Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Odgovornost za prekomerno trajanje postupka pripisana je drugostepenom sudu kojem je trebalo šest godina da odluči.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. O. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. O. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3374/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. O. iz Beograda je, 1. jula 2013. godine, preko punomoćnika A. S, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3374/06.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje i hronološki tok predmetnog postupka, navodeći: da je 4. maja 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Lj.T, radi utvrđenja i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2624/12 od 5. aprila 2013. godine, koja mu je uručena 3. juna 2013. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od preko osam godina, a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25687/13 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3374/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. maja 2005. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Lj. T, radi utvrđenja prava svojine na akcijama, sa predlogom za određivanje privremene mere.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3487/05 od 11. maja 2005. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi predmeta dostave Trgovinskom sudu u Beogradu na dalju nadležnost. Trgovinski sud u Beogradu nije prihvatio nadležnost već je 4. novembra 2005. godine dostavio spise predmeta Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja o sukobu nadležnosti. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije R.I 208/05 od 8. marta 2006. godine određeno je da je za postupanje u ovom predmetu stvarno i mesno nadležan Drugi opštinski sud u Beogradu.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 3374/06 i pred tim sudom je bilo održano pet ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, saslušani su svedoci i izvršeno je suočenje između svedoka i tužene.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3374/06 od 1. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da tužilac ima pravo svojine na 309 akcija Preduzeća „T. g.“ AD B, serije A01, ukupne nominalne vrednosti 30.900,00 dinara, što je tužena dužna da prizna i trpi; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud naloži Centralnom registru hartija od vrednosti da izvrši upis prava vlasništva na navedenim akcijama u korist tužioca; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan predlog za određivanje privremene mere kojim je tužilac predložio da se tuženoj zabrani otuđenje i opterećenje navedenih akcija; u stavu četvrtom izreke tužilac je obavezan da plati tuženoj parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2624/12 od 5. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3374/06 od 1. juna 2007. godine. Navedena presuda je dostavljena podnosiocu 3. juna 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozva o, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu i po dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 4. maja 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da postupajući sud u konkretnom parničnom postupku nije delotvorno i efikasno postupao kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, predmetni postupak je ukupno trajao osam godina i jedan mesec, što, po oceni Ustavnog suda, prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi drugostepeni sud koji je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio tek nakon šest godina. Međutim, prvostepeni sud je delotvorno i ažurno postupao i odlučio nakon dve godine od podnete tužbe, iako je od podnošenja tužbe, u periodu od nepunih godinu dana procesno rešavano o stvarnoj nadležnosti prvostepenog suda.

Po oceni Suda, trajanje predmetnog postupka od preko osam godina koji nije bio činjenično ni pravno složen, se ne može opravdati, te navedena dužina postupka, koja po oceni Suda prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku, predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora za podnosioca bio od materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je prisustvovao svim ročištima i tokom trajanja postupka nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3374/06, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi navoda podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac povredu tog prava obrazložio istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda navedenog prava nije posebno razmatrana.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti