Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbe, poništio rešenja Privrednog apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u dugotrajnom stečajnom postupku. Podnosiocima je dosuđena nematerijalna i materijalna šteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama I. D. i M. B, obojice iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe I. D. i M. B. i utvrđuje da je rešenjima Privrednog apelacionog suda Rž St. 3312/19 od 14. februara 2020. godine i Rž St. 4595/21 od 15. marta 2022. godine podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju.

2. Poništavaju se rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3312/19 od 14. februara 2020. godine i Rž St. 4595/21 od 15. marta 2022. godine i rešenja Privrednog suda u Novom Sadu R4 St. 238/19 od 27. juna 2019. godine i R4 St. 458/21 od 4. juna 2021. godine u delu koji se odnosi na podnosioce ustavne žalbe iz tačke 1. izreke.

3. Usvajaju se ustavne žalbe I. D. i M. B. i utvrđuje da su im povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11.

4. Utvrđuje se pravo I. D. i M. B. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo I. D. i M. B. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. I. D. i M. B, obojica iz Bečeja, podneli su Ustavnom sudu 5. juna 2020. godine i 27. maja 2022. godine, preko punomoćnika D. P, advokata iz Bečeja, ustavne žalbe protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 3312/19 od 14. februara 2020. godine i Rž St. 4595/21 od 15. marta 2022. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. stav 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio, radi jedinstvenog postupanja.

Podnosioci su u ustavnim žalbama istakli da su im osporenim rešenjima proizvoljno odbijeni kao neosnovani prigovori radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, imajući u vidu da je u praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda sama činjenica da stečajni postupak, kao u konkretnom slučaju, traje skoro osam, odnosno deset godina (u trenutku podnošenja drugog prigovora), pri čemu je stečajni dužnik preduzeće sa pretežnim društvenim kapitalom, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, bez upuštanja u ocenu ispunjenosti bilo kakvih dodatnih kriterijuma. U ustavnim žalbama je, takođe, navedeno da podnosioci za sve vreme trajanja postupka, nisu uspeli da namire potraživanja iz radnog odnosa.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavne žalbe i podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete opredeljene u iznosu od po 1.000, odnosno 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku, kao i pravo na naknadu troškova postupka na ime sastava ustavnih žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije i dopisa Ministarstva privrede Republike Srbije broj: 000313305 2023 10810 005 000 023 009 od 31. oktobra 2023. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Uvidom u dopis Ministarstva privrede Republike Srbije broj: 000313305 2023 10810 005 000 023 009 od 31. oktobra 2023. godine, Ustavni sud je utvrdio da je inicijativom nadležnog organa subjekta privatizacije, 18. oktobra 2004. godine i pripremom prospekta pokrenut postupak privtizacije subjekta privatizacije DP „O.“ Bečej, u skladu sa odredbama tada važećeg Zakona o privatizaciji. Agencija za privatizaciju je 17. novembra 2004. godine donela Odluku Broj: 3074/02-OM-1 kojom je odredila metod javne aukcije, kao metod prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije. Rešenjem Agencije za privatizaciju o verifikaciji procene vrednosti osnovnog i ukupnog kapitala, Broj: 3074/02-RVP SD od 20. decembra 2006. godine, konstatovana je struktura kapitala subjekta privatizacije i zo društveni kapital 100%. Na javnoj aukciji održanoj 26. februara 2007. godine, Agencija za privatizaciju prodala je 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije i 2. marta 2007. godine zaključila ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov. II 959/07. Imajući u vidu da kupac nije poštovao odredbe ugovora, Agencija za privatizaciju je dopisom br. 3074/02-1302 od 13. februara 2009. godine, obavestila kupca o raskidu ugovora zbog neispunjenja. Odlukom Agencije za privatizaciju o prenosu kapitala Akcijskom fondu Broj: 10-688/09-3074/02 od 4. marta 2009. godine, na Akcijski fond je prenet kapital „O.“ Bečej koji je podeljen na 17.342 akcije nominalne vrednosti 440,00 dinara sa stanjem na dan 31. decembra 2004. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 372/11 od 24. juna 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „O.“ ad Bečej.

Podnosioci ustavnih žalbi su u predmetnom stečajnom postupku prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su im i utvrđena.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 372/11 od 8. oktobra 2019. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „O.“ ad Bečej u stečaju i nastavljen nad stečajnom masom stečajnog dužnika.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 29/20 od 14. jula 2021. godine zaključen je stečajni postupak i nad stečajnom masom stečajnog dužnika „O.“ ad Bečej.

Rešenjima Privrednog suda u Novom Sadu R4 St. 238/19 od 27. juna 2019. godine i R4 St. 458/21 od 4. juna 2021. godine, odbijeni su kao neosnovani prigovor predlagača, ovde podnosilaca ustavnih žalbi radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka.

Osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda Rž St. 3312/19 od 14. februara 2020. godine i Rž St. 4595/21 od 15. marta 2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe predlagača, te su navedena prvostepena rešenja u celini potvrđena.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnosilaca u delu u kojem su ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Privrednog apelacionog suda, Ustavni sud konstatuje da su tvrdnje podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zasnovane na navodima da su njihovi prigovori proizvoljno odbijeni i da osporena rešenja ne sadrže odgovarajuća obrazloženja, jer nije uzeta u obzir relevantna praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosilaca koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da Privredni apelacioni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja praksa je navedena u označenoj odluci), već da je osporeno rešenje isključivo zasnovano na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da višegodišnje trajanje postupka (u vreme podnošenja prigovora osam godina i dva meseca) ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeni stečajni postupak u trenutku podnošenja prigovora traje skoro osam odnosno deset godina (u trenutku podnošenja drugog prigovora), te da Privredni apelacioni sud prilikom njihovog donošenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjima merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnosilaca. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke u delu koji se odnosi na podnosice ustavne žalbe iz tačke 1. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmete sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Iz istog razloga, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio i prvostepena rešenja u delu koji se odnosi na podnosice ustavne žalbe iz tačke 1. izreke, iako ona nisu osporena ustavnim žalbama.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema pretežno društvenom preduzeću, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao skoro osam odnosno deset godina (u trenutku podnošenja drugog prigovora), pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnosilaca iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosilaca da im je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Novom Sadu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku sa pretežno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11 povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Iz navoda ustavnih žalbi proizlazi da podnosioci zahtevaju naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer ističu da im je, usled nemogućnosti naplate potraživanja u stečajnom postupku i postupcima koji su im prethodili, pričinjena kako materijalna, tako i nematerijalna šteta. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavnih žalbi zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu St. 372/11, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnosilac kojima se ukazuje da im je osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede ostalih ustavnih prava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 21. stav 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama ovog člana ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te je njegova povreda akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Polazeći od navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

13. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve podnosilaca, rešavajući kao u tački 6. izreke.

14. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.