Odluka Ustavnog suda o pravu na reviziju u medijskim sporovima

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je pogrešno odbacio reviziju zbog vrednosnog cenzusa, ignorišući lex specialis odredbu Zakona o javnom informisanju koja dozvoljava reviziju u medijskim sporovima nezavisno od vrednosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5281/2015
05.03.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 777/2015 od 16. aprila 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 777/2015 od 16. aprila 2015. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6263/14 od 16. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda je, 17. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika A . L, I . P, V . J, R . Š, N . Lj, I . T, M . Z, G . R, N . V, T . G, A . L, D . M, U . T, D . C, D . M . i N . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 777/2015 od 16. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem odbačena kao nedozvoljena njegova revizija izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti prouzrokovanih objavljivanjem netačnih informacija u medijima. Ističe da je Vrhovni kasacioni sud cenio dozvoljenost revizije sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku koje uređuju pitanje visine cenzusa za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka, previđajući odredbe člana 126. Zakona o javnom informisanju i medijima koje predviđaju da je u ovakvim slučajevima revizija uvek dozvoljena. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno revizijsko rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P3. 97/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. maja 2011. godine Višem sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog R . a.d. iz Beograda, drugotuženog V . M, trećetuženog V . N . i četvrtotuženog J . Ć, tražeći da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti prouzrokovanih objavljivanjem netačnih informacija u emisiji “I . r .“ isplate solidarno iznos od 2.000.000,00 dinara.

Viši sud u Beogradu je 4. juna 2014. godine doneo presudu P3. 97/11, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6263/14 od 16. januara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 16. aprila 2015. godine doneo osporeno rešenje Rev. 777/2015, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prema odredbi člana 23. stav 3. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14) revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona; da je tužba radi naknade štete podneta 23. maja 2011. godine i da je vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude 2.000.000,00 dinara (20.682,37 evra), dok je drugostepena odluka doneta 16. januara 2015. godine; da je polazeći od navedenog, revizijski sud ocenio da je revizija nedozvoljena, zato što vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju ne prelazi revizijski cenzus.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 197. Ustava, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, pa da, izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona, kao i da odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela.

Odredbama člana 126. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 83/14, 58/15 i 12/16-autentično tumačenje), koji je stupio na snagu 14. avgusta 2014. godine, propisano je da je revizija dozvoljena protiv drugostepene presude ako je tužbeni zahtev odbijen i da se izjavljuje u roku od 15 dana od dana dostavljanja drugostepene presude, pa da u parnici po tužbi za naknadu štete i po tužbi za ostvarivanje prava na deo dobiti, reviziju iz stava 1. ovog člana mogu izjaviti i tužilac i tuženi, a da se protiv presude drugostepenog suda u parnici po tužbi za objavljivanje odgovora ne može izjaviti revizija. Prelazne i završne odredbe ovog zakona ne regulišu pitanje primene zakona na sudske postupke koji su u toku.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o njegovoj reviziji, prevideo odredbe člana 126. Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine koje propisuju da je navedeni vanredni pravni lek uvek dozvoljen protiv drugostepene presude kojom je tužbeni zahtev odbijen. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe napominje da je upravo presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6263/14 od 16. januara 2015. godine, koja se osporava revizijom, odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti prouzrokovane objavljivanjem neistinite informacije u medijima, pa da je sud najviše pravne instance morao da odluči o njegovoj reviziji u meritumu.

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koje su se primenjivale na predmetni parnični postupak, bilo uređeno pitanje postupka po reviziji i procesnih pretpostavki za odlučivanje o ovom vanrednom pravnom leku u meritumu. Ustavni sud dalje napominje da je prelaznim odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje 1. februara 2012. godine, predviđeno da će se postupci započeti pre stupanja na snagu tog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da se ovaj pozitivni propis izuzetno primenjivao na parnice koje su ranije pokrenute samo u slučaju ukoliko je nakon stupanja na snagu ovog zakona ukinuta presuda ili rešenje kojim se okončava postupak i predmet vraćen na ponovno suđenje, kada se ponovni postupak sprovodi po odredbama važećeg zakona. Samim tim, osnovno je pravilo da se dozvoljenost revizije, podnete u parnici koja je pokrenuta pre stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, imala ceniti sa stanovišta odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Međutim, Ustavni sud dodaje da je odredbama člana 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine (“Službeni glasnik RS“, broj 55/14), koje su počele da se primenjuju 31. maja 2014. godine, uveden i nov revizijski cenzus od 40.000 evra, te da je prelaznom odredbom člana 23. stav 3. noveliranog procesnog zakona predviđeno da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. To znači da se vrednosni cenzus od 40.000 evra potreban za izjavljivanje revizije u imovinskopravnim sporovima odnosi na sve parnice koje nisu pravnosnažno rešene do 31. maja 2014. godine, kao što je bilo reč i u predmetnom parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud je primetio da je Vrhovni kasacioni sud uporište za osporeno rešenje Rev. 777/2015 od 16. aprila 2015. godine našao upravo u navedenim noveliranim odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da u pravnom sistemu Republike Srbije egzistiraju drugi propisi koji u formi lex specialis omogućavaju izjavljivanje revizije u određenim sporovima, kod kojih je bez uticaja pitanje vrednosti predmeta spora. Tako i odredbe člana 126. Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine, koji je počeo da se primenjuje 14. avgusta 2014. godine, predviđaju da je revizija dozvoljena protiv drugostepene presude ako je tužbeni zahtev odbijen, pa da postoji poseban rok za izjavljivanje navedenog vanrednog pravnog leka koji iznosi 15 dana od dana dostavljanja drugostepene presude, kao i da je isključena revizija u parnici po tužbi za objavljivanje odgovora. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da je revizija uvek dozvoljena protiv drugostepene presude odbijajućeg karaktera donete u parnici radi naknade štete nastale objavljivanjem neistinitih informacija u javnom glasilu. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta u kome je doneto osporeno rešenje utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe upravo postavio navedeni tužbeni zahtev i da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6263/14 od 16. januara 2015. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev. Uzimajući u obzir da je Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine stupio na snagu dok je predmetni parnični postupak bio u fazi postupka po žalbi protiv prvostepene presude, pred Ustavni sud se postavilo pitanje da li se ovaj propis, koji sadrži lex specialis odredbe za ovakve sporove, primenjuje na postupke koji su 14. avgusta 2014. godine još bili u toku.

Pitanje sukoba sukcesivnih zakona, po pravilu, rešava se tumačenjem prelaznih i završnih odredaba novog zakona, ali i primenom određenih pravnih principa i metoda. U tom smislu, Ustavni sud ističe da prelaznim i završnim odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine nije regulisano pitanje da li se navedene odredbe procesnog karaktera primenjuju na sudske postupke koji su u toku. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji pravna praznina, Ustavni sud nalazi da u takvoj pravnoj situaciji važi opšti princip trenutnog dejstva novog procesnog zakona prema kome se pozitivni propis primenjuje na postupke koji su u toku. Ovaj pravni princip korespondira i sa odredbama člana 197. Ustava koje ustanovljavaju isključivo zabranu povratnog dejstva zakona, odnosno zabranu retroaktivne primene zakona na okončane pravne situacije.

Polazeći od svih iznetih razloga, te činjenice da se Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine primenjuje i na sporove koji su u toku, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je nedozvoljena revizija podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se pitanjem primene navedenog zakona na parnične postupke koji su u toku, bavio u Odluci Už-5149/2017 od 25. aprila 2019. godine.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 777/2015 od 16. aprila 2015. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6263/14 od 16. januara 2015. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno revizijsko rešenje i da će revizija podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Vrhovnim kasacionim sudom, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na reviziju u medijskim sporovima

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti