Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na meritum parnične presude, a odbacio je u delu koji se odnosi na akte donete u stečajnom postupku. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje niti su ispunjene pretpostavke za odlučivanje o ostalim aktima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Veselinovića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

   
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Veselinovića izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

   

1. Jovan Veselinović iz Rume je 7. aprila 2009. godine podneo ustavnu žalbu protiv zaključka Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 2. oktobra 2006. godine, rešenja Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 27. septembra 2007. godine, rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 644/07 od 4. oktobra 2007. godine, presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine i presude Višeg trgovinskog suda u Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
   
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe bio poverilac u stečajnom postupku nad AD „Korzo“ u stečaju iz Rume, a u predmetu Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06; da je Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem St. 6/06 od 14. aprila 2006. godine otvorio stečajni postupak nad AD „Korzo“ iz Rume; da je podnosilac ustavne žalbe prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Rumi P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine; da mu je to potraživanja delimično osporeno od strane stečajnog upravnika; da je u međuvremenu Opštinski sud u Rumi rešenjem P. 70/03 od 10. jula 2006. godine ispravio presudu P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine, menjajući izreku presude u pogledu rokova obračuna kamate; da je nakon donošenja ovog rešenja stečajni upravnik priznao glavni dug i kamatu po ispravljenoj presudi, dok je preostali deo kamate osporio; da je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 457/07 od 5. aprila 2007. godine ukinuo rešenje o ispravci presude Opštinskog suda u Rumi, čime je presuda Opštinskog suda u Rumi P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine postala pravnosnažna; da ni nakon toga stečajni sud nije podnosiocu priznao celokupno potraživanje utvrđeno navedenom presudom; da je nakon toga i donetog rešenja Višeg trgovinskog suda Pvž. 644/07 od 4. oktobra 2007. godine podnosilac podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade štete pričinjene u predmetnom stečajnom postupku, na osnovu činjenice da mu je osporeno potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom; da je njegov tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan presudama Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine uz obrazloženje da on nije pokrenuo parnicu na koju je bio upućen; da nije tačno da je podnosilac ustavne žalbe morao voditi drugi parnični postupak, jer je odredbom člana 97. Zakona o stečajnom postupku propisano da ako u vreme pokretanja stečajnog postupka teče parnica o potraživanju, stečajni upravnik će preuzeti parnicu u stanju u kom se ona nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka; da je stečajni sudija morao ispraviti tabelu u listi potvrđenih potraživanja, saglasno činjenici da je ukinuto rešenje o ispravci presude. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete.
   
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
   
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
   
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
   
3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
   
Osporenom presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke odbijen je prigovor mesne nadležnosti, u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi - 1. Republika Srbija – Ministarstvo pravde, Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici, 2. AD „Korzo“ u stečaju iz Rume i 3. Agencija za privatizaciju, solidarno isplate iznos od 136.980,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. jula 1992. godine, pa do isplate, kao i da mu naknade troškove postupka. U stavu trećem izreke presude obavezan je tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka.
   
Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je doneo osporenu presudu Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Opštinskog suda u Rumi P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine drugotuženi - AD „Korzo“ u stečaju iz Rume obavezan da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati iznos od 136.980,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. jula 1992. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 39.740,00 dinara; da je izvršenje na osnovu navedene pravnosnažne i izvršne presude dozvolio Opštinski sud u Rumi rešenjima I. 1502/05 od 14. novembra 2005. godine i I. 1502/05 od 24. februara 2006. godine, ali da izvršenje nije sprovedeno zbog otvaranja stečaja nad AD „Korzo“ iz Rume, pokrenutog rešenjem Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 14. aprila 2006. godine, dok je za stečajnog upravnika je imenovan trećetuženi - Agencija za privatizaciju Republike Srbije; da je tužilac prijavio svoje potraživanje prema stečajnom dužniku po pravnosnažnoj izvršnoj presudi Opštinskog suda u Rumi P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine; da je u toku stečajnog postupka rešenjem P. 70/03 od 10. jula 2006. godine Opštinski sud u Rumi, po predlogu drugotuženog, ispravio pravnosnažnu i izvršnu presudu P. 70/03 od 13. septembra 2005. godine priznajući tužiocu zakonsku zateznu kamatu počev od 8. jula 2005. godine pa do isplate; da je u skladu sa tim rešenjem u postupku stečaja tužiocu priznato potraživanje za glavnicu u iznosu od 136.980,07 dinara i za kamatu u iznosu od 27.309,00 dinara, i to za period od 8. jula 2005. godine do pokretanja parničnog postupka, kao i za troškove u iznosu od 56.480,00 dinara, a osporeno je potraživanje za kamatu u iznosu od 22.666.302,00 dinara, a koja se odnosi na glavni dug za period od 8. jula 1992. do 8. jula 2005. godine; da je razlog za osporavanje prijavljenog potraživanja bilo ispravka rešenja od 10. jula 2006. godine; da je tužilac protiv zaključka o listi prijavljenih potraživanja od 12. jula 2006. godine podneo prigovor koji je Trgovinski sud u Sremskoj Mitrovici odbio rešenjem St. 6/06; da je zaključkom o osporenim potraživanjima od 2. oktobra 2006. godine tužilac je upućen da radi utvrđivanja osnovanosti osporenog potraživanja za kamatu u iznosu od 22.666.302,00 dinara pokrene parnični postupak, u roku od osam dana od prijema zaključka ili da u istom roku podnese predlog za odlučivanje putem arbitra, što tužilac u ostavljenom roku nije učinio; da je rešenjem Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 11. jula 2007. godine odbačena kao nedozvoljena prijava potraživanja tužioca od 11. juna 2007. godine, jer tužilac nije u zakonskom roku pokrenuo postupak radi utvrđenja osnovanosti osporenog potraživanja, a ovo rešenje je potvrdio Viši trgovinski sud rešenjem Pvž. 547/07 od 30. jula 2007. godine; da kako je tužilac tužbom tražio naknadu štete u visini iznosa dosuđenog pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Rumi P. 70/03 i kako mu je u stečajnom postupku priznat celokupan iznos glavnog duga i troškova, kao i za deo kamate, a osporen je za veći deo zahteva za kamatu, i to za deo koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na iznos od 136.980,07 dinara za period od 8. jula 1992. godine do 8. jula 2005. godine, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da bi ovaj osporeni deo tužiočevog potraživanja mogao predstavljati visinu štete koju tužilac eventualno trpi; da je pored svega navedenog tužilac trebalo da dokaže krivicu prvotužene za prouzrokovanje eventualne štete, što on nije učinio, jer u toku stečajnog postupka nad drugotuženim nije postupio po zaključku suda o upućivanju na parnicu, pa je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da njegovo nepostupanje jeste u uzročno- posledičnoj vezi sa nastankom štete koju eventualno trpi, kao i zaključak da je tužilac skrivio nastanak štete koju trpi, jer nije postupio u skladu sa članom 96. Zakona o stečajnom postupku i pokrenuo postupak za utvrđivanje osnovanosti osporenog potraživanja, a u istom je prekludiran; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno prvostepeni sud stao na stanovište da tužilac nije dokazao svoje tužbene navode da je propustima, odnosno nečinjenjem, organa prvotužene pretrpeo štetu u visini navedenog potraživanja; da je da bi se utvrdila odgovornost države za rad njenih organa saglasno odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac morao dokazati da je šteta prouzrokovana grubom nepažnjom ili namerom kao posledicom nezakonitog rada konkretnog suda ili sudije koji je učestvovao u donošenju određene odluke, pa stoga, odgovornost države za rad njenih organa ne može proizilaziti iz pogrešne primene i tumačenja propisa odnosno određene pravne norme od strane organa države; da su neosnovani navodi tužioca u kojima tvrdi da je protivzakionito upućen na parnicu koja već teče, jer se u konkretnom slučaju radi o dva postupka – jedan koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi radi neosnovanog obogaćenja, dok se na drugi koji je upućen trebao voditi radi utvrđenja osporenog potraživanja nakon otvaranja stečaja nad drugotuženim.
   
4. Zakonom o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano: da poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje se na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema zaključka iz člana 94. ovog zakona (član 96. stav 1.); da ako u vreme pokretanja stečajnog postupka teče parnica o potraživanju, stečajni upravnik će preuzeti parnicu u stanju u kom se ona nalazi u trenutku pokretanja stečajnog postupka, kao i da pravnosnažna odluka o osporenom potraživanju ima dejstvo prema stečajnom dužniku i prema svim poveriocima stečajnog dužnika (član 97. st. 1. i 3.).
   
Odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, kao i da ako za određeni slučaj nije što drugo u zakonu određeno, pravno lice ima pravo na naknadu od lica koje je štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom.
   
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine i Višeg trgovinskog suda u Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava, za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, redovni sudovi su svoje odluke zasnovali na činjenici da odgovornost države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ, u smislu člana 172. stav 1. ZOO, postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Tako, organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme, niti primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije državnog organa, ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Ustavni sud napominje i da je praksa redovnih sudova u Republici Srbiji na istom stanovištu - državni organ u vršenju funkcije kojim postupa u okviru datog ovlašćenja nije odgovoran za štetu koja nastane u odgovarajućem postupku usled pogrešne primene propisa kao posledice pogrešnog tumačenja propisa.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 2528/07 od 10. aprila 2008. godine i presude Višeg trgovinskog suda u Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
   
6. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv zaključka Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 2. oktobra 2006. godine, Ustavni sud podseća da se prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbama člana 113. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), kao i da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
   
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.
   
Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv zaključka Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 2. oktobra 2006. godine - akta donetog pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv navedenog akta, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
   
7. U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporavaju rešenje Trgovinskog suda u Sremskoj Mitrovici St. 6/06 od 27. septembra 2007. godine i rešenje Višeg trgovinskog suda Pvž. 644/07 od 4. oktobra 2007. godine, a imajući u vidu da je protiv tih akata ustavna žalba podneta 7. aprila 2009. godine, koje je podnosilac ustavne žalbe primio pre pokretanja parničnog postupka pravnosnažno okončanog presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 5162/08 od 6. januara 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, te je, stoga, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, kao u drugom delu tačke 1. izreke.
   
8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić