Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba zbog povrede prava na imovinu u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu. Utvrđuje se pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete u visini njihovih utvrđenih potraživanja, jer propust suda da ih namiri predstavlja povredu Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5281/2010
23.05.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vase Bugarskog iz Futoga, Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vase Bugarskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sud om u Somboru u predmetu P. 309/98 (kasnije P. 1416/98 i P. 824/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2 . Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vasa Bugarski iz Futoga, Novi Sad, je 16. decembra 20 10. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 824/02.

U ustavnoj žalbi je nave deno da je predmetni parnični pos tupak započeo podnošenjem tužbe Opštinskim sudom u Somboru 4. marta 1998. godine od strane ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene B.G. iz Sombora, radi isplate duga po osnovu vansudske nagodbe o deobi imovine stečene u braku i vanbračnoj zajdenici. Tužena je podnela protivtužbu 22. maja 1998. godine i posle više ukidajućih odluka, spor je pravnosnažno rešen presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P. 824/02. P rotiv ove drugostepene odluke, podnosi lac ustavne žalbe je izjavio reviziju. Ustavnom žalbom podnosilac zahteva od Ustavnog suda da utvrdi da mu je navedenim odlukama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i traži utvrđ ivanje prava na nakn adu nematerijalne štete. Podneskom od 6. juna 2011. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu navodeći da mu je "u postupcima: pred Vrhovnim kasacion im sud om rešenjem Rev. 243/11 od 16. marta 2011. godine, pred Apelacionim sudom u Novom Sadu presudom Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine i pred Opštinskim sudom u Somboru presudom P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine povređeno pravo na pravično suđenje i u razumnom roku". Podnosilac ističe da je osporenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda njegova revi zija o dbačena, čime je izgubio pravo na vanredni pravni lek "bez obzira što je već jednom u ovom dugotrajnom i iscrpljujućem sporu, uspeo sa revizijom i što je vrednost po tužbi i protivtužbi zadovoljavala revizijski cenzus u trenutku izjavljivanja žalbe protiv prvost epene presude Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine". Takođe, podnosilac smatra da je neopravdano prvostepenom odlukom obavezan na plaćanje sudskih troškova, iako je tužena - protivtužilja od njega naplatila troškove u izršenju presude toga suda P. 1416/09, u periodu dok je odluka bila pravosnažna, te da je te njegove navode drugostepni sud smatrao irelevantnim i potvrdio tu osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise Osnovnog suda u Somboru P. 3289/10 (ranije Opštinskog suda u Somboru P. 309/98, P. 1416/98 i P. 824/02 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 4. marta 199 8. godine podneo Opštinskom sudu u Somboru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv B.G, radi isplate duga po osnovu vansudskog poravnanja o deobi imovine stečene u braku i vanbračnoj zajednici zaključenog 10. oktobra 1996. godine.

Tužena je, u svojstvu protivtužilje, podnela protivtužbu 22. maja 1998. godine, radi poništaja poravnanja, te je Opštinsk i sud, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu , doneo presudu P. 309/98 od 18. juna 1998. godine , koja je, zbog tehničke greške u kucanju, ispravljena rešenjem P. 309/98 od 24. avgusta 1998. godine.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž. 1106/98 od 5. novembra 1998. godine, kojom je ukinuta presud a Opštinskog suda u Somboru P. 309/98 od 18. juna 1998. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1416/98 i nakon tri odložena ročišta, a pet održanih ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušani tužilac- protivtuženi i tužena-protivtužilja , u svojstvu parnične stranke i jedan svedok , te tužilac-protivtuženi preinačio tužbeni zahtev, zaključena je glavna rasprava. Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1416/98 od 8. jula 1999. godine odbijen je preinačeni tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, usvojen protivtužbeni zahtev tužene - protivtužilje i utv rđeno da je ništavo vansudsko poravnanje koje su dana 10. oktobra 1996. godine zaključile parnične stranke, te obavezan tužilac-protivtuženi da drugoj strani u postupku naknadi troškove postupka.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca-protivtuženog, Okružni sud u Somboru je presudom Gž. 166/2000 od 17. februara 2000. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac-protivtuženi je 24. aprila 2000. godine izjavio reviziju protiv navedene drugostepene odluke.

Rešenjem Vrhovnog suda Rev. 4631/00 od 7. novembra 2001. godine uvažena je revizija tužioca - protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i ukinut e su presuda Okružnog suda u Somboru Gž. 166/2000 od 17. februara 2000. godine i presuda Opštinskog suda u Somboru P. 1416/98 od 8. jula 1999. godine, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U trećem, ponovnom prvostepenom postupku pod brojem P. 824/02 , pred Opštinskim sudom u 2002. godini tri ročišta nisu održana, pokušaj mirenja zakazan za 23. septembar nije uspeo, a na sledećem zakazanom ročištu za glavnu raspravu saslušana su dva svedoka. Tokom 2003. godine Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, međutim održana su samo dva ročišta na kojima su saslušana četiri svedoka. Ostala ročišta nisu održana zbog neodazivanja svedoka koji su bili uredno pozvani ili zbog nedostatka dokaza da je svedocima uručen poz iv. Opštinski sud je u dva navrata tražio od tužene-protivtužilje da dostavi potpune adrese za svedoke koje je predložila, te od SUP Sombor tražio proveru adresa za svedoke.

U toku 2004. godine Opštinski sud je , od ukupno šest zakazanih ročišta , održao tri na kojima je saslušao četiri svedoka. Ostal a ročišta su odlagana : u dva navrata na traženje punomoćnika tužene-protivtužilje i zbog neuredne dostave poziva za svedoke odnosno neodazivanja uredno pozvanih svedoka za koje je sud doneo rešenja o kaž njavanju. U daljem toku postupka, 2005. godine bilo je zakazano sedam ročišta za glavu raspravu, održana su tri ročišta na kojima su saslušana dva svedoka i tužilac-protivtuženi u svojstvu parnične stranke. Preos tala četiri ročišta su odložen a zbog: neodazivanja jednog svedoka pozivu, sprečenosti postupajućeg sudije i dva puta zbog traženja o dlaganja od strane tužene-protivtužilje. U narednoj 2006. godini, iako je bilo zakazano pet ročišta, Opštinski sud je održao samo jedno, na kome je saslušao tuženu-protivtužilju u svojstvu parnične stranke, dok su su ostala ročišta odložena zbog otkazivanja od strane suda i zbog bolesti stranaka - u jednom navratu obe, a zatim svake ponaosob. Opštinski sud je odredio veštačenja pokretnih stvari, putničkih vozila i opreme u fotografskoj radnji od strane tri veštaka.

Opštinski sud u Somboru je presudom P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine, nakon četiri održana ročišta u 2007. godini ( od ukupno zakazanih sedam) na kojima su stranke dale primedbe na nalaze veštaka i sasluš ani veštaci, odlučio u ovoj parnici. Tužilac-protivtuženi je preinačio tužbeni zahtev 12. februara 2007. godine i postavio uz primarni i eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog kojim je tražio da sud obaveže tuženu-protivtužilju na dinarsku protivvrednost 16.616, 89 evra, sa domicilnom kamatom na 32.500 DEM, računajući od 10. oktobra 1997. godine do 31. decembra 2001. godine, a potom da plati kamatu u visini eksontne stope koju utvrđuje Evropska centralna banka na iznos od 16.616,89 evra, počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate, sve obračunato po najpovoljnijem kursu na dan plaćanja u mestu plaćanja, kao i da mu nadoknadi prouzrokovane parnične troškove, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Odbijen je i eventualni tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog kojim je traženo da sud obaveže tuženu -protivtužilju da isplati tužiocu -protivtuženom dinarsku protivvrednost 32.500 DEM , sa domiciln om kamatom računajući od 10. oktobra 1997. godine pa do 31. decembra 2001. godine, a potom kamatu u visini eskontne stope koju utvrđuje Evropska centralna banka, obračunatu na iznos od 16.616,89 evra, počev od 1. januara 2002. godine, pa do isplate, sve obračunato po najpovoljnijem kursu na dan plaćanja u mestu plaćanja, kao i da mu nadoknadi prouzrokovane parnične troškove, sve u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Usvojen je protivtužbeni zahtev tužene -protivtužilje pa je utvrđeno da je ništavo vansudsko pora vnanje koje su dana 10. oktobra 1996. godine zaključili tužena-protivtužilja i tužilac -protivtuženi, a u vezi raspodele imovine i obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženoj plati parnične troškove u iznosu od 485.686,00 dinara , u roku od 15 dana , pod pretnjom prinudnog izvršenja. Navedena presuda je punomoćniku tužioca-protivtuženog uručena 11. januara 2008. godine, koji je 25. januara 2008. godine izjavio žalbu protiv presude, uz dopunu od 28. januara 2008. godine. Po prispeću odgovora na žalbu i izvršene dostave odgovora punomoćniku tužioca-protivtuženog 4. marta 2008. godine, Opštinski sud je izdao dostavnu naredbu 4. aprila 2008. godine za dostavljanje spisa predmeta Okružnom sudu u Somboru .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 2 2. oktobra 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu, sada Osnovnom sudu u Somboru, 3. novembra 2010. godine i drugostepena presuda je uručna punomoćniku tužioca-protivtuženog 24. novembra 2010. godine.

Protiv navedene drugostepene presude punomoćnik tužioca-protivtuženog je izjavio reviziju 16. decembra 2010.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 243/11 od 16. marta 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine, a koje je uručeno njegovom punomoćniku 16. maja 2011. godine. Revizijski sud u obrazloženju, pored ostalog, navodi sledeće: da je tužba radi isplate podneta 4. marta 1998. godine, sa označenom vrednošću spora na 53.790,00 dinara; da je tužena-protivtužilja na raspravi 22. maja 1998. godine podnela protivtužbu za utvrđenje ništavosti vansudskog poravnanja bez označenja vrednosti predmeta spora, a podneskom od 5. maja 2005. godine je odredila vrednost spora po proitvtužbi u iznosu od 1.300. 000,00 dinara (koja odgovara vrednosti 32.500,00 DM odnosno 16.616,89 evra); da je tužilac-protivtuženi 12. februara 2007. godine preinačio tužbu tako što je postavio primarni tužbeni zahtev za isplatu dinarske protivvrednosti 16.616,89 evra, sa pripadajućom kamatom i eventualni tužbeni zahtev za isplatu dinarske protivvrednosti 32.500,00 DM , sa pripadajućom kamatom. Dalje, revizijski sud navodi da je revizija tužioca-protivtuženog izjavljena 16. decembra 2010. godine, dakle posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ), pa je ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, a u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, našao da revizija nije dozvoljena jer označena vrednost predmeta spora u iznosima - po tužbi 16.616,89 evra i po protivtužbi od 1.300.000,00 dinara (što približno odgovara istoj deviznoj protivvrednosti od 16.616,89 evra) očigledno ne doseže dinarsku protivrednost 100.000,00 evra, merodavnu za ocenu prava na reviziju.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja ovog postupka propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Citirane zakonske odredbe bile su sadržinski identične i pre 29. decembra 2009. godine kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 111/09, izmenjen Zakon o parničnom postupku objavljen u „Službenom glasniku R epublike Srbije“, broj 125/04, osim što je odredbom člana 394. stav 2. bilo propisano da revizijski cenzus iznosi 500.000 dinara. Članom 55. stav 1. navedenog Zakona o izmenama i dopunama predviđeno je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od trojice sudija po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Ustavni sud je odbijajući zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u svojoj Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenut kom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Između ostalog, Ustavni sud je u navedenoj Odluci konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. marta 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Somboru, a da je okončan 24. novembra 2010. godine uručenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao preko 12 godina i osam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak - veštačenje i saslušanje većeg broja svedoka. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosi lac, kao tužilac-protivtuženi, i pored par izostanka sa ročišta koje je pravdao bolešću i jednog odlaganja na njegovo traženje , svojim ponašanjem nije doprineo njegovom neopravdano dugom trajanju , te da je, istovremeno imao proaktivan odnos u ovoj parnici, jer je više puta urgirao da sud postupa, ukazujući na dugogo dišnje trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dali su nadležni sudovi. Neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je, najpre, višestruko ukidanje prvostepenih presuda po nalogu drugostepenog suda i vraćanje na ponovno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može samo po sebi otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu tužene države (videti npr. Pavlyulynets v. Ukraine od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Takođe, po oceni Ustavnog suda doprinos postoji i na strani drugostepenog suda, koji je bez obzira na reformu pravosuđa i ustupanje spisa od strane Okružnog suda u So mboru Apelacionom sudu u Novom Sadu, rešavao o žalbi dve godine i osam meseci, što prevazilazi okivir razumog roka za žalbeni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred O pštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 309/08, te je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda i zahteva podnosioca ustavne žalbe iznetih u podnesku od 6. juna 2011. godine da mu je donošenjem osporen ih odluka u sve tri instance povređeno pravo na pravično su đenje, Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, ispitujući, najpre, razloge i navode u ustavnoj žalbi povodom osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 243/11 od 16. marta 2011. godine sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje. Naime, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca ne sadrže ustavnopravne razloge koji ukazuju da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je predmetni parnični postupak prav nosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac pravo na izjavljivanje revizije stekao 7. oktobra 2010. godine, dakle kada su već na snazi bile odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, neosnovano stanovište podnosioca ustavne žalbe da je zbog primene člana 55. pomenutog zakona lišen prava na izjavljivanje revizije. Naime, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije je upravo cenjena prema odredbama zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog pravnog leka.

Ustavni sud naglašava da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ispitivati pravilnost primene procesnog prava od strane revizijskog suda, osim ukoliko iz navoda ustavne žalbe ne proizlazi da je najviši sud u Republici Srbiji, prilikom donošenja rešenja o odbacivanju revizije, zaključivao očigledno proizvoljno, zbog čega je moglo doći do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud, imajući u vidu citirane odredbe procesnog zakona, smatra da su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud odbacio reviziju podnosioca normativno utemeljeni i prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje. U osporenom rešenju revizijski sud je dao jasno obrzloženje i razloge zašto označena vrednost spora u iznosima tužbenog i protivtužbenog zahteva ne doseže revizijski cenzus.

Kako u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da se od Ustavnog suda traži ocena zakonitosti osporenog rešenja, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U vezi dela ustavne žalbe kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Somboru P. 824/02 od 22. oktobra 2007. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 709/10 od 7. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je pošao od zauzetog pravnog stava da je u parničnom postupku donošenjem odluke po reviziji iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Međutim, ovakvo pravno stanovište se ne može primeniti kada revizija nije dozvoljeno pravno sredstvo, odnosno kada nije izjavljena na zakonom propisan način. Kako je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, jer nije bila izjavljena u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je donošenjem odluke po žalbi protiv prvostepen e sudske odluk e iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Zbog toga se i blagovremenost podneska kojim je podnosilac samoinicijativno dopunio predmetn u ustavn u žalb u u odnosu na osporene nižestepene presude, ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu primio 24. novembra 2010. godine, a da je podnesak kojim su nižestepene odluke osporene zbog povrede prava na pravično suđenje podnet Ustavnom sudu 6. juna 2011. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti