i A. L . sačinjenih na osnovu napred označene i dopunjene naredbe istražnog sudije presuda se može zasnivati, odnosno može predstavljati dokaz na osnovu koga prvostepeni sud zasniva svoje utvrđenje o tome da je optuženi A. L. preduzeo krivično-pravne radnje u pitanju na način predstavljen izrekom pobijane presude, a kako je sve to pravilno zaključio i prvostepeni sud...“. Što se tiče navoda u žalbama branilaca podnosioca ustavne žalbe kojima se osporava akustičko-forenzično veštačenje, Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje nalazi da su isti neosnovani, detaljno obrazlažući svoje stanovište i zaključuje da je iz izvedenih dokaza na pouzdan način utvrđeno da je A. L. „kritičnom prilikom preneo 42 kilograma opojne droge marihuane.... postupajući po prethodno postignutom dogovoru sa optuženim V.Lj. prodao i preneo opojnu drogu marihuanu iz Republike Crne Gore u Republiku Bosnu i Hercegovinu“, o čemu se „prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude detaljno izjasnio, interpretirajući, analizirajući i dajući ocenu izvedenih dokaza i o tome dao jasne, iscrpne i uverljive razloge, koje kao pravilne u svemu prihvata i Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje, kao drugostepeni“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je bio na snazi u vreme donošenja naredbi o snimanju telefonskih razgovora okrivljenog V.Lj. i potom podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da kad je u ovom zakoniku određeno da se na iskazu okrivljenog, svedoka ili veštaka ne može zasnovati sudska odluka, istražni sudija će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka doneti rešenje o izdvajanju zapisnika o ovim iskazima iz spisa odmah, a najdocnije do završetka istrage, odnosno davanja saglasnosti istražnog sudije da se optužnica može podići bez sprovođenja istrage (član 178. stav 1.); da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koja postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela - protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti, protiv čovečnosti i međunarodnog prava, sa elementima organizovanog kriminala (falsifikovanje i „pranje“ novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili eksplozivnim materijama, trgovina ljudima), davanja i primanja mita, iznude i otmice, te da mere iz stava 1. ovog člana određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, u kojoj se navode podaci o licu protiv kojeg se mera primenjuje, osnovi sumnje, način sprovođenja, obim i trajanje mere, da mere mogu trajati najduže tri meseca, a zbog važnih razloga mogu biti produžene za još tri meseca, da se izvođenje mere prekida čim prestanu razlozi za njihovu primenu, kao i da naredbu istražnog sudije iz stava 1. ovog člana izvršavaju organi unutrašnjih poslova i Bezbednosno-informativna agencija (član 232. st. 1. do 3.); da ako podaci dobijeni primenom mera iz člana 232. ovog zakonika nisu potrebni za vođenje krivičnog postupka ili ako javni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sav prikupljeni materijal će se uništiti pod nadzorom istražnog sudije, koji će o tome sastaviti zapisnik, a ako je u primeni mera iz člana 232. ovog zakonika postupljeno suprotno odredbama ovog zakonika ili naredbi istražnog sudije, na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, da će se na dobijene podatke i obaveštenja shodno primenjivati odredbe člana 99. ovog zakonika, a odredbe člana 178. stav 1, člana 273. stav 4, člana 337. stav 3. i člana 374. stav 4. ovog zakonika shodno će se primenjivati i na snimke sačinjene suprotno odredbama ovog i člana 232. ovog zakonika, te da se u slučaju iz st. 3. i 4. ovog člana podaci smatraju službenom tajnom (član 233. st. 3. do 5.); da ako veće utvrdi da se u spisima nalaze zapisnici ili obaveštenja iz člana 178. ovog zakonika, doneće rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa (član 273. stav 4.).

5. Polazeći od sadržine osporene presude i tvrdnje podnosioca da mu je povređeno zajemčeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba nije osnovana.

Razmatrajući povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom navedeno pravo podnosioca ustavne žalbe nije povređeno. Ustavno jemstvo prava na pravično suđenje u krivičnom postupku podrazumeva obavezu sudova i drugih državnih organa koji učestvuju u postupku koji se protiv određenog lica vodi, da na zakonom propisan način razmotre pitanja koja se odnose na osnovanost optužbe protiv njega i o istoj odluče. Ustavni sud pri tome naglašava da se ocena pravičnosti suđenja vrši u odnosu na celinu sprovedenog krivičnog postupka i dokaza koji su u okviru njega izvedeni, a ne samo u odnosu na pojedine zakonske odredbe kojima je uređeno izvođenje određenih dokaza. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da su u osporenoj sudskoj presudi dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se zasniva odluka o osnovanosti optužbe iznete protiv podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud konstatuje da su pitanja zakonitosti izvođenja dokaza i pravne validnosti izvedenih dokaza koji se odnose na snimanje telefonskih razgovora koje je podnosilac ustavne žalbe vodio sa drugim okrivljenim, kao i pitanje akustičko-forenzičnog veštačenja, detaljno razmotrena u osporenoj presudi. Razlozi osporavanja pravičnosti krivičnog postupka koji je vođen pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu pod brojem K.Po1. 235/10 izneti su i u žalb ama na prvostepenu presudu koju je podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni u predmetnom krivičnom postupku izjavio preko svojih branilaca protiv presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 235/10 od 26. novembra 2010. godine. Apelacioni sud u Beogradu-Posebno odeljenje, je ta pitanja razmotrio u okviru svojih zakonom utvrđenih nadležnosti i, po oceni Ustavnog suda, u obrazloženju osporene drugostepene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji se odnose na zakonsku zasnovanost osporene prvostepene presude, a sledstveno tome i na njenu ustavnopravnu utemeljenost.

Konstatujući da je, u konkretnom slučaju, prikupljanje dokaza na koje se ustavnom žalbom ukazuje izvršeno u svemu u skladu sa zakonom, Ustavni sud ukazuje da čak i okolnost da su pojedini dokazi u krivičnom postupku nezakonito pribavljeni, sama po sebi ne podrazumeva obavezno utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u tom postupku. Navedeni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-88/2008 od 1. oktobra 2009. godine, a koja odluka se, pored ostalog, zasniva se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u ovoj oblasti. Evropski sud, naime, konstatuje da se „u načelu ne isključuje korišćenje nezakonito dobijenih dokaza. Ipak, način na koji se dokaz pribavlja i njegova uloga u suđenju ispitaće se u kontekstu utvrđivanja da li je suđenje pravično u celini“. Tako je Sud u predmetu Schenk protiv Švajcarske (broj 10862/84 od 12. jula 1988. godine) ustanovio da korišćenje snimaka, nezakonito pribavljenih u tom smislu što ih nije naložio istražni sudija, ne čini da je suđenje automatski nepravično, niti daje osnov za povredu prava per se.

U predmetu Khan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (broj 35394 od 12. maja 2000. godine), u kojem je snimljen i telefonski razgovor dobijen bez ikakvog pravnog osnova, bio jedini dokaz, Evropski sud za ljudska prava je ustanovio da njegovo korišćenje ipak nije nepravično, s obzirom na to da je postupak omogućio da podnosilac predstavke u dve sudske instance ospori njegovu pouzdanost i pravičnost njegovog prihvatanja. Nepostojanje adekvatnog zakonskog ovlašćenja za razne interventne policijske metode pribavljanja dokaza taj sud smatra pre kao pitanje koje se pojavljuje u vezi prava na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, nego kao problem pravičnosti per se prema članu 6. Evropske konvencije.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da osporenom presudom nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporenu presudu ističe povreda prava iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je iz samog osporenog akta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Tačnije, Ustavni sud je utvrdio da činjenične situacije iz odluka na koje se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi nemaju nikakve sličnosti sa situacijom iz postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio je kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti dokaza iz prisluškivanih razgovora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti