Sudska praksa

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku podele bračne tekovine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za podelu bračne tekovine koji je trajao četrnaest godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neopravdanog odugovlačenja postupka.

Tekst originalne odluke

 

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Save Živojnovića iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. juna 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Save Živojnovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Bečeju P. 88/2005 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a u preostalom delu ustavna žalba se odbija.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Živojnović iz Bečeja podneo je Ustavnom sudu 8. maja 2008. godine, preko punomoćnika-advokata Nikole Kosanovića iz Bečeja, dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bečeju P. 88/05 od 18. maja 2005. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 916/2006 od 26. marta 2008. godine, kojom je potvrđena navedena prvostepena presuda, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav. 2. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je protiv njega tužilja Slavica Marjanović 27. aprila 1994. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Bečeju, u kojoj je istakla zahtev za utvrđivanje njenog udela u sticanju bračne tekovine. Protivtužbom koju je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu tuženog podneo istom sudu protiv tužilje 30. avgusta 1994. godine traženo je utvrđivanje njegovog udela u sticanju bračne tekovine. Postupak u ovoj pravnoj stvari pravnosnažno je okončan nakon četrnaest godina presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 916/2006 od 26. marta 2008. godine. Prema navodu podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Novom Sadu je pogrešno primenio materijalno pravo u presudi Gž. 916/2006 od 26. marta 2008. godine, jer je novčanu obavezu tužilje-protivtužene umanjio za iznos kamate od 23. maja 2000. godine do 10. decembra 2004. godine, što je imalo za posledicu povredu njegovog prava na pravično suđenje. Dalje navodi, da dostavljanje prvostepene presude P. 88/05 od 18. maja 2005. godine parničnim strankama nakon sedam meseci od zaključenja glavne rasprave, kao i donošenje druge drugostepene presude Gž. 916/2006 od 26. marta 2008. godine nakon dve godine od podnošenje žalbe obeju parničnih stranaka, ukazuje na to da prvostepeni i drugostepeni sud nisu sudili u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je zbog ovakvog postupanja sudova pretrpeo i materijalnu štetu, koja se sastoji u znatnom uvećanju kamate na glavnicu koju je trebalo da isplati tužilji-protivtuženoj. Osim toga, rok od dve godine koji je bio potreban Okružnom sudu u Novom Sadu da donese presudu Gž. 916/2006 po žalbi obeju parničnih stranaka, podnosiocu ustavne žalbe je pored materijalne štete, prouzrokovao i povredu njegovog prava na pravno sredstvo.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Bečeju P. 88/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Tužilja Slavica Živojnović podnela je tužbu Opštinskom sudu u Bečeju 27. aprila 1994. godine protiv tuženog Save Živojnovića. U postavljenom tužbenom zahtevu tražila je: da se utvrdi 3/5 njenog udela u sticanju bračne tekovine, dok bi udeo njenog bivšeg bračnog druga, tuženog, iznosio 2/5; da se utvrdi da je porodična stambena zgrada sagrađena na parceli broj 3885/I u ulici Braće Tice broj 23 nakon rekonstrukcije i adaptacije bračna tekovina, te je tuženi dužan da trpi da se tužilja upiše u zemljišne knjige sa 1/2 vlasništva na navedenoj nepokretnosti na osnovu udela u bračnoj tekovini. Sava Živojnović je kao tuženi podneo protivtužbu istom sudu 30. avgusta 1994. godine protiv tužilje, u kojoj je tražio da se tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, delimično odbije kao neosnovan; da se delimično usvoji tužbeni zahtev tužilje - protivtužene u delu koji se odnosi na utvrđenje udela tužilje u sticanju pokretnih stvari koje predstavljaju bračnu tekovinu; da se porodična stambena kuća sagrađena na parceli br. 3885/1 u ulici Braće Tice br. 23 zavedena u zemljišne knjige 13306 k.o Bečej, kao i deo pokretnih stvari utvrde kao posebna imovina tuženog - protivtužioca; da se preostali deo pokretnih stvari bliže utvrde kao deo bračne tekovine. U toku celog postupka u konkretnom predmetu tužilja-protivtužena i tuženi-protivtužilac su podnescima u više navrata precizirali svoje zahteve saglasno nalazima i mišljenjima sudskog veštaka.
Do donošenja prve presude Opštinski sud u Bečeju zakazao je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu (31. maja 1994. godine, 11. avgusta 1994. godine, 19. februara 1997. godine, 29. oktobra 1997. godine, 14. oktobra 1998. godine, 15. februara 2000. godine, 6. juna 2000. godine, 7. septembra 2000. godine, 26. septembra 2000. godine, 26. juna 2001. godine i 9. oktobra 2001. godine), od kojih je deset održano. Tri zakazana ročišta su odložena na predlog punomoćnika tuženog-protivtužioca. Ročište za glavnu raspravu nije održano 19. februara 1997. godine, jer je na predmetnom ročištu na zajednički predlog parničnih stranaka prekinut postupak, obzirom na to da je u tom trenutku postojala mogućnost mirnog rešenja spora. Na predlog tuženog-protivtužioca od 5. maja 1997. godine, postupak je nastavljen pod novim brojem P. 393/97 rešenjem suda koje je doneto na ročištu 29. oktobra 1997. godine. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem veštaka, saslušanjem trinaest svedoka, saslušanjem tužilje-protivtužene i tuženog-protivtužioca u svojstvu parničnih stranaka i uvidom u pismena. Izvođenje dokaza veštačenjem određeno je rešenjem Opštinskog suda P. 393/1997 od 5. novembra 1997. godine koje je veštak primio 7. novembra 1997. godine, a pismeni nalaz i mišljenje dostavljen je sudu 28. januara 1998. godine. U ovoj fazi postupka, na predlog tužilje-protivtužene, Opštinski sud je rešenjem P. 184/94 od 6. maja 1994. godine odredio privremenu meru zabrane otuđenja i opterećenja porodične stambene zgrade u ulici Braće Tice broj 23. Takođe, na predlog tužilje-protivtužene, Opštinski sud je rešenjem P. 184/94 od 30. maja 1994. godine odredio privremenu meru zabrane prenosa telefonskog priključka broj 817-709 sa adrese Braće Tice br. 23 na drugu adresu i privremenu meru zabrane isključenja tarifnog brojila broj 1540254, s tim što je druga privremena mera na prigovor tuženog-protivtužioca rešenjem Opštinskog suda P. 184/94 od 11. avgusta 1994. godine uslovljena obavezom tužilje-protivtužene da uplati predujam za korišćenje električne energije. Navedeno rešenje, po žalbi tužilje, potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3136/1994. godine od 18. aprila 1995. godine, koje je Opštinski sud primio 8. maja 1995. godine. Tuženi-protivtužilac je podnescima od 5. jula 1994. godine i 14. januara 1997. godine tražio brže postupanje Opštinskog suda u predmetnoj stvari.
Nakon postupka koji je trajao 7 godina i 5 meseci Opštinski sud u Bečeju je 9. oktobra 2001. godine doneo prvu presudu P. 393/97, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje - protivtužene i delimično usvojen protivtužbni zahtev tuženog - protivtužioca. Presudom je utvrđeno da porodična stambena zgrada sagrađena na zemljištu pod brojem 3885/1 u ulici Braće Tice br. 23, nakon rekonstrukcije i dogradnje, predstavlja posebnu imovinu tuženog - protivtužioca i bračnu tekovinu parničnih stranaka, i to u jednakim udelima. Pismeni otpravak navedene presude parnične stranke su primile 17. jula 2002. godine.
Protiv navedene presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 31. jula 2002. godine, dok je tužilja-protivtužena ovaj pravni lek protiv iste presude iskoristila 1. avgusta 2002. godine.
Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3359/02 od 28. februara 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja dati su jasni i precizni nalozi prvostepenom sudu u cilju potpunog i tačnog utvrđenja činjeničnog stanja.
Predmet se nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak 4. aprila 2003. godine vodio pod brojem P. 182/03. Ročište za glavnu raspravu nije održano 4. juna 2003. godine, jer je na zajednički predlog parničnih stranaka prekinut postupak, s obzirom na to da je u tom trenutku postojala mogućnost mirnog rešenja spora. Podneskom tužilje-protivtužene od 18. juna 2003. godine predložen je nastavak postupka, kao i određivanje veštačenja na sporne okolnosti koje su navedene u podnesku. Bez donošenja rešenja o nastavljanju postupka, Opštinski sud je dopunsko veštačenje odredio rešenjem P. 509/03 od 28. aprila 2004. godine, koje je veštak primio 30. aprila 2004. godine. Zbog nepoštovanja roka za izradu pismenog nalaza i mišljenja, sud je rešenjem P. 509/03 od 30. novembra 2004. godine ponovo prekinuo postupak u konkretnoj pravnoj stvari. Pismeno izrađeni dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen je prvostepenom sudu 10. decembra 2004. godine, a strankama 10. januara 2005. godine. Postupak pod novim brojem P. 88/05 je nastavljen rešenjem suda koje je doneto na ročištu od 23. marta 2005. godine. Do donošenja osporene prvostepene presude održano je još jedno ročište 18. maja 2005. godine. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem veštaka, saslušanjem tuženog-protivtužioca i tužilje-protivtužene u svojstvu parničnih stranaka i čitanjem pismena.
Nakon postupka koji je trajao dve godine, Opštinski sud u Bečeju je 18. maja 2005. godine doneo osporenu presudu P. 88/05 kojom je u stavu jedan izreke delimično usvojen precizirani tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. U stavu dva izreke utvrđeno je da porodična stambena zgrada u ulici Braće Tice br. 23 u sadašnjem stanju, nakon rekonstrukcije i dogradnje, predstavlja posebnu imovinu tuženog-protivtužioca i bračnu tekovinu parničnih stranaka, i to u jednakim udelima. Stavom tri izreke obavezan je tuženi - protivtužilac da isplati tužilji - protivtuženoj iznos od 295.166,00 dinara na ime njenog udela koji je za vreme trajanja braka uložila u njegovu kuću radi rekonstrukcije i dogradnje, sa kamatom počev od 9. januara 2004. godine pa do dana isplate. Stavom četiri izreke tužilja - protivtužena je obavezana da tuženom - protivtužiocu isplati iznos od 75.108,77 dinara na ime stanovanja za period od 31. maja 1994. godine do 27. novembra 1997. godine, sa kamatom počev od 23. maja 2000. godine pa do dana isplate. Sud je u stavu pet odbio u preostalom delu tužbeni zahtev, dok je u stavu šest odbio preostali deo protivtužbenog zahteva. Svaka strana je obavezana da snosi svoje troškove. U obrazloženju presude je navedeno da je tuženi-protivtužilac uneo u brak kuću u ulici Braće Tice broj 23 u Bečeju, kao svoju posebnu imovinu, a ista kuća je tokom trajanja braka adaptirana i dograđivana, te je na taj način uvećana vrednost cele nekretnine. Uzimajući u obzir navedeno i činjenicu da je udeo parničnih stranaka u adaptaciji i dogradnji podjednak, Opštinski sud je tužilji-protivtuženoj dosudio navedeni iznos sa pripadajućom kamatom od 9. decembra 2004. godine. Kako je utvrđeno da je tužilja-protivtužena u periodu od dana razvoda parničnih stranaka 31. maja 1994. godine do 27. novembra 1997. godine, neovlašćeno i neosnovano koristila celu kuću, to je tuženom-protivtužiocu za korišćenje kuće, odnosno njegovog dela dosudio novčanu naknadu, sa kamatom počev od 23. maja 2000. godine. Imajući u vidu utvrđene udele parničnih stranaka, Opštinski sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene u delu koji se odnosi na utvrđenje suvlasništva i supoverilaštva, kao i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u delu koji se odnosi na utvrđenje celokupne predmetne nekretnine kao njegove posebne imovine. Pismeni otpravak navedene presude parnične stranke su primile 15. decembra 2005. godine.
Protiv navedene presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 29. decembra 2005. godine, pobijajući je u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, u delu kojim je njegov protivtužbeni zahtev odbijen i u delu odluke o troškovima postupka, iz svih zakonom propisanih razloga. Protiv iste presude žalbu je izjavila i tužilja-protivtužena 4. januara 2006. godine, pobijajući je u delu kojim je njen tužbeni zahtev odbijen, u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev, kao i u delu odluke o troškovima postupka, zbog bitne povrede odredba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Okružni sud u Novom Sadu je spis predmeta primio 17. februara 2006. godine.
Okružni sud u Novom Sadu je 26. marta 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 916/06. U stavu jedan izreke delimično je usvojena žalba tužilje - protivtužene, pa je presuda Opštinskog suda u Bečeju preinačena u stavu četiri izreke tako što je tužilja - protivtužena obavezana da tuženom - protivtužiocu na dosuđeni iznos od 75.108,77 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 10. decembra 2004. godine do isplate, a zahtev tuženog - protivtužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 23. maja 2000. godine do 9. decembra 2004. godine je odbijen. U preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena, a žalba tužilje-protivtužene je odbijena. Stavom dva izreke drugostepene presude žalba tuženog - protivtužioca je odbijena, te je navedena presuda u pobijanim delovima potvrđena. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud u potpunosti i tačno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilju obavezao da na dosuđeni iznos plati zakonsku zateznu kamatu u periodu od 23. maja 2000.godine do 9. decembra. 2004. godine. Naime, obaveza naknade materijalne štete, saglasno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, počinje da teče od trenutka saznanja za štetu i obim štete. Kako je obim štete utvrđen dopunskim veštačenjem dana 9. decembra 2004. godine, od tog dana nastala je obaveza tužilje za naknadu štete. U poslednjem stavu obrazloženja prvostepenom sudu je ukazano na tehničku grešku do koje je došlo prilikom izrade presude.
Nakon vraćanja spisa predmeta 9. aprila 2008. godine, Opštinski sud je rešenjem P. 88/05 ispravio očiglednu grešku u kucanju, a rešenjem P. 88/05 od 21. aprila 2008. godine ukinuta su rešenja o privremenim merama.
4. Odredbama Ustava Republike Srbije kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu ( član 36 stav 2.).
U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002) kojim je bilo propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud rukovodi veštačenjem, označuje veštaku predmet koji će se razgledati, postavlja mu pitanja i, po potrebi, traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja (član 259.); da protiv presude donete u prvom stepenu stranke mogu izjaviti žalbu u roku od petnaest dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok.
Odredbama člana 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/2004) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta ustavne odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i kredibilitet.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji počinje pokretanjem postupka, u konkretnom slučaju podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak okončan, Ustavni sud je stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka, počev od 27. aprila 1994. godine kada je tužba podneta nadležnom sudu na čijem području se sporne nepokretnosti nalaze.
Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu trajao skoro 14 godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su parametri koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da deoba zajedničke imovine stečene u toku trajanja braka spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima. Pored deobe zajedničke imovine u konkretnom predmetu otvoreno je kao sporno i pitanje pravne prirode zahteva tužilje-protivtužene u odnosu na nepokretnost koju je podnosilac ustavne žalbe uneo u bračnu zajednicu. U odsustvu pismenih dokaza, utvrđivanje doprinosa parničnih stranaka u sticanju bračne tekovine, odnosno utvrđivanje činjenice da li je ulaganjem novčanih sredstva iz posebne imovine jednog bračnog druga došlo do znatnog poboljšanja ili uvećanja vrednosti stvari iz posebne imovine drugog bračnog druga ili nije, od čega zavisi pravna priroda zahteva, povlači za sobom obiman dokazni postupak, što je bio i slučaj u konkretnom predmetu. Na osnovu iznetog, predmetni spor nije bio jednostavan ni sa procesnog aspekta. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupaka pokazuje da predmet spora ipak nije predstavljao opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.
Ustavni sud ocenjuje da je sam podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo prekomernoj dužini trajanja postupaka. Sud je uzeo u obzir činjenicu da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe prisustvovao svakom ročištu za glavnu raspravu, da je uredno i blagovremeno izvršavao sve naloge suda i da je razumnim naporima u vidu podnesaka tražio brže postupanje Opštinskog suda u konkretnoj stvari, ali njegova odgovornost za duže trajanje postupka je u činjenici da je u tri navrata podnescima tražio odlaganje već zakazanih ročišta i njihovo zakazivanje za kasnije termine. Kao razlog za odlaganje već zakazanih ročišta, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je naveo sprečenost da prisustvuje predmetnim ročištima zbog obaveza vezanih za druge predmete. Sprečenost punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da prisustvuje zakazanim ročištima o čijem terminima održavanja je bio blagovremeno obavešten iz navedenog razloga, po oceni Ustavnog suda, se ne može tretirati kao objektivna okolnost ili razumni razlog koji bi opravdao odlaganje ročišta. Odlaganje već zakazanog ročišta bez opravdanog razloga jeste činjenica koja je u direktnoj vezi sa dužim trajanjem postupka i koja se u konkretnoj stvari može staviti na teret podnosioca ustavne žalbe.
Analizirajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je konstatovao da je i on kao parnična stranka zajedničkim predlogom sa tužiljom-protivtuženom dva puta predložio prekid postupka na ročištima zakazanim za 19. februar 1997. godine i 4. jun 2003. godine, s obzirom da su u tim momentima postojali izgledi za mirno rešavanje spora. Za protek vremena od prekida postupka do podnošenja prvog predloga za nastavak postupka odgovornost se ne može pripisati podnosiocu ustavne žalbe niti tužilji-protivtuženoj, pošto i sam pokušaj mirnog rešavanja spora ukazuje na nameru parničnih stranaka za brže i efikasnije rešavanje spora. Prema tome, navedeni protek vremena stavljen u proporcionalnu vezu sa potrebom da se postupak sprovede bez prekida ima veću vrednost i težinu, a time i prevagu. Takođe, ova okolnost se ne može staviti na teret ni Opštinskom sudu, jer se u konkretnom slučaju radi o objektivnoj okolnosti na koju Opštinski sud nije imao uticaja i koja je isključivo zavisila od volje parničnih stranaka.
Pravo podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje njegovog udela u bračnoj tekovini, u konkretnom slučaju, ima veliki materijalni značaj. Nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja u vezi prava svojine na nepokretnosti, koja je u suštini predstavljala predmet deobe bračne tekovine, bilo od velike važnosti za podnosioca ustavne žalbe.
Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku i to radnjama nečinjenja Opštinskog suda u Bečeju i Okružnog suda u Novom Sadu. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu odnose se na povremenu pasivnost i nedelotvorno postupanje. Iako u parničnom postupku procesna inicijativa leži na strankama, sudovi su ti koji su obavezni da obezbede dovoljno ekspeditivan napredak u suđenju. Opštinski sud u Bečeju nije tako postupao. Uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise parničnog predmeta, Ustavni sud je konstatovao tri perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja. Prvi period neaktivnosti jeste period od oko dve godine, od 8. maja 1995. godine kada je prvostepeni sud primio drugostepeno rešenje Gž. 3136/94, do 19. februara 1997. godine za kada je zakazano prvo naredno ročište. Drugi period neaktivnosti jeste period od oko osam meseci, od 28. januara 1998. godine kada je prvostepeni sud primio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, do 14. oktobra 1998. godine kada je održano prvo naredno ročište. Treći period neaktivnosti je period od oko 2 godine, od 18. juna 2003. godine kada je tužilja-protivtužena podnela predlog za nastavak postupka, do 23. marta 2005. godine kada je održano prvo naredno ročište na kome je postupak nastavljen. Za ove periode neaktivnosti teret odgovornosti se može pripisati isključivo Opštinskom sudu. Naime, Opštinski sud u svom odgovoru na ustavnu žalbu nije izneo nijednu činjenicu, niti opravdani argument kojim bi ukazao na to da su u navedenim periodima postojale proceduralne poteškoće ili neki drugi razlozi koji su ga sprečili da redovno i u razumnim rokovima zakazuje ročišta. Pored ovog propusta, Opštinski sud u navedenim periodima nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno nije se aktivno bavio spornim predmetom u smislu izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koji su od značaja za efikasno suđenje. Dugom trajanju parnice nesumnjivo su doprinela i kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju sudskih odluka parničnim strankama. Za drugu donesenu presudu P. 88/05 od 18. maja 2005. godine Opštinskom sudu je bilo potrebno sedam meseci nakon zaključenja glavne rasprave da izradi pismeni otpravak presude i da ga dostavi strankama. Za isti propust teret odgovornosti leži i na Okružnom sudu u Novom Sadu, kome je bilo potrebno dve godine od prijema spisa predmeta da odluči po žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv navedene prvostepene presude i donese presudu Gž. 916/06 od 26. marta 2008. godine.
Pored obaveze Opštinskog suda da sam sprovodi postupak saglasno načelu efikasnog postupanja, Opštinski sud ima i obavezu da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće korake i mere da spreči suprotno postupanje. Sudski veštak, kao učesnik u parničnom postupku, je pismene nalaze i mišljenja dostavljao Opštinskom sudu nakon isteka rokova određenih rešenjem o veštačenju, a što je takođe doprinelo dužem trajanju postupka. Za ovaj propust odgovornost leži na Opštinskom sudu, koji je kao nadležni organ imao obavezu da efikasno rukovodi veštačenjem. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je imao obavezu da blagovremeno upozori sudskog veštaka na predugo zadržavanje predmeta, što ga je onemogućavalo da postupak sprovede bez odugovlačenja. U slučaju nedelotvornog dejstva upozorenja na sudskog veštaka, Opštinski sud je mogao i morao da iskoristi svoja procesna ovlašćenja i da kazni veštaka oduzimanjem spisa predmeta ili novčanom kaznom.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je mišljenja da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u predmetu koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P.88/2005.
6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koja se odnosi na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da su osporene presude donete od nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili odgovarajuće materijalno pravo, za šta su data pravno utemeljena obrazloženja. Podnosiocu ustave žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. Otuda, navodi podnosioca ustavne žalbe da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
7. Podnosilac ustavne žalbe se u svojim navodima pozvao i na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Suština ovog prava jeste davanje pravne pouke o mogućnosti podnošenja pravnog sredstva, zatim instanciono postupanje državnih organa u zaštiti Ustavom i Zakonom zajemčenih prava i odlučivanja o tom pitanju od strane nadležnog organa višeg stepena. U konkretnoj stvari, podnosilac ustavne žalbe je bio poučen o mogućnosti podnošenja žalbe protiv osporene prvostepene presude, protiv koje je izjavio žalbu i po toj žalbi je odlučivao Okružni sud u Novom Sadu, kao sud više, odnosno druge instance. S obzirom na navedeno, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno navedeno ustavno pravo. Sud je uzeo u obzir da je podnosiocu ustavne žalbe znatno uvećana kamata, a time i novčana obaveza prema tužilji-protivtuženoj zbog propusta drugostepenog suda da u dogledno vreme pismeno izradi i dostavi odluku parničnim strankama. Međutim, pretrpljena materijalna šteta zbog navedenog propusta drugostepenog suda ne prestavlja ustavno prihvatljiv razlog koji bi se uzeo u razmatranje sa aspekta povrede prava na pravno sredstvo, ali je zato ta činjenica uzeta u obzir prilikom odlučivanja da li postoji opravdan osnov za dosuđivanje naknade neimovinske štete podnosiocu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 88/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu člana 89. stav 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07) ustavnu žalbu u tom delu usvojio i od¬lu¬čio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način pred¬viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 


PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu