Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao devet godina. Žalba je odbijena u delu koji se odnosi na meritum odluke o nepriznavanju staža sa uvećanim trajanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. N. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Pokrajinski fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu u predmetu broj 182.30-19257 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. N . izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14517/11 od 17. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. N . iz Novog Sada je, 16. juna 2014. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14517/11 od 17. aprila 2014. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 19, 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se pozvala i na povredu prava zajemčenih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Upravni sud odlučio o tužbi podnositeljke bez usmene rasprave; da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije odlučeno, kao npr. presudom Vrhovnog suda Srbije Up. 632/97 od 20. novembra 1997. godine i rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-181.30-20780 od 18. januara 2005. godine; da o njenom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku; da nije dostavljen dokaz da poslove koje je obavljala podnositeljka nije obavljalo i profesionalno vojno lice, već samo obaveštenje.

Podnositeljka je predložila da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14517/11 od 17. aprila 2014. godine.

Podneskom od 27. jula 2016. godine podnositeljka je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Novom Sadu broj 37.19257 od 10. oktobra 2005. godine odbijen je zahtev podnositeljke podnet radi utvrđivanja u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem vreme od 1. februara 1978. godine do 10. maja 2005. godine.

Rešenjem drugostepenog organa broj 30.181.30.19257 od 30. januara 2006. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine poništen je navedeni konačni upravni akt, sa obrazloženjem da se tuženi organ poziva na objašnjenje Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore broj 8193/2 od 26. jula 2005. godine, kojim je utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14, iako je isto od 26. jula 2005. godine, a podnositeljka je podnela zahtev za utvrđivanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem za vreme od 1. februara 1978. godine do 10. maja 2005. godine, pa je o njenom zahtevu trebalo odlučiti primenom propisa koji su bili na snazi u vreme za koje je tražila priznavanje spornog staža.

Podnositeljka se 14. februara 2011. godine i 26. marta 2011. godine obratila nadležnom organu zahtevom za postupanje u izvršenju navedene presude.

Rešenjem prvostepenog organa broj 182.30-19257 od 23. septembra 2011. godine predmetni zahtev podnositeljke je odbijen kao neosnovan.

Rešenjem drugostepenog organa broj 30-182.30-19257 od 8. novembra 2011. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se radna mesta civilnih lica u Vojsci na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem utvrđuju zapisnikom zajedničke komisije vojne jedinice - ustanove i nadležne filijale Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i da vojne jedinice i ustanove mogu donositi rešenja kojima se taj staž priznaje samo na osnovu zapisnika zajedničke komisije vojne jedinice - ustanove i nadležne filijale, a da su u svim drugim slučajevima rešavanja o priznavanju staža osiguranja sa uvećanim trajanjem po pojedinačnim zahtevima civilnih lica u Vojsci izvorno nadležne filijale Fonda, pri čemu to utvrđuju saglasno odredbama Pravilnika o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem; da je na osnovu dopisa Vojne pošte 4100 Novi Sad broj 13-373 od 10. marta 2011. godine, kao i celokupnih spisa predmeta, utvrđeno da poslove koje je podnositeljka obavljala (radno mesto civilnog lica - ekspeditora i radno mesto civilnog lica - delovođa - operater) nije obavljalo profesionalno vojno lice i da podnositeljka nije obavljala poslove na kojima se, prema navedenom Pravilniku, staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnositeljka je 28. decembra 2011. godine podnela tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14517/11 od 17. aprila 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da nisu osnovani navodi tužbe da u ponovnom postupku nije postupljeno po presudi Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine, jer su, u ponovnom postupku, upravo po nalogu iz te presude, utvrđene odlučne činjenice - na kojim poslovima je podnositeljka radila u Vojsci, kao i da te poslove nije obavljalo profesionalno vojno lice.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da u upravnom postupku nisu utvrđene sve odlučne činjenice i da su joj osporenom presudom Upravnog suda povređena ustavna načela i prava na koje se poziva u ustavnoj žalbi. U ustavnoj žalbi nije obrazloženo u čemu se sastoji povreda svakog od načela i prava koji su označena u ustavnoj žalbi, ali se iz sadržine ustavne žalbe može zaključiti da podnositeljka prevashodno ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi ukazala da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je Upravni sud odlučio o njenoj tužbi bez usmene rasprave.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine rešenja drugostepenog organa uprave, kao i osporene presude Upravnog suda, utvrdio da se razlozi za neprihvatanje zahteva podnositeljke za ostvarivanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem u traženom periodu, zasnivaju na utvrđenju da je na osnovu dopisa Vojne pošte 4100 Novi Sad broj 13-373 od 10. marta 2011. godine, kao i celokupnih spisa predmeta, utvrđeno da poslove koje je podnositeljka obavljala (radno mesto civilnog lica - ekspeditora i radno mesto civilnog lica - delovođa - operater) nije obavljalo profesionalno vojno lice i da podnositeljka nije obavljala poslove na kojima se, prema Pravilniku o radnim mestima, odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem.

Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno su prihvatljivi navedeni razlozi upravnih organa i Upravnog suda za iznetu ocenu da podnositeljka ustavne žalbe ne ispunjava uslove za priznavanje spornog staža. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu podnositeljke kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnositeljke na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge. Po oceni Ustavnog suda, u obrazloženju rešenja drugostepenog organa uprave, kao i u obrazloženju osporene presude su dati jasni i argumentovani razlozi za ocenu da podnositeljka ustavne žalbe ne ispunjava uslove za priznavanje spornog staža. Takođe je u obrazloženju osporene presude konstatovano da nisu osnovani navodi tužbe da u ponovnom postupku nije postupljeno po presudi Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine, jer su, u ponovnom postupku, upravo po nalogu iz te presude, utvrđene odlučne činjenice - na kojim poslovima je podnositeljka radila u Vojsci, kao i da te poslove nije obavljalo profesionalno vojno lice.

Ustavni sud je i u Odluci Už-3602/2010 od 9. maja 2013. godine, kojom je usvojena ustavna žalba P. D. iz Užica, ukazao da je u upravnom postupku prilikom ocene da li podnosilac zahteva za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem ispunjava uslove za priznavanje tog staža, potrebno utvrditi da li se profesionalnim vojnicima koji su obavljali iste poslove i zadatke staž osiguranja računao sa uvećanim trajanjem, u kom slučaju bi to pravo pripadalo i civilnom licu, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, te da se ne može prihvatiti obrazloženje dato u tamo osporenoj presudi, da je u aktu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore broj 8193-2 od 26. jula 2005. godine navedeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14. U konkretnom slučaju, konačan upravni akt kojim je prvobitno bio odbijen predmetni zahtev podnositeljke sa pozivom na navedeni akt Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore je poništen presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine, te je u ponovnom postupku utvrđivano na kojim poslovima je podnositeljka radila u Vojsci, te je utvrđeno da te poslove nije obavljalo profesionalno vojno lice, niti su u pitanju poslovi na kojima se, prema odredbama navedenog Pravilnika, staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem.

Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu utvrdio da je Upravni sud dao i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega u konkretnom slučaju nije održana usmena rasprava. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, br. 111/09), Upravni sud rešio predmet spora bez održavanja usmene rasprave smatrajući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka radi utvrđivanja činjeničnog stanja, a ne radi se ni o drugim zakonom propisanim situacijama u kojima je održavanje usmene rasprave obavezno.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao tački 2. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 2005. godine, kada je podnositeljka podnela zahtev za utvrđivanje u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem vreme od 1. februara 1978. godine do 10. maja 2005. godine , do 17. aprila 2014. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14517/11. Iz navedenog proizlazi da je postupak okončan za devet godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnositeljke je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona mogla da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u izvršenju presude Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine, korišćenjem pravnih sredstava za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa uprave, odnosno sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud konstatuje da su prvostepeni organ uprave i Okružni sud u Novom Sadu, odlučivali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, nakon što je presudom Okružnog suda u Novom Sadu U. 116/06 od 10. novembra 2006. godine poništeno drugostepeno rešenje od 30. januara 2006. godine, drugostepeni organ je novi akt u izvršenju navedene presude doneo tek 8. novembra 2011. godine. Takođe, Upravni sud je o tužbi podnositeljke koju je 28. decembra 2011. godine podnela protiv konačnog upravnog akta odlučio tek 17. aprila 2014. godine, dakle nakon više od dve godine i tri meseca, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje u predmetnom upravnom sporu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Razmatrajući naknadno istaknuti zahtev za utvrđivanje prava na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, pošavši od odredbe člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, našao da je istaknuti zahtev ove vrste neblagovremen, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu navoda ustavne žalbe koje se odnose na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila dokaze da je Upravni sud u vršenju kontrole zakonitosti konačnih akata Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi moglo da predstavlja indiciju o povredi njenog prava na jednaku zaštitu prava.

Uvidom u dostavljene dokaze, i to presudu Vrhovnog suda Srbije Up. 632/97 od 20. novembra 1997. godine, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije, u tom slučaju, poništio konačni upravni akt i vratio predmet prvostepenom organu na ponovno rešavanje. Podnositeljka nije dostavila dokaze da je navedeni postupak pravnosnažno okončan na način koji bi bio suprotan osporenoj presudi Upravnog suda, niti se radi o istoj činjeničnoj situaciji. Takođe, dostavljenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Pokrajinskog fonda Novi Sad broj 30-181.30-20780 od 18. januara 2005. godine je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, a podnositeljka nije dostavila dokaze da je ovaj postupak pravnosnažno okončan na način koji bi bio suprotan osporenoj presudi Upravnog suda. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja podnositeljke o tome da joj je povređeno pravo koje jemči član 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešivši kao u drugom delu izreke.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti